Beograd neodoljivo podse?a na duboko oranje i haoti?nu iskopinu svoje moderne istorije. Košmarna povest srpske ranjene metropole odvija se pred nama, kao neprekidno raspe?e naseobine koja je ina?e prepuna varvarskih ožiljaka. Pa je tako i danas užasni životni košmar stvarnost, a ure?eni grad stvar utopisti?ke projekcije i ne?ega što nama ina?e dolazi retko ili nikada.
Ako su to zaista predizborne iskopinske radnje kako se ?esto misli, a mnogi i govore da je tako, onda su kreatori te ideje duboko u marketinškom politi?kom zaumlju, prostije re?eno neopevane budale, uverene da se zaista preko tu?ih sudbinskih muka stiže do uznesenja u vladanju kome se kraj ne vidi.
Nije, me?utim, dovoljno biti samo obi?na budaletina za ostvarivanje takvih mu?iteljskih podlosti kojima su mesecima, a naro?ito u poslednjih nekoliko dana izloženi gra?ani Beograda. Valja mrzeti grad, njegove žitelje, sve što on jeste ili bi mogao da bude, njegovu lepotu i sklad sa sobom, njegovo pripadanje onima koji u njemu žive, da bi se preduzelo to što ve? jeste.
Valja ga prezirati kao polje suludih opita nad ulicama, zgradama i raskrsnicama, nad njegovim ljudima, vremenom i estetikom. Mora se biti sadista za ovakvo ugrožavanje života, mira i spokoja jednoga grada koji je nekada, pre njih bio veliki, i koji smo prepoznavali izdaleka, odozgo, sa svih strana.
Ljudi koji su svojevoljno oduzeli slobodu kretanja i za?epili najprovodljivije arterije metropole ne pripadaju ovde, niti se zna šta su i ko im je omogu?io da nam sude okupacijom ulica i blokadom neodoljivog i neophodnog urbanog tumaranja.
Misli li neko da je sve ovo slu?ajno? Objave o mukama koje su neizbežne da bi se nekada u dalekoj budu?nosti sve sijalo, jesu relikvija pradavno arhiviranog agitpropa, mada to ovde ima smisla. Majstori zaposleni u radionici koja konstruiše nadnaravne istine nemaju pameti za bilo šta bolje.
Infarkt, skoro klini?ku smrt koju je Beograd doživeo prekju?e (ponedeljak), može biti obrazložen i kao sindrom opšteg zastoja svega što ?ini postojanje jednog društva. To je zapravo ono u ?emu smo. Naši životi, kao takvi, nešto što je od njih preostalo, i što narod sakuplja u par?i?ima, ?ude?i se svojoj uspavanosti i trpeljivosti, onoj vrsti depresivne rezignacije koja vodi pravo u smrt.
Moj prijatelj, koji je od ulaza u Beograd kod Vidikovca do Mirijeva putovao ta?no tri sata rekao mi je:
„Znaš, nisam ljut na njih. Više nisam. Ne podnosim sebe, odavno sam postao otporan na nitkove koji su nas pot?inili, nije me bilo briga, pristao sam da me slome tako što sam odlu?io da ne mislim ni o ?emu, da konjošem pod fukarom, pa sam tako i otupeo. I onda, kada sam sino? stigao, iznenada sam pobesneo, bio sam zadovoljan zbog toga što sam izbezumljen kao besan pas, stao sam pred ogledalo i rekao sebi: daj, ne budi govno, budi ?ovek!
Kako da budem, znaš li?“
Mogao bih da znam, ali nisam umeo da mu odgovorim. I sam se trudim svim snagama, koliko mogu, ponekad ?ak i više od toga. I ne znam da li uspevam da bar malo zali?im. Na ?oveka, sa svojom voljom i preostalom snagom za bunt.
U danu kolapsa ?uo sam da su u ku?u , u kasne sate utr?ali borbeno opremljeni specijalci da mu uru?e poziv za su?enje pred vojnodisciplinskim sudom.
Dvojica studenata sa FDU ?e odgovarati prekršajno zbog aktivnog u?eš?a na „Protestu protiv diktature“. Ako nema diktature, koga briga za proteste, ako je ima, svima nam je mesto na ulicama.
Mogu?e je da kolaps i okupaciju Beograda razbiju protesti zakazani za 6. i 7. oktobar. Mogu?e je da se moj prijatelj na?e tamo, ako uspe slobodno da se kre?e.
U danu kolapsa, možda nešto ranije, stigao je veliki „Antonov“ dovoze?i penzionisane „migove“, a policija je istoga dana otkrila da ne zna ko je rušio u Savamali. Beograd na vodi, u okviru kolapsa, propada i kao besmislena, bezvredna kulisa. Nebojša Krsti?, maneken propasti, glasnik besmisla i besprizorni zaljubljenik u Vu?i?a, postao je ?lan Upravnog odbora RTS-a.
Estradna zvezda, Željko Joksimovi?, rasplakao se kad je video bliznakinje koje je dobio sa Pinkovom zvezdom Jovanom. A mogu?e je, kaže ugledni tabloid, ?ak je izgledno da premijerka i njena devojka nekako dobiju bebu. Radi se na tome, tabloidi još ne znaju ko radi.
Jedan od gradskih bulevara koji se ?udom izvukao od prekopavanja, dobio je prigodne novogodišnje ukrase, tri meseca pre Nove 2018. godine. Dolaze turisti da vide, i ovi naši da se ?ude. „Jebeš Novu godinu“, kaže jedan. „Ni ona više ne dolazi po kalendaru, nego kad Vu?i? kaže!“
I sada sva ta svetla i kojekakvi ukrasi naših zauzetih života izgledaju usiljeno sve?ano, uvelo, jadno, tužno i pomalo strašno. Kao parodija na sve što se može smatrati praznikom, kao pokušaj da se dimljivom petrolejkom razgrne gusta pomr?ina. Kao neukusna, šljašte?a traka na sirotinjskom odru.
STUPS: Bestijarijum