OSAM LEKCIJA O AKADEMSKIM SLOBODAMA IZ MAĐARSKE PERSPEKTIVE

Mađarski scenario kršenja akademskih sloboda u Orbanovom režimu pokazuje nam, u osam koraka, kako se akademske slobode mogu shvatiti i konceptualizovati. Govorim iz iskustva, iz prve ruke. Kao što sam ranije rekao, bio sam otpušten s jednog univerziteta iz političkih razloga, a kasnije sam otpao s drugog kad je on bio oteran u izgnanstvo; otad radim u ustanovi koja je pet puta preimenovana i reorganizovana i koja od 2010. trpi stalni egzistencijalni pritisak.

Pretnje akademskoj zajednici i akademskim slobodama u Mađarskoj su blage u poređenju s onima u Kini, Turskoj ili Brazilu: mi nismo doživljavali fizičko maltretiranje, zatvaranje, deportacije, oduzimanje putnih dokumenata, pa čak ni masovna otpuštanja. Ipak, pet godina posle sudskog procesa Lex CEU možemo reći da se u Mađarskoj krše akademske slobode. Mapa tog puta nudi osam korisnih lekcija.

Lekcija 1 – Korak po korak

Pre svega, mađarski slučaj pokazuje da hibridne autokratije ne krše osnovna prava i individualne slobode očigledno ili direktno. One postepeno grade kulturnu hegemoniju pojačavajući kontrolu nad akademskim ustanovama, što je deo šire neliberalne strategije. Moramo, dakle, obraćati pažnju na pojedinosti jer mali koraci mogu voditi sistemskoj promeni.

Mađarska vlada je merila akademsku slobodu u sve tri njene dimenzije: nastavi, istraživanju i izdavaštvu. Vlada je celu mrežu nezavisnih istraživačkih ustanova koje su radile u okrilju Mađarske akademije nauka stavila pod svoju kontrolu. Pored toga, preuzela je nacionalne izvore finansiranja nauke i kulture. Dopustila je vladinim agencijama da odbijaju zahteve nevladinih organizacija da im se dostave podaci i nametnula je prekomerne takse za traženje javnih podataka. Cenzurisala je publikacije i akademske događaje. Njeni mediji su orkestrirali kampanje blaćenja da bi zastrašili kritičare vlasti. Smanjivala je i ukidala programe budžetskih ustanova. Oterala je Centalnevropski univerzitet (CEU) u izgnanstvo i poluprivatizovala veliki deo sektora visokog obrazovanja.

Za nekoliko godina udeo studenata koji studiraju na tradicionalnim univerzitetima u državnom vlasništvu opao je sa 87% na 22%, a kad je više od dvadeset univerziteta restrukturisano, samo četiri su ostali u državnom vlasništvu. Zbog te „promene modela“ zaposleni na univerzitetu izgubili su status državnih službenika, što je smanjilo sigurnost njihovih radnih mesta jer je otpuštanje postalo lakše. Evropska komisija je ocenila da te strukturne promene ozbiljno ugrožavaju pravo univerzitetskih nastavnika na akademske slobode, koje je utvrđeno članom 13. Povelje o osnovnim pravima.

Novoosnovane fondacije koje upravljaju imovinom od javnog interesa izložene su neposrednom ili posrednom uticaju izvršne grane vlasti, što je nespojivo s akademskim slobodama. Posle neuspešnih pregovora, EU je onemogućila da ti univerziteti učestvuju u akademskim mrežama koje ona finansira, kao što su Horizont Evropa i Erazmus+.

Lekcija 2 – Državno školstvo je važno

Druga lekcija iz mađarske sage o akademskim slobodama je potreba da se razvoj događaja u državnim školama prati jednako pomno kao i onaj u visokom školstvu i istraživanju. Uporedo s promenama u visokom obrazovanju, Orbanova vlada je centralizovala ceo program javnog školstva i usvojila obavezan, ideološki pristrasan okvir u kome je dopušteno veoma malo fleksibilnosti. Te mere su uništile tržište udžbenika i škole više ne mogu da sprovode pedagoške strategije prilagođene učenicima. Promenom pravnog statusa nastavnika – koje je izazvalo višegodišnje proteste, mitinge i štrajkove – vlada je napala i institucionalni okvir osnovnog i srednjeg obrazovanja.

Novim zakonom uveden je novi način disciplinovanja koji omogućuje, između ostalog, obustavljanje plata i kazne kao što je otpuštanje nastavnika koji otvoreno kritikuju obrazovni sistem. Na kraju, vlada je preuzela škole kojima su prethodno upravljale lokalne vlasti i reformisala zapošljavanje članova školske administracije. U Povelji su razdvojene zaštita akademskih sloboda (član 14) i zaštita prava na školovanje (član 13), ali mađarski slučaj pokazuje da su te slobode i to pravo u praksi duboko prepleteni. Restrikcije na jednom nivou školovanja obično će se uvoditi uporedo s restrikcijama na drugom.

Lekcija 3 – Raznovrsna infrastruktura gradi otpornost

Mađarski slučaj naglašava značaj nezavisnih javnih istraživačkih ustanova i njihove podrške akademskim slobodama. Protivlek za nestabilnost univerziteta može biti raznovrsnija i otpornija akademska infrastruktura. Debate o nedavnom transferu četiri mađarska istraživačka centra otkrile su da je fundamentalno istraživanje i upravljanje kulturnim nasleđem često bolje usidreno u nacionalnoj akademiji nauka nego na državnim univerzitetima, jer se njihovi prioriteti i zainteresovane strane razlikuju. Univerziteti namenjuju značajna sredstva nastavi, a istraživanje i proizvodnja znanja često se smatraju dopunom nastavnom radu. U većini zemalja, nacionalni naučni zavodi – ili njihovi ekvivalenti – glavni su sponzori nacionalnih naučnih istraživanja; oni obezbeđuju finansijsku podršku na meritokratskoj, individualnoj i često ad-hoc osnovi.

Odluka o tome koja oblast će dobiti podršku obično zavisi od promenljivih preferencija donatorskih tela, trenutnih prioriteta i opaženog industrijskog ili tržišnog potencijala nauke. S druge strane, institucije kao što je Mađarska akademija nauka ukorenjene su u logici nacionalnog razvoja, nasleđenoj iz 19. veka. One nisu zadužene samo za unapređivanje raznovrsnih, najsavremenijih istraživanja, već i za čuvanje nacionalnih akademskih arhiva i održavanje fundamentalnih istraživanja u oblastima koje možda nemaju neposrednu tržišnu vrednost već čuvaju kulturnu baštinu na dugi rok. Takve institucije mogu da budu suštinska protivteža kratkoročnom planiranju u politikama visokog obrazovanja i istraživanja.

Lekcija 4 – Akademske slobode zahtevaju pristup pravdi

Ova tačka naglašava značaj pristupa pravnim lekovima za kršenje akademskih sloboda. Presuda Evropskog suda pravde u slučaju Lex CEU – mada nije bila nikakva prekretnica i može se kritikovati – ukazuje na značaj višeslojnog konstitucionalizma tako što pruža dodatne slojeve sudske kontrole nad sudovima koji su možda izgubili nezavisnost. Naizgled irelevantna pitanja sudske procedure takođe mogu imati direktan uticaj na akademske slobode. Nedavne reforme mađarskog građanskog procesnog prava, kojima su uklonjena ranija ograničenja troškova zastupanja, otvorile su vrata rastu pravnih troškova po pravilima tržišta. Zbog toga državne vlasti sve češće ne zastupaju državni službenici, već skupe advokatske kancelarije odane vladi.

Iz toga sledi da su žrtve kršenja akademskih sloboda u opasnosti da zapadnu u ogromne dugove ako parnični postupak koji su pokrenule ne bude uspešan. To se već dogodilo nekolicini nastavnika koji su otpušteni zbog učešća u protestima. Da bi akademske slobode funkcionisale kao sudski relevantno pravo u punom smislu reči, moraju biti zaštićeni i proceduralni uslovi pristupa pravdi. Preterani finansijski rizik posebno ugrožava akademske slobode jer, kao u mnogim parničnim slučajevima, podnosioci tužbe često ne traže samo da budu vraćeni na posao s kog su otpušteni: oni traže i da princip akademskih sloboda bude simbolički potvrđen. Pošto njihova snaga počiva na njihovoj ekspresivnoj vrednosti presedana, takve tužbe su posebno osetljive na proceduralna odvraćanja kao što je preveliki finansijski rizik.

Lekcija 5 – I žrtve mogu biti počinioci

Neliberalni režimi često podrivaju akademske slobode ne samo represijom nad univerzitetima već i kooptiranjem delova sektora pomoću selektivnog finansiranja. U Mađarskoj, Orbanova vlada istovremeno izgladnjuje nezavisne univerzitete i obasipa novcem institucije naklonjene režimu; na taj način ona pretvara delove akademske zajednice u kolaborante u svom neliberalnom projektu. S jedne strane, hronično zakidanje sredstava i bedne državne plate čine mnoge univerzitete i profesore ranjivim: godine 2004, u skladu s državnom platnom lestvicom, redovni profesor je zarađivao 1.900 evra mesečno, a docent oko 950 evra – što je ponekad, posle uračunavanja inflacije, manje od plate vaspitačica u vrtiću. S druge strane, u ustanove naklonjene vladi slivaju se ogromne subvencije i strukturni podsticaji, često putem privatizacije univerziteta u okviru nominalno državnih fondacije, čime se remeti akademsko tržište rada i učvršćuje politička kontrola.

Ključno je to što takvi transferi iziskuju formalnu podršku univerzitetskih senata i na taj način stvaraju privid akademske samouprave. U jednom frapantnom slučaju, izabrani rektor Univerziteta Etveš – najvećeg, ali vrlo loše finansiranog državnog univerziteta – inicirao je pripajanje 1.200 bivših istraživača Akademije nauka tom fakultetu koji je bio već opterećen (5.000 zaposlenih nastavnika) a nije imao dugoročne finansijske garancije. Motivi su bili očigledni: finansijske koristi i pretnja daljim smanjivanjem sredstava ako transfer ne bude prihvaćen. Slični pritisci su gurnuli istraživačke univerzitete prema „promeni modela“, po cenu gubljenja pristupa evropskim sredstvima. Za one koji su se povinovali, budžeti su često bili udvostručeni, pa i učetvorostručeni, a plate su znatno porasle.

Među upečatljivim primerima je Univerzitet Tokaja – finansiran sa blizu dve milijarde evra iako ima samo nekoliko stotina studenata i nastavnog osoblja – Univerzitet Lodovika, Univerzitet Palas Atene (kasnije Janoš Nojman) i pre svega Collegium Matijas Korvinum, koji je dobio 1,3 milijarde evra, što je više od godišnjeg budžeta mađarskog sektora višeg obrazovanja. Dakle, iz sistemskog smanjivanja sredstava i selektivne velikodušnosti proizlazi dinamika u kojoj se ustanove prilagođavaju da bi preživele, ali na taj način doprinose jačanju političkog poretka koji podriva njihovu autonomiju.

Lekcija 6 – Autoritarni populizam nanosi štetu „narodu“

Mađarski slučaj pokazuje da populisti retko služe stvarnim potrebama i interesima „naroda“, u ovom slučaju zainteresovanim stranama u akademskom životu. Većina mađarskih studenata i univerziteta isključena je iz programa Erazmus i na većini je ukinuta finansijska podrška istraživanjima. Za 34 institucije, među kojima je 21 univerzitet, to je značilo gubitak više od 60 miliona evra samo iz Horizonta Evropa, a zamrzavanje projekta Erazmus+ pogodilo je 182.000 studenata. To, naravno, savršeno odgovara logici neliberalne vlade: bez evropskih fondova, istraživanje i nastavni program su ograničeni na ono što vlada finansira i kontroliše. U isti mah, vlada promoviše selektivni internacionalizam.

Takozvana neliberalna osovina ispoljava se i u akademskoj sredini. Mađarska vlada je zatvorila granice za tražioce azila i izbeglice, ukinula humanitarne zaštite i podstakla neprijateljski javni govor oko migracije, ali promoviše selektivne migracione puteve koji služe njenim strateškim i ekonomskim ciljevima. Poželela je dobrodošlicu stranim studentima, posebno onima koji dolaze preko programa Stipendium hungaricum; taj program sponzoriše država, a njegov cilj je jačanje partnerstava izvan Evropske unije, posebno sa zemljama globalnog juga. Zemlje poput Sirije, Pakistana, Irana, Iraka, Palestine, Nigerije i Etiopije posebno su dobro predstavljene među učesnicima.1 Na taj način akademska mobilnost nije napuštena već prestrukturisana: mađarski studenti i fakultetski nastavnici su odsečeni od evropskih izvora, a međunarodne razmene su preusmerene tako da služe geopolitičkim ambicijama režima i jačaju neliberalni projekat.

Lekcija 7 – Pored sudskih, ima i drugih troškova represije

Ova lekcija govori o šteti: u neliberalnim režimima, akademski nastavnici suočavaju se s nizom spoljašnjih i unutrašnjih pritisaka koji podrivaju individualno blagostanje i institucionalni integritet. Psihološki gledano, oni mogu biti izloženi uznemiravanju, zastrašivanju i poreskim racijama. Egzistencijalno gledano, suočavaju se sa zastojem u karijeri, otpuštanjem i isključivanjem iz finansiranja istraživačkih putovanja i drugih subvencija. Institucionalno se suočavaju sa neizvesnošću akreditacija za programe, odseke, pa i cele univerzitete. Unutrašnji pritisci pak često vode u autocenzuru. Posledice su mnogostruke: birokratsko uznemiravanje troši vreme i energiju, institucionalna neizvesnost parališe planiranje, prijavljivanje za grantove i zapošljavanje, a hronični stres smanjuje kvalitet nastave i istraživanja.

Mnogi od tih oblika štete mogu se zakonski formulisati kao kršenja akademskih sloboda: sloboda istraživanja i autonomija institucija su glavni stubovi tog prava. Ipak, ne mogu se svi troškovi svesti na kršenje zakona. Profesija univerzitetskog profesora zahteva dugotrajno ulaganje i postepen razvoj profila i identiteta. Gubitak konkretnog radnog mesta može biti razuman rizik na tržištu akademskog rada, ali sistematski ostrakizam poguban je za univerzitetsko nastavno osoblje. Uz to, kršenje akademskih sloboda srazmerno najviše pogađa mlađe nastavnike i žene; u zemlji kao što je Mađarska ono ubrzava širenje jaza između centra i periferije i ima razorne posledice po nacionalnu (lokalnu, regionalnu) akademsku zajednicu i nauku.

Lekcija 8 – Solidarnost i otpor

I na kraju: neliberalni režimi pribegavaju taktici zavadi pa vladaj. U Mađarskoj je reorganizacija istraživačke mreže Akademije nauka zadala potencijalno smrtonosan udarac okrenuvši STEM discipline (nauka, tehnologije, inženjerstvo i matematika) protiv SHAPE disciplina (društvenih nauka, humanistike i umetnosti). Humanistika i društvene nauke su prebačene na slabo finansirane univerzitete i strahuju od smrtne presude, dok je STEM disciplinama obećano znatno povećanje sredstava. Ta strategija je razbila solidarnost i ugušila smislen otpor.

Institucionalne slobode i autonomiju, na kraju krajeva, operacionalizuju pojedinci i one se svode na ličnu slobodu i autonomiju. Položaj univerzitetskog nastavnika u neliberalnim režimima ne prate samo egzistencijalne pretnje već i povećana odgovornost, a ponekad i veoma teške odluke – na primer, da li se boriti za akademske slobode u okviru institucija koje su već kompromitovane neliberalnim preuzimanjem.

András L. Pap, Verfassungsblog, 14.10.2025.

(Peščanik, foto: Pixabay)