Rusija u Ukrajini ne ratuje protiv Zapada. Da bi se ratovalo protiv njih treba otići na Zapad. Putin je napao svoje a ratuje i protiv sebe. Logika rata objašnjena neubedljivom imperijalnom mimikrijom, srušena je tačno pre godinu dana, pokretanjem „specijalne operacije“.

Rusija je odabirom elitnih trupa napala Ukrajinu, njene građane, izvore energije i sve što čini život. Zašto se to dogodilo? Još ne postoji dovoljno pametan odgovor. Da ga ima, agresije ne bi ni bilo, a Rusija bi možda sačuvala ugled velike sile. Dinamika rata je od 24. februara prošle godine u sukobu sa idejom njegovog tvorca. Na početku je olako obećana brzina najavljivala rat bez žrtava i otpora. Moskovski car je uveo u opticaj tegobne pojmove, koji ne nude valjana objašnjenja, niti imaju rezolutnu jasnoću: denacifikacija i demilitarizacija.

U te složenice je bila ugrađena javna ideja blickriga. Denacifikacija, kao inovirani staljinistički agipropovski udar na „naciste“ koju su zaposeli Ukrajinu. Rusija je oružjem napala sebi najbliže, uz opravdanje da tako sprečava ugrožavanje sopstvenog opstanka. Apsurd u samoj definiciji agresije (specijalna operacija), nalazi se u inverziji naci modela, pri čemu nacističku odrednicu ne može imati onaj koji se brani. Ideološka pozicija napadača i njegova prava priroda još nisu dovoljno dobro definisani. Pre svega zbog oklevanja da se otvoreno govori o njihovoj suštini.

Demilitarizacija je bila imperativ trenutnog razoružanja Ukrajine. Lično je Putin pozvao ukrajinske vojnike da polože oružje. Posle toga sledio bi lov na nezaštićenu političku elitu. Ruska vrhovna komanda je loše vodila trome demodirane trupe, sposobne uglavnom za osvetnička razaranja, nesklone manevarskom snalaženju na tuđoj teritoriji. Munjeviti rat se preobrazio u surove obračune, mučno gubilište i egzodus skoro 8 miliona ljudi.

Pre haotičnog zapleta koji je poništio ležerna i prilično nadmena očekivanja Moskve o brzoj pobedi, valjalo bi bar malo razbistriti imperijalnu analogiju koja se uzima kao adut u salonskoj odbrani Putinovih trupa od zločina koje čine. U skoro svakoj epizodi ovog rata, druga imperijalna sila – SAD, uzima se kao parametar za poređenje. Takve paralele su inače legitimni model analize nepočinstava obe velike sile, ili bar pokušaja da se rat obrazloži nepouzdanim argumentima o većem zlu. Zlo je veliko svuda gde je agresivni rat i nema pouzdanih merila za njega. Ali se u tome zapostavlja najbitniji činilac. A to je aktuelnost. Ruska agresija traje sada, u ovom trenutku. Nema nade da razaranje uskoro prestane, i to jeste vodeća tema.

Carev govor u Dumi, i tvrdnja da on ne bi ratovao da u Ukrajini ne ratuje protiv Zapada, jeste bizarna retorička podvala. I naravno, poseban oblik političke podlosti u ratu gde je moguće koristiti sva sredstva. Takav nedostatak državničke etike, pouzdano svedoči o poraznoj defanzivi, gubitku orijentacije i otetoj slobodi za sebe da se govori bez odgovornosti, uz negaciju svake logike.

Rusija nije dobila rat ali ga nije ni izgubila. Ukrajina nije kapitulirala, ali je daleko od pobede. Ali, ima moćne saveznike. Niko se bez saveznika ne može odbraniti. Nismo mogli ni mi od agresije 1999. ako se ovde ponovo držimo paralela, analogija i okolnosti koje su dovele do napada. To nije bilo moguće pred snagama Alijanse. Očekivanja da nam tada saveznici budu sadašnji agresori na Ukrajinu, bila su uzaludna.

Ova digresija pokazuje još mnoge tajne imperijalne surovosti, ali to je sasvim druga tema koja inače ne zastareva.

Rat u Ukrajini ima neograničene potencijale širenja. Moldavija izgleda kao lak zalogaj, a Balkan idealni poligon za kontrolu štete. Zapad otvoreno najavljuje poraz Rusije, a Putin bi sada rado prihvatio sve osim poraza. Možda bi Krim bio dovoljan za pobedničke defilee na obe strane. Časno izvlačenje iz rata nije izlazna strategija. Iz ovog rata nema časnog izlaza.

Godinu dana posle, uz sve svoje tipične odlike, rat je postao deo svakodnevne navike. Vesti o žrtvama i razaranjima ne uzbuđuju potrošače informacija više od izveštaja o vremenu. Odavde izgleda kao da je sve to beskrajno daleko.

Najave mogućeg nuklearnog obračuna u nekoj fazi bezizlaza, slušamo kao odjeke apokalipse koja nas se čak i ne tiče. Bilo bi to istovremeno ubistvo i samoubistvo najvećih, upravo ono što sebi ali i svima spremaju 75 godina.

Uteha je u nadi da valjda nisu toliko ludi. U stvari jesu, niko još ne zna koliko dok se to ne dogodi.

Na godišnji parastos za hiljade žrtava, ruske trupe najavljuju ofanzivu, ali takav pokret nije mnogo verovatan. Nemaju dovoljno svežih snaga, moderne tehnike ni energije za delotvorne operativne pokrete. Biće nastavljen rat projektilima dok ih ima, možda buđenjem avijacije i uz masivna, neselektivna razaranja na daljinu. Trupe na tlu ostaju ukopane u pozicionom poretku, zaglavljene u blatnim rovovima i u vremenu.

Pregovori o miru nisu izgledni. Putin je udaljen od svih, od sebe samog i od stvarnosti.

Vladar Srbije se u atmosferi rata sprema za rat. Na nekom sajmu naoružanja je najavio pazar ubojnih stvari za 700 miliona dolara. I to rečnikom siledžije naviknutom da ga biju. Kada kupimo sve to što je vrhovni našao na kvantašu, niko nam više ništa ne može. Nije rekao na koga misli.

Najviše ga je opčinio arapski suicidni dron. I to čudo ratne tehnike kupujemo u dovoljnim količinama. Gde taj samoubica sa trotilom padne, ne ostaje kamen na kamenu. Eto rešenja!

(Peščanik, Foto: mc.rs)