Sve nam je teže da uživamo u datim ljudskim slobodama, a još gore od toga je što ne znamo šta nam se doga?a. To je možda taj neistraženi, sada ve? hroni?ni mentalni defekt ovdašnjih gra?ana, koji su do rezigniraju?eg nivoa zablude i pristajanja na sve, došli svojom sumnjivom voljom.

Mnogo toga ukazuje na slom ovoga što bi moglo da bude ali nije sistem, jer ono što je u biti ništa, nije ni održivo. Nikakvim raciom odre?eno, TO ?e pokušati da se o?uva kako može i ?ime stigne. Ali, ne po svaku cenu, jer na samom vrhu je esencija ze?jeg kukavi?luka, i nastojanje apsoluta da se hrabri sve ?eš?im neosnovanim busanjem i ubedljivim budalesanjem. No, taj nema mo?i da posegne za „kona?nim sredstvima“, budu?i da ne zna šta je to, niti je smogao hrabrosti da sazna.

Kako smo onda pristali da nas pot?ini autsajderska kasta, ono što je ina?e tipi?an civilizacijski škart, ako nije u opticaju komformisti?ki gra?anski nemar, zdravstvena i ekološka nekultura i pristajanje na smrad jer su nas nekako uverili da nismo za bolje? Zapuši nos, idi i ne osvr?i se, prežive?eš, nema druge mogu?nosti.

Šta bi ina?e vlast, nesposobna da pojmi znake pada u ništavilo, mogla da u?ini, kako bi se uz pomo? nekakvog stimulansa uskur?ila u svojoj nemo?i, i prepala ?ak i one koji su davno prestali da se plaše? „Uskur?iti se“ u ovom slu?aju nema erektilnu niti koitalnu konotaciju, nego je paramilitarno maskiranje nedostatka klju?nih ideja o nastavku proizvodnje krotkih i tupavih podanika. Takva je bila nesuvisla, nepotrebna i kukavno obrazložena policijska vežba „Vihor“.

Da vidimo, dakle, ?ija je to pamet naredila skoro potpunu mobilizaciju vitalnih policijskih snaga, kako bi blokirala nekoliko gradova, a naro?ito glavni. To nije bila vežba, jer se takve stvari obavljaju na manjim uzorcima, i sa manjim troškovima, uz simulacije i supozicije, pretpostavke o krizi i modelima izlaza iz nje. Pre samo mesec dana, ministar doktor Stefanovi? nas je umirio rekavši da je Srbija stabilna država, da je terorizam, mada gadne naravi, ipak daleko od nas. Šta se promenilo?

U primerima opsežnih kukavi?luka, zna se da se sopstveni strah najbrže rasteruje proizvodnjom straha za druge. „Vihor“ zbog toga, bezbednosnih okolnosti i modela promocije nakazne policijske države, nije bio vežba, nego opit upotrebe sile u politi?ke svrhe. Dakle, vlast je pokušala da nam pokaže da ne?e prezati od upotrebe sile – bar kako je ona razume – ali u operativnom smislu to je bila traljava poruka o snazi koja blokira gradove.

Policija ina?e nije projektovana za akcije opšte blokade države, pa to nije pokazao ni njihov vihorni udar na gra?ane. Onaj koji napada sve – ne napada ništa. Ako je to bio probni policijski ?as, onda je on zbunio i policiju u tom javnom ?asu uvredljive zloupotrebe. Te no?i je bio dodatno blokiran život kao takav, bez poruke o tome protiv koga je doktor Nebojša izveo taj agresivni strateški poduhvat. Mogao je to da bude samo udar u prazno, kolosalno glupiranje i performans koji je izazvao ?u?enje, predstava bez povoda, epiloga i smisla.

Ako veruju da se tako može sa?uvati vlast, onda imamo posla sa ljudima koji ignorišu najgora tu?a iskustva. Vu?i?ev režim kuburi sa pouzdanjem u svoje snage, i više ne veruje u ve?nu opsenu, koja postepeno razara temelje od sme?a, prašine i šuta. Zbog toga je „Vihor“ policijski udar vlasti na zamišljenog neprijatelja, kome se u ovom ?asu ne vide ni snaga niti namere. Akcija jeste, ma kako to ?udno zvu?alo, udarac u samu vlast, jer proizlazi iz najniže sfere promišljanja mogu?eg sunovrata.

Takav vladaju?i misaoni sklop razume „Vihor“ kao nasilnu kotvu pouzdanja u silu koja ne postoji, a pokazuje se kao uobi?ajeni no?ni fantom. Sve to lomi vrat onome koji poseže za vetrovima, pozivaju?i se na spokoj gra?ana koji se sve ?eš?e javno ?ude važnim budalama: ne laje ku?ak sela radi, nego da rastera svoj strah, a policija nije u stanju da to ukine.

Nije mogu?e organizovati ovakav festival bez znanja vrhovnika, pa je zanimljivo misliti o tome šta ga je nateralo da tako narajca nesre?nika Nebojšu i raspame?enu strana?ku miliciju. Svakako zbog smiruju?eg ose?anja da su svi do kojih mu je stalo na njegovoj strani. I da ?e iza?i na mostove i putna ?vorišta u ?ast njegove totalne vlasti bilo gde: u Beogradu, gde je centar zamišljene mo?i, u Žagubici, gde je on od ju?e prvi gra?anin male varoši.

Policija slabo šta može da u?ini u više gradova odjednom. Ne može skoro ništa. U istinskoj gužvi, kordon je njena formacija, ali smo ve? videli da je takva falanga i te kako sklona rušenju i bežaniji. Ali i da su ministri i direktori sile u njegovoj službi, izvor pu?ke zabave i razonode, svako na svoj na?in: Vulin, Stefanovi? i Gaši?.

U tim personalnim poba?ajima režima, kriju se i klju?ni detonatori njegovog sloma. Vulin je i zapo?eo ulogu ravnotabanog redova Švejka bez obuke, kao nadobudni klovn o koncu. Ali ga je glupa bajka o fantomskoj ženinoj tetki dovela do nepovratne pozicije bezna?ajne kreature i karikaturalnog lažljivog ?inovnika.

Stefanovi? je lažni doktor ne?ega što nema ime, bezbojni homo politikus i dupleks, koji troši svoje preostale umne resurse da odbrani šefa i od njega samog, koriste?i i policiju u projekciji nemogu?eg raspleta. On je bio na ?elu vežbe, koja je po svemu li?ila na njega, ali i na Batu Gaši?a.

Gaši? je najpotpuniji simbol režima, ?ovek koji se prihvata svega o ?emu ne zna ništa, pa je njegova odanost višestruko opasnija od mogu?eg otpora. Ako su njegova saznanja klju?na za opstanak režima, Vu?i? bi morao da se plaši Gaši?a mnogo više nego gra?ani „Vihora“.

„Vihor“ jeste nekakav predznak nevremena, loš znak po one koji su pokrenuli tu varijantu vetra nestalne ?udi. Koriste?i poetsku sentencu Branka Miljkovi?a, rekao bih da su svi ovi slu?ajevi na ?elu sa svojim guruom i te kako skloni padu. Ali sami od sebe, bez jake nepogode, pasti ne?e.

(Peš?anik)