Iako ne postoje tačni podaci o tome koliko građana u okviru neke nacionalne manjine pripada nekoj crkvi, one svakako jesu višekonfesionalne i ispovedaju mnoštvo vera. No, ova činjenica često predstavlja polaznu tačku za velika raslojavanja i kada se dublje zagledamo u ovu temu postaje jasno koliko su nacionalne manjine podeljene na verskoj osnovi.

Istorijska pozadina

Srbija je 1914. godine potpisala Konkordat sa Vatikanom. Ovaj sporazum imao je za cilj da reguliše položaj Katoličke crkve u Srbiji. Tada je broj nesrpskog stanovništva u Srbiji bio relativno zanemarljiv, a Vojvodina još uvek nije bila njen sastavni deo. Konkordat je regulisao odnos države prema Katoličkoj crkvi i njen položaj, ali kada je 1918. godine Vojvodina pripojena Srbiji, pojavljuje se veliki broj drugih nacija i veroispovesti koje u njemu nisu spomenute i uvažene. Zato danas crkve, kakva je na primer Grkokatolička, nisu priznate kao „tradicionalne” iako je njihova tradicija u Vojvodini itekako dugačka i značajna.
Zbog ovakvih istorijskih dokumenata današnje tradicionalne i netradicionalne crkve, čiji su vernici i vojvođanske nacionalne manjine, su u nekoj vrsti podređenog odnosa, o čemu se malo govori i malo zna. Većina sveštenika kaže da su odnosi odlični i da postoji međusobno uvažavanje i potpora. Međutim iskustva ljudi su drugačija i oni tvrde drugačije.
L.L.B. iz Kule je u detinjstvu imala veoma neprijatna iskustva kao Mađarica koja je krštena u Evangeličkoj crkvi. „Sa svojim drugarima iz škole sam išla na veronauku u Katoličkoj crkvi iako sam krštena u drugoj. Želela sam da budem ista kao oni i bila mi je strašna pomisao da budem isključena iz naših zajedničkih aktivnosti zbog razlike u veroispovesti. Međutim, vrlo brzo je moje prisustvo na katoličkim časovima veronauke prouzrokovalo svojevrstan skandal u Kuli”, kaže ona, dodavši da joj kulski katolički sveštenik nije dozvolio da prisustvuje prvoj pričesti i da bi to za nju ostala velika trauma da se porodica nije umešala i sve spustla na „ljudski nivo”.

Mađari i vera

Prema poslednjem popisu stanovništva, Mađari čine oko 15 odsto stanovništva Vojvodine. Bez obzira na stereotipe, nisu svi Mađari katolici, a to dokazuje činjenica da unutar mađarske nacionalne manjine postoje vernici Hrišćanske reformatorske i Evangeličke crkve, koje su obe priznate Zakonom o crkvama i verskim zajenicama i uvrštene u spisak tradicionalnih. Bez obzira na to što su obe crkve priznate kao tradicionalne, među vernicima i njihovim sveštenicima postoji ogromna doza rezervisanosti. Sveštenik Reformatorske crkve iz Malog Iđoša kaže da njegova crkva ima dobre odnose sa svim konfesijama pa i sa Mađarima katolicima. „Ali nije uvek bilo tako. Više se u narodu obraćala pažnja na to ko kome pripada, a mešovitih brakova je retko bilo”, kaže on.
Mnogi Mađari danas su pripadnici i drugih malih verskih zajednica kojih u Vojvodini ima više od stotinu. J.S. iz Bačke Palanke kaže da biti Mađar i Jehovin svedok predstavlja poteškoću i prepreku za normalne odnose sa ljudima iz njegove zajednice. On kaže da Mađari imaju predrasude o njegovoj veroispovesti, jer se očekuje da Mađar bude katolik, kao što su bili njegovi roditelji. „Mislim da su Mađari tolerantniji na različite religije, ali postoje i mnogobrojne kvazi patriote koji znaju da budu nepristojni i grubi i da me osuđuju zbog toga što ispovedam drugu veru”, kaže J.S. „Izabrao sam da budem Jehovin svedok kada sam imao 25 godina i na taj način razmišljam i živim  poslednjih 20 godina, ali sam na početku i unutar same moje porodice nailazio na nerazumevanje i odbacivanje. To je trajalo sve dok i oni sami nisu uvideli da ne radim ništa što je loše ili što ugrožava mene, njih ili našu nacionalnu pripadnost”, kaže J.S.
Profesorica mađarskog jezika i književnosti u Subotici u gimnaziji Deže Kostolanji i njena klasa maturanata kažu da religija danas među mladima ne igra nikakvu posebnu ulogu. “Oni uglavnom ne znaju ko je koje vere niti da li je neko vernik i to ih uopšte ne interesuje. Međutim, kako oni kažu, tačno znaju ko je koje nacionalnosti, ko je Srbin a ko Mađar, ko je iz mešovitog braka ili mešovite porodice.“, kaže ova profesorica. Kao važne zaključke diskusije, koju je ona na ovu temu organizovala sa svojim učenicima, oni su istakli da u etnički veoma izmešanom okruženju kakva je Subotica ljudi lako mogu da prevaziđu njihove „unutrašnje razlike“, kao što je religija, da bi bili homogeniji i okupili se u svoju nacionalnu zajednicu.

Usitnjavanje verskih zajednica je trend

Sociolog Mirko Đorđević kaže da je usitnjavanje verskih zajednica u sve veći broj crkava i denominacija trend svuda u svetu i u svim religijama, a u hrišćanstvu je počelo još sa Martinom Luterom. Po njegovom mišljenju treba očekivati da će sve veći broj vernika pronalaziti svoje duhovno učenje u nekima od njih i udaljavati se od tradicionalnih crkava. „Iako predvodnici ‘velikih’ verskih zajednica smatraju da je nastanak velikog broja novih crkava besmislen, ovo je proces koji se ne može zaustaviti. Međutim, razlike između propovedanja su često male i svode se na drugačije tumačenje veoma malih delova Biblije. Imajući to u vidu, ove razlike ne bi trebalo da predstavljaju veliki problem u njihovom međusobnom razumevanju i saradnji, što nas dovodi do pitanja šta je to što zapravo deli verski svet na tako nepremostive razlike?”, dodao je Đorđević.

Ignorisanje kao lek

Osim izopštavanja i žigosanja novonastalih zajednica, drugi vid njihovog distanciranja od „mejnstrima” je potpuno ignorisanje. Ovaj sistem funkcioniše širom vojvođanskih varošica bolje nego svi drugi nametnuti sistemi zajedno. Evanđeoska crkva u Žablju postoji oko 20 godina. Meštani pravoslavne veroispovesti nisu nikada javno izrazili svoje protivljenje postojanju evađelista u selu, ali nisu ni zainteresovani za bilo kakvu komunikaciju sa njima. To je još jedan slučaj života „pored komšije, a ne sa komšijama”.
Romi koji  žive u ovoj varošici generacijama unazad, prihvatili su pravoslavlje kao svoju veru i prenose ga svojim potomcima. R.M. je Romkinja koja je odrasla u pravoslavnoj porodici, ali u poslednje tri godine jedna je od vernijih evanđelista u Žablju i namerava da postane propovednica. „Odnos sa nekim prijateljima promenio se i pretvorio u kurtuazno javljanje na ulici, a sa roditeljima i rodbinom često uđem u diskusiju o tome kako je moj verski izbor pogrešan. Ljudi iz neznanja misle svašta i malo im je dovoljno da pokvare odnose. U mom slučaju za to je bila dovoljna moja vera”, kaže ona i dodaje da ne shvata zašto je to tako u Vojvodini u kojoj bi te razlike trebale da budu kvalitet više.
Slična situacija je i između Rusina grkokatolika i Rusina adventista u Đurđevu. Verska distanca unutar ove nacionalne zajednice je ogromna i ponekad toliko izražena da je tema o adventizmu postala tabu, kaže religiolog Mirko Keveždi. „Đurđevo je malo mesto i stanovnici znaju da postoji tu i adventistički hram. Sve se zna, ali se oni međusobno ignorišu. Ne postoji interesovanje za suživot zbog nezaobilaznog fenomena neraskidivosti nacije i vere. Rusini mogu jedino biti grkokatolici, a sve ostalo je čudno i može se smatrati izdajom”, kaže Keveždi. On je dodao da incidenata na verskoj osnovi nije bilo, ali tolika količina ignorancije među meštanima sama po sebi je dovoljna. Statistički podaci broje oko18.500 grkokatolika u Vojvodini, među kojima ima Rusina, Ukrajinaca i Rumuna.

Kada vera određuje ko je koja nacija

Osim sto se nacionalne zajednice dele na osnovu vere, u razgovoru sa jednom starijom Bunjevkom postaje jasno da pripadnost veri za neke ljude predstavlja i način na koji definišu razliku između nacionalnosti. Bunjevačka i hrvatska zajednica su već godinama podeljene u Vojvodini. Osim političkih nesuglasica,  izgleda da „način na koji izražavaju svoju veru” za Bunjevce označava i pripadnost naciji i distanciranje od onih sa kojima ih poistovećuju. Marija P. je Bunjevka iz Žednika i svoju nacionalnost definiše većom naklonjenosti Bogu. „Bunjevci više poštuju običaje katoličke vere i to je jedna od glavnih razlika između nas i Hrvata”, kaže Marija koja ima 70 godina. Kako ona kaže svi su katolici jednaki u crkvenoj zajednici, ali razlike u posvećenosti veri za nju definišu i naciju kojoj vernici pripadaju, a najočiglednije su prilikom velikih hrišćanskih praznika.
Razlika između slovačke manjine u Vojvodini i matične države
Zavod za statistiku Srbije zabeležio je u popisu stanovništva iz 2002. godine, da Slovaka u Vojvodini ima 2,8 odsto ukupnog stanovništva, odnosno oko 57.000. Od ovog broja, 55.000 su vernici Slovačke evangeličke crkve, a samo oko dve  hiljade Slovaka vernici su Katoličke crkve. Zanimljivo je to da su Slovaci koji žive u svojoj matičnoj državi većinom katolici, a ispovednici Evangelističke vere tamo su u manjini. S obzirom na to da je na području Vojvodine situacija potpuno obrnuta i mnogo više Slovaka odlazi u Evangeličku crkvu, dok su katolici ovde u manjini, oni među Slovacima predstavljaju manjinu unutar manjine. U Selenči je šezdesetih godina 20. veka malobrojno slovačko stanovništvo bilo podeljeno do te mere, da su na jednoj strani sela živeli katolici, a na drugoj evangelici. Teško su funkcionisali zajedno i međusobno nisu komunicirali. Poseban je društveni fenomen kada unutar tako malog mesta ljudi tako uspešno ignorišu jedne druge, a istraživanja koje je putem anketa nedavno sproveo Univerzitet u Novom Sadu pokazala su da mnoge religije i danas ne bi želeli protestanta (i obratno) za komšiju, zeta ili supružnika.

Maja Leđenac
Jelica Nikolić

Članak je deo projekta „Dijalozi vojvođanskih kultura“, koji sprovode Beomedia marketing i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a finansira ga Evropska unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Fondom rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje ga BBC World Service Trust. Sadržaj članka je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.