Zavaravam se da sam nevlastoljubiv, ali biće da je sa ovim mojim otmenim svojstvom kao i sa mojom odbojnošću prema takmičenju, proisteklom iz moje rane spoznaje da nije još pronađena oblast u kojoj bih ja kako se danas kaže izdominirao, gradim se da mi je strana svaka čežnja za komandovanjem, a malo malo pa u sebi pišem te ovaj te onaj zakon koji bi onda sa ponosom i blagodarnošću donelo državno zakonodavno telo, što će reći da bi moje naredbodavstvo htelo da me nadživi; u poslednje vreme opseda me Zakon o društvenom parazitizmu, Sovjetski savez imao je ili ovaj zakon, ili odredbu u krivičnom zakoniku po kojoj je građanin mogao biti osuđen zbog istrajnog zakidanja na meri: zajednici moraš davati barem onoliko koliko dobijaš, a poželjno je da država bude u izvesnom plusu. Pred sudom se pod optužbom da je društveni parazit obreo građanin Josip Brodski.
Sudija: Zanimanje?
Optuženi: Pesnik.
Sudija: Ko vas je uvrstio u pesnike?
Optuženi: A ko me je uvrstio u ljudski rod?
Rekao je da ima božanski dar, tako nekako, prirodno mu je da piše poeziju… Verovatno je mogao proći i gore nego što je prošao, bio je samo prognan na sever, ali mu je izgnanstvo skraćeno jer su se evropski intelektualci bunili kao Grci u apsu…
Za naše koji bi odgovarali zbog parazitizma ne bi se niko iz inostranstva zauzeo, a ni njihovi odgovori ne bi bili nadmoćni kao odgovor Brodskog: zakon koji je u stadijumu nacrta ticao bi se samo onih koji neposredno parazitiraju na budžetu države. Priznajem da bih rado kupio novine gde bih na naslovnoj strani pročitao: „Građanka Zagorka Dolovac je zbog višedecenijskog društvenog parazitizma osuđena na dvadeset godina prisilnog rada u ‘Ling Longu’; dok ovo javljamo pred sudom je zbog istovetnog delikta još osamsto trideset tužilaca, ali i nekoliko stotina sudija, u Srbiju je doputovalo više od stotinu stranih novinara, kao i teoretičara prava, profesora i njihovih doktoranata, jer će se na udaru novog zakona o parazitizmu među prvima naći sudije Ustavnog suda. Naš izvor tvrdi da je troje sudija ove nekada ugledne ustanove pokušalo da se nagodi sa novotužilaštvom koje napokon radi, te bi se mogli naći u programu zaštite svedoka. Sudije ovog suda su se u više od sedam stotina hiljada slučajeva oglasile nenadležnim, ćutale su iako je šef države godinama javno i slavodobitno kršio Ustav, a progovorile su, iako to nije u njihovom delokrugu, da je sa doktoratom ministra optuženog za teški plagijat sve cakum-pakum.“
Po uzoru na policiju koja prestupnicima oprašta polovinu globe ukoliko ovi novac uplate za manje od nedelju dana, i parazitima bi moj zakon omogućio da se sami prijave tj. da se samooptuže, sud bi odštetu v takom sluchae prepolovio. Najbržim su se pokazali članovi SANU, koji skrušeno sami ukazuju na upravo grotesknu nesrazmeru njihovih pesničkih i dramskih dela i apanaže kojom su dugoročno i doživotno obasipani: „Žao mi je što nisam mlađi, da se sada zaposlim, ako treba i kao građevinski radnik, pa da svakog meseca otplatim deo ovog zaista sramotnog duga!“ – napisao je u svojoj pokajnici slavni akademik koji neka ostane anoniman, mada nije.
Podstaknuti ovim uglednim uzorom, ali i uplašeni zaprećenim kaznama, javljaju se i sami se predaju dobitnici nacionalnih penzija, među kojima je zabeleženo i nekoliko pokušaja samoubistva, o čemu svedoči i oproštajno pismo koju je preživeli nacionalni penzioner sam predočio sredstvima informisanja: „Ceo život sam se zalagao za ravnopravnost, a kad mi je država, vođena ko zna kakvom svojom, možda i nečasnom računicom, ponudila da budem povlašćen i doživotno preplaćivan, ja sam to oberučke prihvatio, čime sam naneo nenadoknadivu štetu nenacionalnim penzionerima, kao i mojim sugrađanima koji nisu doživeli ni običnu penziju. Shvativši da sam sada odviše star da dug zajednici otplatim, odlučio sam se za ovaj nepovratni čin…“
U trenutku dok pišem ove redove organima gonjenja predala su se dvojica rukovodilaca Javnog medijskog servisa, pa nas dvojica ne dajemo ništa, dopuštamo štošta što je i gore nego ništa, dobijali smo novac koji bolje da i ne saberemo… Tridesetoro savetnika je dobrovoljno i preventivno u budžet Republike Srbije uplatilo ukupno trideset miliona dinara, među članovima upravnih odbora zavladali su panika i kajanje, a jedna od najslavnijih članica, koja se zapravo ničim drugim nije ni bavila, nadmašila je kolege iskrenošću: „Kad sam se prvi put obrela u upravnom odboru rekla sam sebi: napokon je primećeno koliko sam i samom svojom pojavom, svojim umom i etičnošću korisna društvu, nisam znala da ću istovremeno biti u dva ili tri odbora, a još manje sam mogla znati da će se ta moja članstva takoreći ulančavati, kao što se novele ulančavaju u roman, što sam čula od mog muža… Ali, sada kad se osvrnem i pogledam Srbiju koja me je ovoliko tetošila i precenjivala, dođe mi da u zemlju propadnem, jer novac dobijen kao nezasluženi poklon naravno nisam štedela, i kraj najbolje volje ne mogu sad da ga vratim…“
Iako je Sveta matera odvojena od države, i njeni velikodostojnici prepoznali su se u Zakonu o parazitizmu, te su na velikoj dobrotvornoj vidovdanskoj aukciji prodata sto četrdeset tri džipa, novac je sav namenjen sirotištima i beskućnicima; najslavniji analitičar-savetnik je ne čekajući sudski poziv dve nedelje pomagao radnicima Gradske čistoće i šinterima nadajući se da će mu njegov društveno koristan rad biti olakšavajuća okolnost kad mu bude suđeno zbog parazitizma… Tomislav Nikolić iselio se iz predsedničke rezidencije, dok je njegova bračna družica zaveštala kompletnu svoju garderobu Crkvi, da ova milodar razdeli vernicama i transvestitima kojima veličina odevnih predmeta i stil odgovaraju, dok je vascelu kožnu galanteriju, tašne, cipele i rukavice, vlasnica namenila izbeglicama iz zemalja koje nisu priznale Kosovo, Tomislav je prekinuo višegodišnju ćutnju rekavši da i svoju privatnu crkvu i kazan za rakiju daruje svojim suseljanima i namernicima dobre volje tj. žutim ljudima, dok će sam preostale zemaljske dane provesti u kripti, gde će poneti samo Sveto pismo na ruskom, krčag sa vodom i dve lojanice…
Ali nema ništa od mog sna! Lako je bilo Sovjetskom savezu, gde na milion trudbenika dolazi po jedan Brodski, drugo je naša bleda mati, gde su paraziti većina: ministri koji se samo klibere slušajući mudrolije šefa države, rukovodioci tajne policije, plantažeri, odgajivači konoplje, koji nisu nikog ubili, članovi partije kojima će kad upropaste elektroprivredu biti samo rečeno „radi nešto drugo“, preplaćeni dobitnici medalja, umetnici kojima država debelo plaća da drže besplatne koncerte za sirotinju raju, tvorac Srpskog sveta, dični poslenici tabloida, tužioci i sudije koji su po mojoj evidenciji revnosno i u rekordno pravednom roku kažnjavali jedino e-novine, svi oni reći će da puno rade, niko se nikad neće naći pred sudom i neće biti prognan ni na sever ni u inostranstvo.
I niko neće dobiti Nobelovu nagradu.
STUPS: Eskalacija