Inženjer Luković pisao je bolje od mnogog književnika i zacelo bolje od većine novinara, pri tome mislim ne na silesiju današnjih trudbenika medija, nego imam u vidu one koji su slovili za novinare pretkraj XX veka i na početku ovog neponesenog, ali ipak upuštenog i umnogome upropašćenog stoleća. Inženjer Luković [Petar, 1951-2024] se devedesetih godina od rokenrola okrenuo nečemu takoreći suprotnom: političarima, vojskovođama, razbojnicima, ulizicama i cenj. kleru. Inženjer Luković je pionir u antropologiji zla, discipline koja u našoj zemlji, gle, nije uhvatila korena, ali je Petre poput nadarenog rašljara koji traži i nalazi vodu, nepogrešivo među prvima prepoznavao zlo: razotkrivao je i ismevao opijenost nacije slavom (koje u stvarnosti nije bilo, kao što je ni sada nema), ukazivao je na provaliju između mita i istine, na nezasito koristoljublje koje se krije iza tobožnjih svetinja, na licemerje Države i njene sestre Crkve, nije dozvoljavao da se zataškaju zločini počinjeni u ime naroda, protivio se pljačkaškom i osvajačkom (izgubljenom) ratu, plaćenom novcem i pacifista, i nas neznabožaca kojima nacija nije ni kuća ni rodno mesto.

Čitajući Brehtove pesme naišao sam na stih za koji u taj mah (možda osamdesetih godina) nisam znao da će mi biti vodilja kad budem pisao za novine: „Neka svako govori o svojoj sramoti. Ja ću o svojoj.“ Petru Lukoviću nije izgleda bio potreban ni Breht, Petar je tako pisao u „Vremenu“ i tako je govorio u „Peščaniku“, što ga je u očima profesionalnih rodoljuba učinilo izdajnikom. Da bi nakazne poduhvate i da bi revnosne i proslavljene poslenike zla mogao opisati, izdajnik je u inače ozbiljan nedeljnik uveo nešto dotad nečitano: štivo koje ima izgled fikcije, a u kojem su lica stvarna, slavna, i koja u grotesci nose stvarna imena i prezimena. Nismo o tome razgovarali, i sam sam voleo i u okv. svojih mogućnosti pribegavao tom postupku, nisam sa Perom nikad o tome razgovarao, ali se jesam pitao kako bismo se branili kad bi neko od miloševićevaca, koji su nam bili glavne mušterije, ili sam Milošević, preko suda ili preko režimskih televizija tražio pravdu govoreći da nije rekao ili učinio ono što mu je na stranicama „Vremena“ stavljeno u usta. Ja bih rekao: „Tako je, niste rekli to, ali ste zato rekli to, to i to, što je, mislim, još i gore: izmišljajući rečenice ili postupke u vaše ime i u vašem ako se tako može reći stilu, ja sam još popravljao utisak koji ste morali ostaviti na svakoga ko iole drži do istine i do pristojnosti.“ Od Petra Lukovića možda bi dobili sličan odgovor, ili bi se, može biti, suočili sa izrazima koji kako se govorilo nisu bili za štampu.

Petar Luković bio je pristrasan, bila mu je dužnost da drži stranu onome što je smatrao dobrim. To je postizao načinom koji je sam izumeo, svoje junake, ogrezle u klišeje i u demagogiju, izručio bi, jednog po jednog, okrutnoj podrugljivosti, njihove karaktere ili istrajnu beskarakternost ismevao je preterujući i preterujući, poput pajtonovaca koji su stvari dovodili do kraja tj. krajnosti: ako se u restoranu neko prejede toliko da bi se od još jedne jedine mentol bombone mogao raspuknuti, daj da ga stvarno raspuknemo, i njegovu košulju, i kožu, i trbušnu maramicu…

Za neke od njegovih prizora i dijaloga sam mu rekao da mi deluju rableovski, Pera nije uticaj ili nadahnuće ni priznao ni osporio, možda je pomislio: „Sam ja ne znam tačno ni kako dolazim do ovih mojih preterancija, ta se stvorenja ne mogu opisati, ako se dodatno ne izopače i ako se ne preuveličaju njihovi postupci i njihov lažljivi, prozirni govor…“

Država – oličena u uslužnom sudstvu – oštetila je Petra Lukovića više nego ikoga koga poznajem, ako je u „E-novinama“ objavio sliku bez potpisa autora (nađenu na internetu), bivao je kažnjavan u zapanjujuće kratkom roku, obeštećenja i umetnicima i zajednici, koja se isto osetila oštećenom i uvređenom, bila su basnoslovno visoka; ko god se osetio – umalo da napišem: dosetio) – uvređenim ili oklevetanim, mogao je tužiti Petra Lukovića i mogao je računati da će već prekosutra duševna bol biti ublažena novcem, država je, ako mene pitate, dala lep doprinos da se Pera razboli. Reći ćete da su milioni ljudi dobili rak, a da im nije pismonoša svaki drugi dan kucao na vrata sa novim pozivima, tužbama i presudama, ali ja ću ipak kazati ono što sam davnym davno čuo o strahoti zvanoj rak: „Rak oće i od udarca. Milu je udario konj, i tu je dobio rak…“ To je rečeno povodom dedinog brata Mile koji je umro kad sam ja imao četiri godine, a bolesnik možda pedeset. Petar Luković je od države dobio previše udaraca, više nego Žan Pjer Leo u Trifoovom filmu, pa ne bih udaranje isključio iz anamneze. Ali država nikad nije kriva, nema pred kim da bude ikada odgovorna, i nikad nema grižu savesti, blago njojzi.

Petar Luković je bio uvek korak ispred mene kad je neko od naših naginjao ili počinjao da služi stvari pogrešnoj, nagovestio mi je, opet pre nego što sam to ja mogao pomisliti, da bi se i sam možda mogao presaldumiti; nisam hteo da to proveravam, iako se od rumorenja nisam mogao potpuno skloniti, pokarabasio si se sa dovoljno ljudi, sa mnom nisi, nemoj misliti da tu povlasticu ne umem da cenim.

(Peščanik, Foto: printscreen FACE TV)