„Ratovi koji besneli devedesetih godina prošlog veka uvalili su region u bedu, a najdivljačkijom i huškačkom propagandom javni mediji trovali su ljude. Posle se dogodio kvazi politički preokret, ratovi su okončani, ali ljudi nikada nisu priznali zbog čega su to podržavali bezumni režim. Raspirivanje mržnje koje je trajalo više od deset godina ostavilo je duboke tragove u onima koji su tada bili najranjiviji, u deci. Odrasla su u onim vremenima kada je tata na frontu ratovao za lepšu budućnost Srbije, a mama od kuće navijala uz dnevnik u pola osam, koji je besplatno svima ispostavljao dnevnu dozu mržnje. A deca su sve to lepo odgledala. Upijena je u njima suština tadašnje propagande: mrzeti sve što nije srpsko i što je drugo nego što su oni.
Deca rata su do danas već odrasla, zemlja je i dalje u bezizglednoj situaciji, ali ne može da se ratuje, jer nema para za to. Mlade generacije otuda teško nalaze svoje mesto, a agresivnost i mržnju koja im je usađena negde valja iskaliti. Organizuju se u kriminalne grupe, koje se danas nazivaju grupama navijača.
O Novom Sadu se u poslednje vreme svakodnevno može čuti u vestima, najrazličitiji oblici mržnje iskaljuju se u gradu. Kao da je pušten zao duh iz boce: uvrede, ponižavanja i obračuni postali su svakodnevica u sedištu pokrajine, o kojem neki govore da je nekada bila tvrđava tolerancije. Istina, ja se ne sećam tog tolerantnog Novog Sada, pre trideset godina su isto tako maltretirali mađarske đake zbog njihovog maternjeg jezika kao i sada, samo što onda nije smelo da se piše o tome. Huliganizam i obračunavanje, međutim, nekada je strogo kažnjavano…
…Policija je na svoj način pokušala sa zaustavljanjem huliganizma, pokrenula serije predavanja u novosadskim osnovnim i srednjim školama, ali jednokratna predavanja ne mogu u deci da izmene godinama usađivanu mržnju , mnogo bi ozbiljniji pristup bio potreban od strane države.
Umesto traženja rešenja, međutim, u Novom Sadu je gradska vlast samo dolila ulje na vatru i svojim najnovijim merama poprilično uzburkala strasti. Uvođenjećiriličnih pokazivača pravca na autobusima i pokušaj poništavanja upotrebe manjinskih jezika nisu pomogli uspostavljanju tolerantne atmosfere u gradu, šta više. Strasti se, izgleda, ne smiruju, grad je nažalost postao opasno mesto. Novi Sad, sviđalo se to nekome ili ne, postao je kolevka nasilja i primitivizma, kao Gotam Siti, s tim da Betmena nema ni na vidiku“ – piše u komentaru „Mađar so“-a.
(Magyar Szo)