Tim eksperata za stanje emocija u vladajućoj grupaciji ocenio je da ljubav prema predsedniku naglo opada. I on sam, predsednik lično, ne oseća se dovoljno voljenim. Nema javnih izraza masovne ljubavi i vernosti, ne dočekuju ga kad se vraća iz tuđine, ne rasipaju se latice pod točkove blindirane zveri. Pioniri jesu na raspustu, ali mogla bi da se pronađu bar dva balavca da voljenom predaju buket cveća kad nam se vraća. A vraća se stalno. Deca i vrhovni, to je već prizor na granici dirljive tronutosti i suza, inspiracija za umetnike, materijal za biografe i pisce epskih oda.

Ništa od toga, ravnodušnost i pustoš u dušama su nas uhvatili, kao da nam on nije taj jedini. Predsednik ne ubire dovoljno ljubavi od naroda, a toliko čezne za njom. Posustali su i najbliži podanici, baldisali su od udvaranja, ponestaje im savitljivosti. Ohladile se fanatične mase prema njemu, nema vrelih urlika koji uznose naciju: „Vodi nas, o Aleksandre, iako ne znaš gde!“ Ne nude svoje poslednje ostatke bezrezervne predanosti kako bi podigle gospodara iz depresivne letargije i vratile ga u besnu euforiju svojstvenu voljenom vođi: „Sram vas bilo, bednici jedni!“

Ali, kako bi duševni bol zbog emotivne zapuštenosti prvoga među svima bio ublažen, čak lečen i otklonjen, počeli su da stižu telegrami, izjave, pisma, poruke, konfete podrške. Ne može se živeti bez osećanja da si voljen. Tata, mama i bata nisu dovoljni da utaže tu endemsku potrebu. Badava punjene lignje za doručak ako stalno nije hranjen podrškom jedinog naroda koji trenutno ima.

Našli smo neke primerke odanosti, ono što je na najvažniju adresu stiglo ovih dana. Ima tu i neizbežnog patosa, dirljive brige, naivnih saveta, stilskih i drugih potresnih figura, obećanja da će se ići njegovim putem, žalbi na ličnu sudbinu. Takav je narod kad voli, ljubav prema slepcu je slepa, kao kod Domanovića.

Neki Mita, čobanin sa Stare planine, piše: „Da si nam živ i zdrav predsedniče. Ja čuvam ovce, stado od 50 komata, al’ za mene dosta. Moj ovan Arsa, lenština i neradnik, s oproštenjem, nije mario za ženski rod, ovce to jes’. Sve sam prob’o, nabavljao mu rtanjski čaj, krmio ga troduplo, puštao mu filmove za odrasle ovce. Ništa! A onda ga upoznam sa vašim političkim smernicima, razgraničenjem, stopom rasta, i tako to. Ovan, a sve razume. Počeo, s oproštenjem da riplje, ne mog’ da ga skinem sa ženskinja, to jest ovaca. Narajcan je stalno, sve od vaših stavova. Fala vi do boga! Četiri dzviske mi se obliznile, a osam još imam sjagnjastih. Sve ovce sam upisao u SNS. Voli te Mita, mislim, da ne s’vatiš pogrešno.“

Neuropsihijatri iz Gornje Toponice srdačno zahvaljuju predsedniku na pomoći: „Svaka vaša reč, grimasa, osmeh, pa i ljutnja, pomažu nam u našem odgovornom poslu. Samo u vas gledamo i učimo. Čvrsta podrška, čekamo vas.“

Posetioci Bir-festa nisu izostali: „Alek, brate, popij nešto, biće ti mnogo bolje. Ovde smo stigli skroz sjebani, ali posle tri dana potpuno nam je svejedno. Naša ljubav prema tebi nije sporna, ali više volimo pivo. Pivo usrećuje a ti ne! Izvini brate, odosmo na pišanje.“

Podrška predsedniku je stigla i od časnih pučističkih oficira Vojske Srbije: „Gospodine vrhovni komandante, mi znamo ko ste vi, vi ne znate ko smo mi. Naša vojnička ljubav prema vama nema granica, kao što ih nema ni naša otadžbina. Vole vas vaši časni pučisti, najbolji deo vojske. Nadamo se skorom susretu.“

Tajni šef višeslojne agenture je napisao šifrovanu depešu „Vučiću, ne šišti na nas znaš i sam da si naš. Ne boj se, mi te čuvano od pučista. Da bi stvar bila pod kontrolom, ubacili smo Vulina u njihove redove.“

Iz Pomoravlja je stigla kratka poruka: „Uvek uz tebe. Ćurani iz Jagodine.“

Pripadnici farme goveda iz Kule i svinjskog tora Tenis poslali su solidarno pismo podrške sa više od hiljadu potpisa. „Hranimo stoku po čitav dan, goveda i svinje traže vašu punu pažnju. Podržavamo vas iz svih grla.“

Posebno je dirljivo pismo Vučićevih drugova iz vojske: „Stari druže, nikako da se setimo koji ti beše. Ni komandir ne zna, na slikama te nema, bio si faca, nepoznat za najbolje drugove. Nikada te nismo videli. Ali smo ponosni što nisi bio sa nama, niti sa bilo kim ko je služio JNA, i kao takav postao vrhovni. To si mogao jedino ti, čovek koga nigde nije bilo, čak ni u kantini na pivu sa napolitankama.“

Ove godine vođa nije stigao da ode u Guču. Ali su mu trubači poslali poruku sa plaketom: „Iako nisi došao, znamo da si bio sa nama. U znak podrške, proglašavamo te počasnom prvom trubom!“

Svoju podršku poslali su malinari, kupinari, kupusari, pasuljari i borovničari.

Vlasnik zgrade na vrhu Kopaonika napisao je kratko: „Burazeru, uz tebe sam!“

Članovi najužeg rukovodstva došli su lično.

Šef kabineta Nikola Selaković svakome je odredio po dva sata za izlive ljubavi.

Nešto iza ponoći, gosti su se razišli.

„Ej, Nikola“, reče vrhovni. „Pa ovi me stvarno vole!“

„Naravno da vas vole, ali i ja bih…“

„Kaži verni moj Nikola…“

„I ja bih da vas snažno podržim.“

(Peščanik)