Najumnije glave u vascelom Srpskom Svetu nemaju nikakvu primedbu na dugo pripremano razbojništvo koje je 17. decembra zapanjilo takozvanu međunarodnu zajednicu, koja i sama nije neka cvećka, a zaprepastilo je čak i nas koji smo toliko puta već bili opljačkani, obmanuti i ismejani. Pripadnici SANU su uoči Razbojništva masovno potpisali dokument o oduševljenosti samodršcem, i sada su mirni, nečujni, otmeni!

U više navrata sam predlagao da se ova zapravo rasistička ustanova raspusti (rasistička jer je zasnovana na verovanju u viša bića i u podvige koje podvižnicima moraju obezbediti lagodan život, nauštrb života niščih duhom), moj iskreni predlog niko nije čak ni izvrgao ruglu, pa ću ponovo pitati: šta bi se dogodilo sa našom obolelom zajednicom kad bi se ovo parazitsko gnezdo naprosto ispraznilo, kad bi se tići koji se tu besplatno greju, mitare, tihuju i mudruju, jednostavno razišli, jer su mahom penzioneri?

Šta bismo izgubili kad bi na vratima SANU osvanula cedulja, nalik onima koje lepe poreznici i sanitarni inspektori, na vrata prodavnica ili kafića, a na cedulji da piše ZATVORENO ZBOG NEUPOTREBLJIVOSTI?

Izostala bi neka mudrolija o ćirilici, o ugroženosti srpskog jezika, pa zar nam se isplati da izdržavamo toliko duša od kojih nemamo nikakve koristi!? – Dobro, nemoj tako, u SANU smo imali izložbe kojima bi se podičila mnoga ugledna galerija… – Pa šta, ne treba nam SANU, ne trebaju nam desetine povlašćenih da bismo imali izložbu, izložbu može da organizuje i neko drugi, opština Stari grad, Mesna zajednica kojoj pripada Knez Mihailova ulica!

Iako postoji od sredine XIX veka, kad je mislim imala svrhu, savremena SANU uporno preživljava na primamljivoj, a zapravo krajnje problematičnoj ideji izuzetnosti, izuzetnosti koja mora biti zvanično priznata i koja mora biti iz državne kase plaćana svakog bogovetnog meseca, sve dok izuzetnici ne budu pozvani Bogu na istinu. SANU se zasniva na verovanju u podvig, koji može biti i jednokratan (zbirka pesama, beseda na državnim svečanostima i na pogrebima slavnih ljudi), i taj podvig obezbeđuje lagodan život, kao u bajci o trojici koji izleče teško obolelu princezu (dalekovidi, vlasnik letećeg ćilima i iscelitelj), pa živuju posle uz cara, i više ničiji život ne moraju da spasavaju.

&

Svim živim akademicima i akademicama rado bih koliko danas video leđa: hvala za podvige, hvala za vašu umetnost, hvala za vašu naučnost, nastavite svak sa svojoj pasijom, svak sa svojom misijom, ali pisci neka pišu svak u svojoj kući, slikari neka slikaju isto tako svak na svojoj terasi ili u vikendici, naučnici neka se razmile po odgovarajućim naučnim ustanovama i neka tamo volontiraju na polzu naroda serbskago! Iako ste većinom stari, verovatno ste kak se veli vitalni, jer već dugo ništa ne radite, a imate vrhunsku medicinsku negu, pa ćete moći i u budućnosti da pišete o ćirilici i o svetosavlju, i ako ne budete primali akademski dodatak, kakav pompezan naziv za feudalnu apanažu! Ako ste bili dovoljno okretni da se domognete položaja redovnog člana, bićete dovoljno domišljati da od redovne penzije preživite dane koji vam preostaju u zlatnom dobu Srbije, čije privredne uspehe njen vladar veliča na kineskoj tabli i u svojim neugomonnym govorancijama!

Živimo više od decenije pod neograničenom i sve neograničenijom vlašću pojedinca, to su primetili jedan ili dvojica akademika, ostali ne vide ni najmanju abnormaliju, a većini se samodržavlje sviđa toliko da radosno potpisuju proglas o očaranosti samodršcem, čitavu deceniju vladajuća partija upinje se da si obezbedi neograničenu vlast, koja trajaće unedogled; sudska, izvršna i zakonodavna vlast su ne samo srasle u nezdravi monolit, nego je taj monolit u rukama jednog homo sapiensa, koji u toj nadnaravnoj opijenosti i prekomernosti vlastite moći naravno da je izgubio vezu sa stvarnošću, ali Akademija nema o tome nikakav ni naučni ni umetnički stav!

Služilo bi vam na čast da se samoukinete: „Sestro i braćo, sestre i braćo, nadam se da je svima nama belodano jasno da zajednica nema od nas nikakve koristi, a koštamo je kao Svetog Petra kajgana, zapremamo jednu od najlepših zgrada u Beogradu, i dovodimo milione ljudi u neravnopravan položaj, jer nemaju apanažu i druge privilegije koje mi imamo! Nismo, na moju žalost, u prilici da vratimo nezarađeni novac, koji smo dobili zahvaljujući inertnosti i države, i zahvaljujući njenoj potrebi za natčovekom tj. nadljudima, što mi naravno da nismo, potrošili smo sve što smo nezasluženo dobijali, kako došlo, tako ošlo, ali da se ne bismo dalje sramotili i da se ovaj nesporazum ne bi produbljivao, dajte da se pozdravimo i jedni sa drugima i sa feudalizmom koji je drugde odavno već i zaboravljen!“

U pripremi je pismeno pod radnim naslovom „Crkvo, Crkvo!“

(Peščanik, foto: Medija centar Beograd)