Čovečanstvo je proigralo poverenje predsednika Vučića i može ga povratiti samo udvostručenom podrškom, povlađivanjem i zadivljenošću, o našeg velikana se rasa ljudska ogrešila, kontinenti su mu okrenuli leđa, izneverilo ga je i njegovo rođeno stanovništvo (koje on nikad tako suvoparno ne oslovljava, nego narod pa narod), ne doduše na izborima, nego kad je hteo da od dušmana iskamči ono što se još može.

Čovek čija je najbolja ideja, kako i sam vidi, propala, a mora da vidi, jer istina je njegov pastir, ona ga vodi, samog – kao što je svaki suveren sam – putem punim trnja, mada je baš taj čovek samodržavlje iskoristio da izgradi i daruje veličanstvene puteve od veličanstvenog asfalta po kojima će ga potomstvo veličanstveno pamtiti i onda kad bude gradilo ekološke i biorazgradive puteve od danas još nepoznate supstance; čovek koji je svome rodu želeo sve najbolje, ali koji je i za druge rodovske zajednice imao još koliko ljubavi, sućuti i razumevanja, jer poštuje rodnu ravnopravnost o kojoj je onoliko učio na Pravnom fakultetu, čiji je najslavniji živi izdanak, čovek koji će zgaziti kriminalce i koji nam je obećao doživotnu robiju, a zašto ne i našu miljenicu među kaznama, pogubljenje – ko je taj čovek?

Taj čovek dvojici japanskih careva šalje čestitke koje kad se napišu tamošnjim pismenima izgledaju još svečanije i još srdačnije nego na srpskom, a biće čuvane u carskoj riznici, dok će njihove kopije overene kod carskog notara biti izložene da ih domaći živalj i stranci koji su studirali nihongo čitaju dok je sunca i dok je meseca, jer čovek o kome je reč itekako vodi računa o budućnosti, a najvećma o svom mestu u tome zasluženom beskrajnom blaženstvu, unapred uživa u hvalospevima i blagoslovima kojima će ime njegovo biti obasuto kad god neki još nerođeni stanovnik Srbije bude svojim letećim automobilom nadletao tada doduše uveliko nepotrebne veličanstvene mostove i autobanove koje je taj čovek, sa svojih deset prstiju i od svoje ušteđevine, sagradio; čestitao je stoga starom caru odlazak u carsku penziju, koja je, gle, nešto niža od prosečne mirovine u Srbiji, a novom je mora biti poželeo da mu ne propadne najbolja carska ideja, da mu se podanici pokažu zahvalnim, blagorazumnim i dostojnim novog vladara; poslao je odvojene, ali istovremene depeše, jer je smena na prestolu tren kraći od onog koji pčela provede na cvetu trešnje, ispoljio je carsku širokogrudost, iako je ta carevina priznala lažnu državu: umoran je od natezanja i nadmudrivanja sa albanskom, hrvatskom, germanskom i anglosaksonskom vlastelom koja nema nikakav rodoslov, i koja tek kad se udruži sme da udari na srpskog cara, koji se po Ustavu i po Pravopisu zove predsednik!

Čoveku, našem junaku, je vladar ponajveće carevine obećao da Srbiju ne sme niko da dira, i naš je čovek-car odonud doleteo sav ozaren tom blagovešću, iako smo mi već dirnuti, dirani smo, dodirnuti u više navrata, ali ta nazovimo je diranija ima uskoro da prestane, ili će biti belaja za sve one kojima zlostavljanja nas nikad dosta!

Lažna država imaće pun suverenitet, to čujemo iz prve ruke, ali naš vladar na to nikad neće pristati, neće nikad ni usmeno ni pismeno priznati tu suverenost, a to je ono što bi odmetnici i okupatori najviše voleli, to bi usrećilo i one koji su nas dirali, ali potpis najvećeg srpskog vladara biće njihov pusti tisućljetnji san, nešto kao papi poseta Srbiji: sve ima, sve što bi crkveni velikodostojnik tj. poglavar mogao da poželi (važeći Sveti otac, koji mi je jedini simpatičan ima i više nego što želi, ima i ono što ne želi), ali šta mu to sve vredi kad ima za njegove stope jedan deo zemljine kore na koji ne može da zakorači!

Sa prijateljem Bugarinom zaustavio sam se kod Nijagarinih vodopada, beše studeno, smrklo se, stojimo na vetru koji nas obasipa polusmrznutim zaukanim pahuljicama, podiže namernik kragnu i veli: „Tova e vsičko? Njama poveče?!“ Uskratio je Nijagari divljenje koje je njoj potrebno kao hleb, koje ona čeka kao ozebao sunce, i ništa nije vodopadu vredelo što ga u taj mah slikaju stotine turista, taman i na trepavice da se Nijagara postavila, ako tako može da se kaže, od bratka priznanje nije dobila ni dan-danas, a mi smo kolima iz Filadelfije po mećavi otputovali u Toronto devedeset treće!

Tako će i lažnoj državi večito nedostajati lični pristanak čoveka kome su se rasa ljudska, naročito kavkaska, i rod serbski gorko zamerili, čast nekolicini izuzetaka, jer, nekoliko hrabrih umova i blistavih duhova jeste bilo nekoristoljubivo i nesebično uz njega kad je obznanio svoju ispašće propalu ideju, to ga je dirnulo i to pamti, ali svi mi ostali podbacili smo još više nego što inače podbacujemo! Nismo, istinabog, bili pitani na referendumu „jeste li možda za to da ne propadne ponajbolja ideja predsednika Republike?“, ali zašto nismo zahtevali referendum, peticijama, protestima, zašto nismo mi, ako smo uz tog čoveka, pretili da ćemo, poput ministra odbrane, tog i tog dana u 11:55 otpočeti svenarodni štrajk glađu do samoistrebljenja ako se ne bude glasalo o Ideji?!

Nego smo gledali svoja jadna posla, išli smo za svojim šićardžijskim svrhama, ostavivši vizionara samog na njegovoj vetrovitoj visoravni! Čovek koji je hteo da premesti brdo, premestio je u Beograd odjednom dve hiljade autobusa, ali čak ni ti beskaratni putnici nisu pred skupštinom prigrlili vođinu ideju, nego su je i oni pustili da propadne, a ta njihova i naša lakomislenost i to nebriganje obiće se o glavu onima koji će ovde živeti kroz trideset godina, to nam je naš prorok prorekao, a neće budućim nevoljnicima moći da pomogne, jer tada neće više biti na vlasti, ali ko zna, možda će i biti, čovek koji je postdiplomske studije vladarstva sa odlikom završio u klasi profesora Blera, možda će nadmašiti sebe samog i Tita (koga je po podvizima u obnovi i izgradnji ionako odavno prevazišao), dosta o njemu, što reče davnym davno Vuk o Slobi: i previše je dobio vremena.

(Peščanik)