Tranziciona pravda za početnike – šta građanke i građani mogu da učine kada je država zarobljena, kada institucije ćute i prave se blesave, kada država sprovodi nasilje nad političkim protivnicima, ili običnim građanima koji protestuju.

Preuzimaju na sebe ulogu institucija:

1. Ako država ne želi da se bavi kršenjem ljudskih prava u prošlosti, ili nekim od mehanizama tranzicione pravde, što obično biva kada je bivši režim i dalje moćan ili se kao reformisao, pa ostao na vlasti, u drugim državama su taj teret na sebe preuzimale organizacije civilnog društva. Oni koji su bili na mojim dužim predavanjima o komisijama za istinu znaju da često otvaram ovo pitanje, i da dajem primere Brazila, Gvatemale i Urugvaja, gde su teret utvrđivanja istine na sebe preuzele organizacije civilnog društva ili crkva. Brazil je jedan od mojih omiljenih primera – tamo je par aktivista za ljudska prava, uz podršku različitih crkvenih i verskih organizacija, koje su uključile i bivšeg nadbiskupa Sao Paola- Paula Evarista Arnsa, prezbiterijanskog sveštenika Jaime Rajta i Rabina Henrija Sobela ilegalno kopiralo gomilu državnih dokumenata o torturi. Oni su prošli kroz skoro 850 000 zvaničnih državnih dokumenata o torturi sprovođenoj od strane brazilske vojske i policije u periodu od 1964 do 1979. godine. Cilj je bio da na osnovu zvaničnih dokumenata onih koji su sprovodili tortoru nad političkim protivnicima, uglavnom pripadnicima brazilske levice, dokumentuju progon i kršenja ljudskih prava, koje su državne institucije sprovodile. Budući da nova brazilska vlast u tom trenutku nije bila zainteresovana za tranzicionu pravdu, ovi su ljudi na sebe preuzeli taj teret. Izveštaj Brasil: Nunca Mais je objavljen četiri meseca nakon što je vlast u Brazilu preuzela civilna vlast 1985. godine.
2. Kada se desi promena u državi, pa se izabere novi predsednik, voljan da se bavi tranzicionom pravdom, ali i dalje postoji otpor unutar institucija, pre svega u onima koji su zločine činili, šta nam onda preostaje? Onda pribegavamo onome što u Srbiji 2024. godine uspešno funkcioniše – a to je jedna vrlo posebna i meni vrlo draga i mila strategija tranzicione pravde iz reda mehanizama za utvrđivanje odgovornosti – a to nije uobičajeno pravničko mrsomuđenje o krivičnom procesuiranju, već JAVNO IMENOVANJE I OSRAMOĆENJE.

Evo i primer:

Argentina: Kada je u Argentini vojna hunta izgubila vlast, Raul Alfonsin postao predsednik i formirao Nacionalnu komisiju za istraživanje prisilnih nestanaka, bila su i neka suđenja (ako vas mrzi da čitate o TP u Arg, gledajte film Argentina, 1985, snimljen skoro ili La historia oficial/the Official Story iz 1985.), komisija je nekako radila, u užasnim uslovima. Iako je sve izgledalo divno – novi predsednik, nema vojne hunte, ma cveće i proleće. E, prc. Iako je par generala otišlo na optuženičku klupu, OGROMNA većina onih koji su kidnapovali levičare po Argentini, koji su ih mučili po zatvorima, koji su hapsili trudnice, pa čekali da se porode, a onda decu davali na usvajanje porodicama bliskim režimu, a onda ih ubijali, koji su silovali žene tokom višemesečnih tortura u zatvorima kasarne Mornaričke škole – e pa njih nije bilo na suđenjima. A Komisija je odlučila da ne objavi spisak njihovih imena. I onda je sasvim slučajno, sam Bog zna kako, taj spisak imena zločinaca izgubljen baš u zgradi najvećih novina u Argentini. Sve ostalo je istorija.

Spisak imena osoba koje su ih mučile, koje su žene, među njima i trudne i neke muškarce silovale i seksualno zlostavljale, koji su ih mučili tako što sto im prikačinjali testise na struju (a sve to piše u izveštaju Argentina: Nunca Mas – ja imam primerak sažetka izveštaja objavljen na engleskom, ko hoće, može da kopira pa da čita), objavljen je u najtiražnijim argentinskim novinama.

Taj spisak nije imao samo imena – već i adrese. I onda je krenula građanska pravda.

Oh, kako je sve to bilo nezgodno za njih, jer su ih ljudi fizički napadali, pljuvali i psovali po ulicama, pa nisu mogli da izađu iz kuće ni da kupe lebac, pa su im spoljne brave po kućama mazali govnima, pa su njih i sve njihove gađali govnima, i onda preokret- setili su se baš onda da postoji nešto što se zove vladavina prava i o njoj kmečali i pištali da ih zakon zaštiti.

Zato je u Srbiji 2024. godine ova studentska i građanska inicijativa da se identifikuju nasilnici koji fizički napadaju studente i građane, da se objave imena i funkcije svih koji pokušavaju da ubiju one koje protestuju zbog toga što je SNS odgovoran za korpuciju koja ubija, jedan od najboljih primera tranzicione pravde koji sam do sada videla. A njom se bavim već duže od 20. godina.

A kao stručnjakinja za tranzicionu pravdu, ja verujem da sve treba pročistiti i proterati kroz mehanizne vettinga, pre svega one koji su iz NVO pod plaštom ekspertize, profesije, otišli na lukrativne pozicije za državu i odlučili da ćute i smrde.

(Autonomija/tekst preuzet sa društvenih mreža)