Ura! Ispunio mi se tisućljetni san, odvojila se Crkva od Države! – uzviknuo sam, brzopleto, na Svetog Nikolu minulog leta Gospodnjeg: država se ogrešila o stanovništvo izigravši ga sa predumišljajem, jedne glasače oštećujuć, druge primoravajuć da učestvuju u organizovanom kriminalnom poduhvatu, i među jednima i drugima ima zacelo i vernika, a Sveta matera neće o tome da zucne nijednu reč!

Tako je, majko, vrhovno državno zakonopravilo ti bezmalo ceo vek brani da stupaš sa državom u prijateljske, bračne, ljubavne i poslovne veze, a ti i država to stalno radite, ti si gazila ovozemaljske ustave koji osam decenija zabranjuju tu slatku osmozu sa državom, a država je gazila ono što je sama ubacila u ustav, po uzoru na druge laičke države.

Sedamnaestog decembra dogodila se prevara stoleća, greh u koji su upletene bezmalo sve državne ustanove, u kojem su učestvovale hiljade duša, čak i duša koje obitavaju u drugoj državi, pogaženo je mnoštvo hrišćanskih normi na čelu sa onom koja zabranjuje krađu, a Srpska pravoslavna crkva ne beše ništa primetila, ili bejaše primetila, ali ne ushtede da kaže istinu, a, opet, ne beše rada ni da se sestrinski pridruži državi u istrajnom i drskom poricanju onoga što je potonja brižljivo upriličila i učinila! Ali zašto bi se patrijarh upuštao u stvari koje nemaju veze sa njegovim poljem delovanja, kad ima na raspolaganju lingvistiku, semantiku, semiologiju, zar nije slađe raspravljati o rodnoj ravnopravnosti imenica nego o tričariji koja se tiče jedino svakodnevnog života i budućnosti sestara i braće u Hristu?! Njegova svetost žalosti se zbog višepartijskog sistema koji deli Srbadiju, rođenu da bude ujedinjena u bogobojažljivosti i u štovanju kako crkvenih svetinja tako i simpatičnih marifetluka kojima država sve otvorenije pribegava.

Crkva dakako nije jedina kojoj je svejedno šta se zbiva u dolini plača, koliko sam primetio, samo dvojica akademika drže da ima nečeg trulog u državi Danskoj (Banjskoj, kako vam drago), kakve su to organizacije koje žive na teret stanovništva, a koje na nedaće tog istog stanovništva ne daju pet para!? Koje sve nauke, koja sve naučna postignuća obuhvata slovo N, u skraćenici najslavnije naše udruge? Za SANU postoji istorija, romantizovana, prožeta mitovima i sanjarijama da smo narod nad narodima, i postoji šta još, ćirilica i ugroženost jezika serbskago, ko se u SANU bavi pravom, ko je posvećen sociologiji, zar niko tamo ne vidi da je država izvor, jamac i korisnik istrajne i posvemašnje neravnopravnosti?!

Najviši državni velikodostojnik (u daljem tekstu: Jedini) pohodio je slavnog vladiku, Pahomija, koji ne se znae je li svojevremeno poklekao pred iskušenjima putenosti, ali, ako je i bilo istine u onome što se o Njegovoj preosvećenosti govorkalo – zar nije hrišćanski i svetosavsko oprostiti mu to, dobiti od Preosvećenosti blagoslov i, zašto ne, neki mudar savet? Vladara kontroverzni velikodostojnik možda baš tom tamnom stranom svoga žitija privlači, kao što se naopački đak dopada odlikašici. Pahomijev slučaj zastario je na sudu, ali sam vladika nije zastario, a nije zastario ni Milan Nedić, kome mora da je bilo puno srce ako je sa nebesa pratio parastos u prestonici, osam decenija protekoše otkako nas je napustio dobrotvor srpski i nemački, a četvrt veka otkako je ubijen Slavko Ćuruvija, privatnik koji nije imao sreće, država je sebi na velika zvona halalila zločin koji je smislila, platila i sprovela ako se tako može reći u život, ispred Apelacionog suda, nezavisnog koliko je i vascelo pravosuđe nezavisno, okupilo se nekoliko stotina onih kojima presuda nije po volji, ogromna većina ujedinjena je u ravnodušnosti, malodušnosti i bezdušnosti, živnućemo i okupićemo se saborno i svetosavski kad bude osvojena neka medalja, tada će nas biti milion, domar Starog dvora otvoriće radosno blagoslovene dveri da se viša bića popnu na terasu, u pratnji sportskih radnika, vođe puta, ministra sporta; pobede i slava ono su što nam treba, što nam priliči i što nas vozdiže, tada će Skupština grada pripadati svima nama, a ako ispred nje gunđamo zbog drske izborne pljačke onda u predsoblju stražari falanga specijalaca, tako je kako je, a dokle će biti tako – ne znamo.

(Peščanik, foto: Medija centar Beograd)