Jauknuo sam poput Osmanlije kod Bore Ćosića kad ga je tj. askera potrefilo đule slavonskih tobdžija („u daljini se čuo bolani jauk Turčina, na njegovom maternjem jeziku: ’Jao mene, do Boga pogiboh!’“), kad je gospodar obznanio da će olimpijski prvaci dobiti po dvesta hiljada evra, kao što znate ja samu medalju smatram dovoljnom i prikladnom nagradom, i kad bi moja neznatnost bila pitana ne bi niko dobio ni novac, ni takozvanu nacionalnu penziju, glupost kao što je i Nacionalni stadion glupost…

Zavetovao sam se da ću o ovoj vrsti rasipništva i korumpiranja slavnih ćutati do kraja života (zvuči svečano i dugoročno, ali nije). Krajičkom oka pratio sam Olimpijadu, svetkovinu država i kapitala, a pod maskom sporta i sveopšte dobrohotnosti rođene iz duha poštenog nadmetanja, i kad god bih čuo da neko iz moje države prti ka medalji pomišljao sam koliko će društvo zbog toga biti siromašnije i koje sve stvari, neophodne u zdravstvu, školstvu, higijeni, javnom saobraćaju i drugde, država neće kupiti! I ne bih prekršio zavet da pre neki dan nisam shvatio da će preplemeniti darodavac koji govori kroz dvadesetostruka usta Vlade dati dodatne, a silne pare i starim velikanima, setio se plivača Čavića, jednom sam samo pročitao vest, da li je dobio nacionalnu penziju ili će do kraja života primati platu dva i po puta veću od one koju primaju nešampioni, dakle, lekari, zemljoradnici, radnici, vatrogasci, i da ne nabrajam dalje… Tipsareviću koji je pobedio na Dejvis kupu, ne znam ni kada, isto da se da silan novac koji će mu redovito stizati do poslednjeg što se kaže daha, daleko bilo, ne brigaj Tipsa, nije Alek stipsa…

Sam zamysel da je neko učinio herojsko delo toliko veliko i plemenu toliko korisno da pleme neće moći zapravo nikad da mu se u celosti, pa čak ni približno, oduži – teški je atavizam: kako neko (iko) za Srbiju može uraditi nešto tako veličanstveno da narednih pedeset godina ne treba prstom da mrdne, nego samo ima da blaguje uspomene i da uživa u privilegijama koje kakve su nego feudalne! Čujem glasove miliona (bila je edicija „Muzika miliona“): moramo nesebično i sa blagodarnošću obasipati sunarodnike koji su otelotvorenje kolektivnog i lično predsednikovog sna o natčoveku, nagradimo stoga i preplatimo sve one koji ispunjavaju našu mutnu i zapravo nezdravu želju za supremacijom i za makar simboličnim pokoravanjem drugih – koji su doduše nošeni istim takvim, u suštini blesavim nagonom za najboljošću.

Milioni rodoljuba škrguću zubima na ove moje u suštini nevažne i malo kome potrebne retke: „Đoković je za Srbiju učinio više nego što ćeš ti učiniti makar pisao još dvesta pedeset godina!“

Ne takmičim se sa svetskim brojem jedan, držim da je – vođen svojom prirodom i svojom ambicijom – postigao ono što je njemu bilo važno, kao pripadnik naciona ne osećam da mu bilo šta dugujem, niti čovek nešto od mene očekuje… „Zahvaljujući Noletu danas se svuda zna za Srbiju“, imaju ljubitelji viših bića odavno pripremljen kliše, može biti da je to istina, ali ja kao podanik nemam ni najmanju želju da se moja država raščuje, ne znam da je neko prebegao u Čaušeskuovu Rumuniju zbog Nađe Komaneči, tako se ni u Srbiji niko neće doseliti samo zbog toga što je u njoj rođen Novak Đoković; nisam naišao ni na jednu osobu koja bi mi razgovetno objasnila šta znači „učiniti za Srbiju“. Da li neko ko presadi srce čini to samo za pacijenta i za svoju bolnicu, da li samo radi za platu, ili čini to za Srbiju? Onaj ko kopa ugalj, onaj ko gasi požar, ko uči đake, ko seje i žanje pšenicu, ona koja još uvek ručno muze krave, čini li to za Srbiju, ili je vođena sitnosopstveničkom pohlepom i nagonom da preživi?

Vi koji donosite kako vam se ćefne uredbe o vilama za osobe bliske imperatoru donesite i dekret o novoj privrednoj grani: činjenje za Srbiju! Da se u tome okušaju i obični ljudi, mali preduzetnici, da to ne bude monopol vladara tj. vlasnika Srbije, njegove svite i sportista: svaki put kad potonji bace loptu, ili kad se zatrče u pesak, čine nešto neizrecivo za Srbiju, koja nakon toga ima da padne na nos ne bi li im se donekle odužila za njihovu veličanstvenost, makar veličanstvenost trajala samo jedno leto ili jedan ubogi sat!

Osim što je budžetu još jednom zadat težak i nizak udarac, zadat je, možda i jači, udarac radu i radništvu, pa još pre četvrt veka rad je bio izvor prihoda, sad je izvor života podvig u sportu (koji je hobi, baš kao i religija! i svako bi se time morao baviti o svom trošku i na svoju odgovornost!); oni koji nisu dorasli takmičarskom sportu, a ne bi da rade, ni u kancelariji, ni u polju, ni na benzinskoj pumpi, ni u rudniku, mogu da žive, i to prelagodno, od puke ali nesumnjive i neprestane odanosti vrhovnom biću; oni, pak, koji se božanstvu nisu uspeli dovoljno približiti i umiliti, kao i malobrojnici koji se kolebaju bi li ga sledili u njegovim sve neobičnijim snoviđenjima, i dalje zavise od rada, i skončaće u oskudici, jer upravo oni izdržavaju i vladara, i njegove vazale i sve masovniju armiju sportskih vitezova. Rad je stvorio čoveka, trening je stvorio šampiona, natčoveka, prema kome vladar oseća bratsku, blizanačku srodnost, dopušta preplaćenim i doživotno zbrinutim prvacima da budu u njegovoj blagoslovenoj blizini, i drago mu je što mu naši herkuli, koji su strah i trepet za takmace, jedu iz ruke.

Nama je potreban ministar za čuvarnost, ili radije komesar, visoki komesar; prihvatio bih se da besplatno radim taj posao, da Službeni glasnik mora objaviti sve što ja kažem povodom svakog najavljenog državinog izdatka, sve na šta ukažem da bude vraćeno Skupštini, na ponovno glasanje, za odluku protivnu onome što ja budem rekao da bude neophodna četvoropetinska većina: ne može Nacionalni stadion, to nije lepo, nije hitno, i nije uopšte potrebno, ne dirajte Trg Nikole Pašića, nećemo potrošiti nijedan dinar i nijedan radni sat, trg je u dobrom stanju, ne smemo izgubiti nijedan minut u saobraćaju, ne mogu da se dodele milioni pripadnicima olimpijskog plemena, državi prva briga moraju biti ljudi prosečni, netalentovana deca, ljudi koji ne mogu da drže korak sa napretkom, a oni koji imaju natprosečne sposobnosti moraju biti kadri da se prehrane.

Ne bih ja tu stao: prisilio bih vlastelu da se vozi javnim prevozom ili svojim kolima, predsedniku bih zabranio da se šepuri kao darodavac helikoptera, imamo i previše helikoptera, ne treba nam toliko policajaca, uh, vladajuća klasa zamrzela bi me, a ja bih tu omrazu nosio kao zastavu.

(Peščanik, foto: Pixabaz)