Kada sam momku spomenula da ću najverovatnije ići na prvu novosadsku paradu ponosa, rekao mi je da se čuvam jer će sigurno biti nekog „sranja“. Njegove strepnje bile su ozbiljnije od ovde navedenih. Uzela sam tu njegovu opasku u razmatranje ali prateći prethodna LGBT dešavanja, nisam baš mnogo marila za njih. U sebi sam verovala da smo kao društvo te dečje bolesti prevazišli.
I došao je taj dan. Pre nego što sam se uputila ka Trgu republike gde se odigravalo glavno dešavanje, na internet portalima pojavila se vest da je Novi Sad oblepljen plakatima „Pretnja – pedere u blendere“. Iako sam ih videla na internetu, hodajući centrom nisam ih uočila ali jesam pripadnike policije na svakom koraku. Kao i obično hodala sam sama, ali šetnja ovaj put nije bila ista. Stigla sam do dela gde se ulazi u zonu prajda. Tačnije do prve rampe. Okolo je bilo ljudi, najviše mladih. Kada su policajci otvorili rampu za ulazak, te grupe mladih, uglavnom dečaka srednjoškolaca, i dalje su stajale i posmatrale. Pored ulaza u prajd zonu nekoliko ljudi razvilo je platno sa natpisom „nemoral i gej sramotu nikad više u životu“. Pored su ljudi držali ikone svetaca, jedan od njih i krst a kako je u jednom momentu iskoračio nogom ka onima koji su ulazili u prajd zonu, kao da je sebe čistio od sotone, to znači i od mene. Volela bih da znam da li je isti taj krst podigao i za svu decu koju su pojedini popovi širom sveta zlostavljali. Ali valjda LGBT i crkva nisu ni za poređenje. Eto meni je ta pomisao prošla kroz glavu jer teško da će ga krst sačuvati od nemorala ako sam nema moralne misli…Incidenata nije bilo.
Pri ulasku u prajd zonu policajac nas pitao gde idemo, kao da to već nije bilo očigledno. Ušavši, Jelena i ja smo ugledale još jednu rampu koju moramo da prođemo da bismo bile prisutne na paradi. Rekoh joj naglas „kao da idemo na EXIT žurku, kakve su kontrole“. Na to se Jelena nadovezala „ pa da, kao da među nama traže drogu!“. I tako se ispostavilo da ljudi koji žele da organizuju paradu ponosa imaju tretman dilera ili korisnika psihoaktivnih susptanci. Kad malo bolje razmislim, i ima smisla – i jedni i drugi su zabranjeni – droga zakonom, LGBT crkvom. Ups, pa mi živimo u sekularnoj državi.
Hodajući do te druge rampe, naišla sam na momka koji je deo organizacije a kojeg sam ranije snimala za teme o mladima. Po izrazu lica videla sam da nešto nije u redu, samo mi je odgovorio „ima pritisaka“.
Prošavši drugu rampu ušle smo u ograđeni deo na Trgu republike – veliki prostor opajasan metalnim ogradama i policijom. Ovaj prajd dakle nije povorka već kavez. Odjednom krenuh da se pozdravljam sa mnogim ljudima. Zapravo tamo se našalo mnogo onih koji su svojim radom napravili neki pomak u društvu, zaštitili slabije, uspostavili bilo kakvu vrsta kvalitetnog dijaloga…i svi hetero, ako nekome ova informacija znači. Ipak, u odnosu na ograđeno područuje, nas prisutnih je tek šačica, a oni „normalni“ su dovoljno daleko da ne mogu da se izmešaju. Među ljudima na prajdu prišao mi je i Davor.
Davor je momak sa kojim sam završila kurs za omladinske radnike. Tokom svih tih meseci borio se sa svojim strahovima isto kao i svi mi, ali uz dodatak da je te njegove procese pratila hemoterapija. Zbližili smo se kada se kurs završio. Kada je trebalo da pokrenem blog on je sam ponudio da sredi vizual i napravi fotke. Cimali smo se danima oko toga. Predložio je da napravim i kratke poruke iz tekstova kako bih davala svojevrsne zaključke. Pomogao mi je da se organizujem i doprem do ljudi. U decembru prošle godine, Davor je postao prvi omladinski radnik u Srbiji koji je organizovao tribinu tinejdžera iz LGBT+ populacije koji su otvoreno govorili o problemima sa kojima se suočavaju. Za te mlade, koje su gotovo svako dete ili roditelji maltretirali u školi ili kod kuće, gađali ih različitim predmetima, ostajali bez drugova, Davor je postao podrška i utočište i pokazao da im da život ne mora da bude u četiri zida. Sedeći zajedno na tom panelu, delovali su tako jako. Kada sam ih snimala za emisiju, počeli su da se povlače – kako im ja priđem, oni se udalje korak nazad. Shvatila sam da oni mogu sebe da sačuvaju samo ako se drže zajedno i da su svi drugi za njih potencijalni nasilnici dok se ne dokaže suprotno. To je iskustvo 15-godišnje dece – bežanje od ljudi zbog straha po svoj život. Bila sam toliko ponosna na sve njih i svoj grad jer se nije dogodio nijedan incident.
To se međutim nije ponovilo u ovoj Nedelji ponosa. Isti događaj, medijski jače propraćen, i tu decu su ponovo počeli da maltretiraju čak i njihovi roditelji, nespremni da se suoče sa svojim strahovima i prebacujući krivicu na decu. Pitala sam Davora šta se dogodilo posle. Rekao mi je „čak su i mene iz susednog lokala prepoznali i rekli – evo ga onaj peder sa tv“. Taj „peder“ je pak u mojim očima ispao veći čovek nego mnogi drugi jer je za moj uspeh dao svoju podršku, vreme, trud i znanje ne tražeći ništa za uzvrat. Vodeći se onim što je on dao za mene, ja sam želela da dam nešto za njega i njegov ponos. I otišla sam na prvi novosadski prajd.
U tom ograđenom prostoru prajda svi smo se grlili – moje koleginice i kolege, drugari i drugarice, poznanici, aktivisti. Puštana je muzika koja je čak i one koji je ne slušaju, vukla na đuskanje. Osetila se sloboda i ljubav. Ali prilaskom ljudima, većina je govorila o onima izvan ograde.
„Ne želimo da nas teraju da se vratimo u četiri zida već da budemo ono što jesmo svakog trenutka, dana i na svakom mestu, da sa roditeljima podelimo radost i tugu, da sa vršnjacima slobodno razgovaramo i ne dajemo društveno poželjne odgovore, da niko ne odbije naše ljudsko pravo prilikom upisa u školu i lekarskog pregleda zato što naš rod ne odgovara onome iz dokumenata“, poručio je okupljenima na prajdu Filip Kocevski, iz organizacije Izađi.
Ponovo sam se setila Davora. Tokom hemoterapije i lečenja tumora, ostao je sam u bolnici. Njegov partner sa kojim živi nije imao dozvolu da ga poseti, odnese čiste gaće, vodu, papuče i četkicu za zube…njihov život zakon u Srbiji ne prepoznaje. Ali dok mi biramo koga ćemo da zaštitimo i prepoznamo, bolest ne bira…Filip je nastavio „…Da nam niko ne zatvara vrata jer nismo onakvim kakvim nas vide, da nas ne izbacuju iz kuće, škole i posla, ne uskrate socijalnu zaštitu i lečenje, samo zato što smo drugačiji, da nismo žrtve nasilja…da imamo pravo na zasnivanje porodice, pravo na zatvorske i bolničke posete, pravo na nasleđivanje imovine osobe sa kojom smo delili ljubav i život, pravo na školovanje, pravo na život bez straha…da, pravo na život“.
Tada sam morala da napustim skup zbog obaveza. U masi sam videla tek nekoliko dece uzrasta do 10 godina, doveli su ih roditelji. U razgovoru za medije a na pitanje zašto je tu, jedna devojčica rekla je „vidim da ima mnogo ljudi koji nisu srećni, zato želim da se ispravi ta nepravda“.
Krenula sam ka izlazu i srela iste osobe iz organizacije kao i kad sam ulazila. Ovoga puta rečenica „bilo je pritisaka“ pretovorila se u „bilo je indicenata“. One grupe mladih dečaka želeli su da razbiju niz policajaca i upadnu u skup gde se održavao prajd. Policija iz je oterala dalje. Na ulazu su i dalje stojali spomenuti ljudi sa parolama, ikonama i krstovima, i pevali crkvene pesme. Ponovo sam se pitala – da li su te krstove podigli i za decu koji su hteli da tuku druge ljude, ili je nasilje opravdano ako opravdava naše stavove? I setila sam se mladih pripadnika LGBT i njihovih strahova…njih negde njihovi vršnjaci ovako dočekuju svakog dana.
Počela sam da se osećam nebezbedno – tu na otvorem prostoru koji više nije obezbeđivala policija. Ispostavilo se da sam se osećala sigurnije u onom metalnom kavezu sa svim tim kako ih zovu „nastranim ljudima“ sa kojima sam se sat vremena grlila i pevala, a izašavši odande kao da sam morala da se pravdam zbog toga što želim da pokažem ljubav onima koje volim. Pa…ovako se svakog dana oseti osoba koja se deklariše kao LGBT.
Kada sam stigla do Trga slobode, tamo je bio novi kordnon policije, a na samom trgu pomenuta grupa tinejdžera. Samo sam usput uspela da čujem njihove poruke iz daleka – kosovske pesme. Predivna, emotivna folklorna stvaralaštva pevana kao znak identifikacije sa tradicijom, od strane onih koji bi radije pretukli nekoga koga ne razumeju i sa kime se ne slažu…Sada i te pesme nekako imaju drugačije značenje – dokaz „hetero“ statusa…jer ko peva o Kosovu ne može biti gej!
Kako sam bila pod utiscima, sve ovo prenela sam nekolici meni bliskih ljudi. Jedna od drugarica mi je rekla da sigurno ti mladi tinejdžeri nisu stav većine. Rekoh joj možda, ali onda većina ćuti i povlači se pred nasiljem, kao što je većina građana u centru Novog Sada ignorisala i jednu i drugu skupinu ljudi. Statistika nas je demantovala – 70 odsto populacije misli da je homoseksualnost bolest (a nije – i to je nauka potvrdila), nešto manje od toga da crkva to treba da osudi, svega 10 odsto njih misli da su prava LGBT osoba ugrožena…Posledica toga je da 77 odsto pripadnica LGBT populacije ne pokazuje svoju seksualnu orjentaciju, to znači da niko od njih ni u jednom momentu u javnosti ne poljubi svoju voljenu osobu i da ta osoba ne može da ih poseti u bolnici, 40 odsto pripadnika LGBT je diskriminisano na svom radnom mestu…
U sabiranju utisaka sa prajda stigli smo i do pitanja „pa dobro, neka gejevima njihova prava al šta će im parada?!“. Pa evo meni koja sam hetero treba prajd da bih videla koliko smo postali imuni na nasilje, predrasude, netoleranciju, i nerazumevanje manjine, nasuprot dijalogu, ravnopravnosti, jednakim mogućnostima….Zato bih se još jednom vratila na priču o Davoru – momku čiju pravu bolest i potrebu za lečenjem ne vidi društvo, zakonom i „moralno“, ali ga vidi kao bolesnika jer je gej. Meni je on pak ono što ponos treba da bude jer se herojski nosi sa svim svojim i tuđim bolestima.