Integralni govor kanadskog premijera na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu 20.1.2026.

Zadovoljstvo je – i dužnost – biti s vama u ovoj prelomnoj tački za Kanadu i za svet.

Danas ću govoriti o prekidu koji je nastao u svetskom poretku, o kraju jedne lepe priče i početku brutalne stvarnosti u kojoj geopolitika velikih sila ne zna ni za kakva ograničenja.

Ali ću reći i to da druge zemlje, posebno srednje sile kao Kanada, nisu nemoćne. One imaju kapaciteta da izgrade novi poredak koji bi otelotvorivao naše vrednosti kao što su poštovanje ljudskih prava, održiv razvoj, suverenitet i teritorijalni integritet država.

Moć manje moćnih počinje s poštenjem.

Svakoga dana nas podsećaju da živimo u svetu velikog suparništva među moćnima. Da poredak zasnovan na pravilima bledi. Da jaki mogu da rade šta hoće, a da slabi to moraju da trpe.

Taj Tukididov aforizam prikazan nam je kao neizbežan – kao prirodna logika međunarodnih odnosa koja se sada samo ponovo potvrđuje. A kad se suoče s tom logikom, zemlje su vrlo sklone da se povinuju kako bi preživele. Da se prilagođavaju. Da izbegavaju nevolje. Nadaju se da će na taj način obezbediti sigurnost. Ali neće.

Šta su onda opcije?

Godine 1978, češki disident, kasnije predsednik Vaclav Havel, napisao je esej „Moć nemoćnih“. U njemu je postavio jednostavno pitanje: kako je komunistički sistem uspevao da se održi?

Njegov odgovor pošao je od jednog bakalina. Taj bakalin je svakog jutra stavljao u izlog znak – odštampanu parolu „Radnici svih zemalja, ujedinite se“. Nije u to verovao. Niko ne veruje. Ali ipak je to radio da bi izbegao nevolje, da bi stavio do znanja da se povinuje, da bi preživeo. Pošto svaki bakalin u svakoj ulici radi to isto, sistem opstaje.

Ne opstaje samo nasiljem već i učestvovanjem običnih ljudi u ritualima za koje u sebi znaju da su lažni.

Havel je to nazvao „život u laži“. Moć sistema ne dolazi od njegove istine već od spremnosti svih da se ponašaju kao da je sistem istinit. A njegova slabost dolazi iz istog izvora: kad barem jedna osoba prestane da obavlja ritual – kad jedan bakalin ukloni znak – iluzija počinje da puca.

Prijatelji, nastupio je čas da kompanije i zemlje uklone znak.

Zemlje poput Kanade decenijama su napredovale u onom što smo zvali međunarodni poredak zasnovan na pravilima. Ušli smo u njegove institucije, hvalili njegova načela, uživali blagodeti njegove predvidljivosti. Zbog toga smo pod njegovom zaštitom mogli da vodimo spoljnu politiku zasnovanu na vrednostima.

Znali smo da je priča o međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima delom lažna. Da će najjači sami sebe proglasiti za izuzetak kad god im to bude odgovaralo. Da se trgovinska pravila nameću asimetrično. Znali smo da se međunarodni zakon primenjuje s različitom strogošću u zavisnosti od toga ko je optuženi ili ko je žrtva.

Ta fikcija je bila korisna. Američka hegemonija je posebno pomogla da se obezbede neka javna dobra: otvoreni morski putevi, stabilan finansijski sistem, kolektivna bezbednost i podrška okvirima za rešavanje sporova.

Stavljali smo, dakle, znak u izlog. Učestvovali smo u ritualima. I uglavnom smo izbegavali da pominjemo provalije između retorike i stvarnosti.

Ta nagodba više ne funkcioniše.

Biću direktan: ovo je prekid, a ne tranzicija.

Tokom prethodne dve decenije, niz kriza u oblasti finansija, zdravstva, energetike i geopolitike obelodanio je opasnosti ekstremne globalne integracije.

Ali u novije vreme velike sile su počele da koriste ekonomsku integraciju kao oružje. Tarife kao polugu moći. Finansijsku infrastrukturu kao sredstvo prinude. Lance snabdevanja kao slabe tačke iz kojih treba izvući korist za sebe.

Ne možeš „živeti u laži“ o uzajamnoj korisnosti integracije kad integracija postane izvor tvoje podređenosti.

Ugrožene su multilateralne institucije na koje su se oslanjale srednje sile – Svetska trgovinska organizacija, Ujedinjene nacije, Konvencija o klimatskim promenama; ugrožena je sama arhitektura kolektivnog rešavanja problema.

Iz toga mnoge zemlje izvlače iste zaključke – da moraju razvijati veću stratešku autonomiju: u energetici, hrani, ključnim mineralima, finansijama i lancima snabdevanja.

Taj poriv je razumljiv. Zemlja koja ne može da se prehrani, da obezbedi gorivo i da se brani ima malo mogućnosti. Kad te pravila više ne štite, moraš se štititi sam.

Sagledajmo jasno gde to vodi. Svet tvrđava biće siromašniji, krhkiji i neodrživiji.

Tu imamo još jednu istinu: ako velike sile napuste čak i privid da poštuju pravila i vrednosti da bi nesmetano sprovodile svoju moć i ostvarivale sopstvene interese, dobiti od „transakcionalizma“ sve će se teže ponavljati. Hegemoni ne mogu neprestano monetizovati svoje odnose.

Saveznici će se razjediniti da bi se zaštitili od neizvesnosti. Kupovaće osiguranje, povećavati opcije da bi ponovo izgradili suverenitet – suverenitet koji je nekad bio zasnovan na pravilima, ali će se ubuduće sve više zasnivati na sposobnosti podnošenja pritiska.

Svi u ovoj sali znaju da je to klasično upravljanje rizikom – ali ono ima svoju cenu. Cena strateške autonomije – suvereniteta – može se deliti. Kolektivno investiranje u otpornost jeftinije je nego da svako gradi svoju tvrđavu. Zajednički standardi smanjuju fragmentaciju. Komplementarnosti daju pozitivan zbir.

Pitanje za srednje sile kao što je Kanada nije da li se treba prilagoditi novoj stvarnosti – mi to moramo. Pitanje je da li ćemo se prilagođavati tako što ćemo graditi više zidove ili ćemo uraditi nešto ambicioznije.

Kanada je među prvima čula poziv na buđenje koji nas je naveo da iz temelja promenimo svoj strateški stav.

Mi Kanađani znamo da naša stara, udobna pretpostavka da naš geografski položaj i pripadnost alijansi automatski donose prosperitet i bezbednost više nije valjana.

A naš novi pristup oslanja se na ono što je Aleksandar Stab nazvao „realizam zasnovan na vrednostima“; drugim rečima, težimo da budemo principijelni i pragmatični.

Principijelni u svojoj posvećenosti temeljnim vrednostima: suverenitetu i teritorijalnom integritetu, zabrani korišćenja sile (osim onda kada je to u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija) i poštovanju ljudskih prava.

A pragmatični u priznanju da je progres često postepen, da se interesi razilaze, da neće svi partneri deliti naše vrednosti. Angažujemo se, dakle, na širokoj osnovi, strateški, otvorenih očiju. Aktivno preuzimamo odgovornost za svet kakav jeste: ne čekamo skrštenih ruku na svet kakav bismo želeli.

Podešavamo svoje odnose tako da njihova dubina odražava naše vrednosti. Dajemo prioritet širokom angažmanu da bismo imali što veći uticaj s obzirom na fluidnost svetskog poretka, opasnosti koje to donosi i značaj onoga što dolazi.

Više se ne uzdamo samo u snagu svojih vrednosti već i u vrednost svoje snage.

Tu snagu gradimo kod kuće.

Otkad je moja vlada stupila na dužnost, smanjili smo poreze na dohodak, na kapitalnu dobit i investicije. Uklonili smo sve federalne prepreke trgovini među provincijama. Ubrzano ulažemo milijardu dolara u energiju, veštačku inteligenciju, ključne minerale, nove trgovinske koridore i mnogo šta drugo. Do kraja ove decenije udvostručićemo budžet za odbranu na takav način da ćemo razvijati domaću industriju.

Pored toga, brzo se diversifikujemo u inostranstvu. Sklopili smo obuhvatno strateško partnerstvo sa Evropskom unijom; pridružili smo se SAFE-u, evropskim sporazumima o nabavkama za odbranu.

Za šest meseci potpisali smo 12 drugih trgovinskih i bezbednosnih sporazuma na četiri kontinenta.

U poslednjih nekoliko dana sklopili smo nova strateška partnerstva s Kinom i Katarom.

Pregovaramo o sporazumima o slobodnoj trgovini s Indijom, ASEAN-om, Tajlandom, Filipinima i Merkosurom.

Radimo još nešto. Da bismo doprineli rešavanju globalnih problema, primenjujemo različite geometrije – drugim rečima, sklapamo različite koalicije za različita pitanja, zasnovane na zajedničkim vrednostima i interesima.

Kad je reč o Ukrajini, jedan smo od ključnih članova Koalicije voljnih i jedna od zemalja koje izdvajaju najviše po glavi stanovnika za njenu odbranu i bezbednost.

Kad je reč o arktičkom suverenitetu, čvrsto stojimo uz Grenland i Dansku i u potpunosti podržavamo njihovo jedinstveno pravo da odlučuju o budućnosti Grenlanda.

Naša posvećenost Članu 5 je nepokolebljiva.

Sarađujemo sa svojim NATO saveznicima – među ostalima i sa nordijsko-baltičkom osmorkom – da bismo osigurali severno i zapadno krilo alijanse, između ostalog pomoću dosad najvećih kanadskih ulaganja u radar nad horizontom, u podmornice, u vazduhoplovstvo i kopnenu vojsku.

Kanada se strogo suprotstavlja carinama nametnutim zbog Grenlanda i poziva na konstruktivne razgovore radi postizanja naših zajedničkih ciljeva u sferi bezbednosti i prosperiteta na Arktiku.

U multilateralnoj trgovini, zalažemo se za izgradnju mosta između Transpacifičkog partnerstva i Evropske unije, koji bi urodio novim trgovinskim blokom od milijardu i po ljudi.

Kad je reč o ključnim mineralima, formiramo klubove kupaca usidrene u G7 kako bi svet mogao da se diversifikuje i udalji od koncentrisanog snabdevanja.

U oblasti veštačke inteligencije sarađujemo sa demokratijama koje slično misle da bismo osigurali da na kraju ne moramo da biramo između hegemona i vlasnika tehnologije u oblaku.

To je ozbiljan multilateralizam koji se oslanja na naše institucije. To je građenje funkcionalnih koalicija, od pitanja do pitanja, s partnerima s kojima imamo dovoljno zajedničkog da bismo mogli zajedno delovati. U nekim slučajevima, to će biti velika većina nacija.

To je stvaranje guste mreže veza u trgovini, investicijama i kulturi, na koju ćemo moći da se oslonimo u budućim izazovima i prilikama.

Srednje sile moraju delovati zajedno jer ako ne budemo za stolom, bićemo na jelovniku.

Rekao bih i to da velike sile to zasad mogu raditi same. Imaju ogromno tržište, vojne kapacitete i moć da diktiraju uslove. Srednje sile to nemaju. Ali kad s hegemonom pregovaramo bilateralno, pregovaramo iz pozicije slabosti. Prihvatamo ono što nam se nudi. Takmičimo se u tome ko će mu više ugoditi.

To nije suverenitet. To je privid suvereniteta i prihvatanje podređenosti.

U svetu suparništva velikih sila, zemlje u sredini mogu da biraju: ili će se uzajamno nadmetati za milost moćnih ili će se udružiti i stvoriti uticajan treći put.

Nemilosrdni moćnici ne treba da spreče uvid u činjenicu da naša moć legitimiteta, integriteta i pravila može ostati velika – ako odlučimo da ih koristimo zajedno.

Što me vraća Havelu.

Šta za srednje sile znači „život u istini“?

Pre svega, to znači imenovati stvarnost. Prestanimo da se pozivamo na „poredak zasnovan na pravilima“ kao da on još uvek funkcioniše po svojim proklamovanim načelima. Nazovimo ga onim što jeste: sistemom jačanja suparništva među velikim silama, u kom najmoćniji ostvaruju svoje interese koristeći ekonomsku integraciju kao oružje prinude.

To znači delovati dosledno, primenjivati iste standarde na saveznike i suparnike. Kad srednje sile kritikuju ekonomsko zastrašivanje koje dolazi iz jednog pravca, ali ćute kad dolazi iz drugog, one zapravo drže onaj znak u izlogu.

To znači izgradnju sveta zasnovanog na uverenjima. Umesto da čekamo obnavljanje starog poretka, treba da stvaramo institucije i sporazume koji funkcionišu u skladu sa novom relanošću.

To znači i skraćivanje poluge koja omogućuje prinudu. Izgradnju snažne domaće ekonomije uvek bi trebalo da bude neposredni prioritet svake vlade. A međunarodna diversifikacija nije samo proizvod ekonomskog opreza – ona je materijalna osnova poštene spoljne politike. Zemlje imaju pravo na principijelan stav, a to ćemo postići smanjivanjem svog straha od odmazde velikih.

Kanada ima ono što svet želi. Mi smo energetska velesila. Imamo ogromne rezerve ključnih minerala. Imamo najobrazovanije stanovništvo na svetu. Naši penzioni fondovi su među najvećim i najprefinjenijim investitorima u svetu. Drugim rečima, imamo kapital, talenat, kao i vladu s ogromnim fiskalnim kapacitetom da odlučno deluje.

I imamo vrednosti kojima mnogi drugi teže.

Kanada je pluralističko društvo koje funkcioniše. Naša javnost je glasna, raznovrsna i slobodna. Kanađani ostaju privrženi održivosti.

Mi smo stabilan i pouzdan partner u svetu koji to nije. Partner koji gradi i ceni dugoročne odnose.

Imamo još nešto. Imamo svest o onom što se događa i odlučnost da delujemo na odgovarajući način.

Razumemo da ovaj prekid iziskuje nešto više od prilagođavanja. On iziskuje da iskreno priznamo kakav je svet.

Mi uklanjamo znak iz izloga.

Jasno nam je da se stari poredak neće vratiti. Ne bi trebalo žaliti za njim. Nostalgija nije dobra strategija.

Ali verujemo da iz tog preloma možemo izgraditi nešto bolje, jače i pravednije.

To je zadatak za srednje sile. Zemlje koje imaju najviše da izgube u svetu tvrđava i najviše da dobiju od istinske kooperacije.

Moćni imaju svoju moć. Ali i mi imamo nešto – sposobnost da zaustavimo laži, da imenujemo stvarnost, da gradimo svoju snagu kod kuće i da delujemo zajedno.

To je put Kanade. Biramo ga otvoreno i s poverenjem.

I taj put je otvoren za svaku zemlju koja poželi da nam se na njemu pridruži.

Prevela Slavica Miletić (Peščanik/CBC/foto: Pixabay)