Nije poznato gde se dela srpska opozicija. Jedno vreme nije bilo zgodno da im se staje na muku: stalno su pod brutalnim pritiskom vlasti i njihovog medijskog smeća. To je bilo nekakvo, ako ne opravdanje, a ono bar objašnjenje za metiljavi pristup stanju stvari i odsustvo akcije. Moglo se naslutiti da opozicija (pod uslovom da nešto pod tom opštom odrednicom postoji) nema dovoljno dobrih ideja šta da radi i odakle da krene.

Naravno da nije posao kolumnista ili novinskih pisaca da nude ideje, ali svakako jeste da primećuju kad one tako dugo izostaju ili nema naznaka da će ih biti. Srpska opozicija je od 1. novembra zapala u senku studentskih protesta, i u tome se osećala nelagodno i prilično suvišno, ne znajući šta da čini sa sobom, niti kada je vreme i gde se nalazi prostor za njihovo delovanje. Ono što je činila, to su uglavnom bila saopštenja prepuna opštih mesta, na koja je režim davno navikao i oguglao na njih, pa takvo opštenje nije imalo mnogo odjeka.

U jednom od svojih intervjua, profesor Jovo Bakić je svoje stavove obrazložio kroz imperativ slamanja režima – što je pitanje neposrednog opstanka – ali se u okviru te ideje nije obraćao opoziciji, misleći da bi to bilo „udaranje u zid“. Moguće da je takva kategoričnost donekle preterana, sudim da je Bakić želeo da kaže kako zahtevi javnosti u odnosu na političku opoziciju uglavnom ostaju neuslišeni. Ili je tamo na snazi politička filozofija „malih ciljeva“, ili sudar liderskih sujeta i hipoteka nedostižnog. I naravno, nedostatak zamisli kako i kojim snagama krenuti ka strateškom cilju, a to je rušenje mafijaškog klana Aleksandra Vučića.

Javni stav Jove Bakića je važan, jer je on pre više godina neopravdano proglašavan ekstremistom zbog slikovitog obrazlaganja matrice padanja režima (bežanje plivanjem!). Ali kako klika na vlasti postaje surovija, uz najavu formiranja falange lojalista i primere sve brutalnijeg nasilja, ispostavlja se da je Bakić, u stvari, idejni tvorac samoodbrane, kao modela otpora pred opštim nasiljem razbojničke vlasti.

Inače se u najavama otpora (opravdano) navodi da će pobuna protiv vlasti biti izvedena ili se već izvodi mirnim putem. I da valja izbeći grube odgovore na grubosti, dok je to moguće. Sve ukazuje na to da režim priprema nasilje svim svojim snagama, a odbrana od toga je legitimna. Odatle i Samoodbrana, model očuvanja pobunjenih ljudi pred mafijaškim hordama i SS lojalistima, koncept koji je najavio Goran Ješić.

Goran Ješić je u ovom času na čelu pokreta Solidarnost, Samoodbrana, Oslobođenje. To nije politička partija, nego okvir za sve koji mogu da se nađu u vrednostima navedenim u imenu ovog fronta slobode i odbrane.

Osnivačka skupština ili sabor, svejedno, stidljivo je ispraćena i od nevladinih medija. Opozicione stranke su tamo ispratile lica iz drugog ili trećeg ešelona, ili nisu poslale nikoga. To je možda značilo da su Ješića videle kao dinamičnog čoveka od akcije, energičnog operativca, pametnog i obrazovanog borca koji prilično odudara od fotorobota tipičnog srpskog opozicionara.

Sa svoje strane, Ješić je podržao srpsku opoziciju u svim akcijama, ako one postoje. Ali, nezavisno šta o tome misli opozicija (pod uslovom da se može odrediti kao celina), on njene učinke nije ocenio nimalo laskavo: „Opozicija se pretvorila u honorarne novinare koji izveštavaju sa terena, objavljuju desetine afera, koje su se redom olupale o Vučićevo ’pa šta!’ i završavale bez ikakvog krivičnog epiloga.“

Izostanak poente i Vučićeva otpornost na te opozicione proglase ili saopštenja, to je ishod dosadašnjih pokušaja da se otpor svodi na zgražanje i udeljivanje moralnih poduka, na koje je vladalac bio popuno ravnodušan. Nesuglasice oko izbora i raskoli među liderima, vodili su daljem kretanju opozicije ka periferiji. Neko je rekao da je Srbija umorna od lidera, ali srpskoj opoziciji je takav čovek nasušno potreban, makar kao prvi među jednakima, onaj koji ima nekakav plan i moć da ga sprovede sa svima koji taj plan vide kao svoj.

Da li je to Ješić, još se ne može pouzdano znati, ali se naslućuje da njegov pokret ima jednostavni program dinamičnih i suštinskih promena. Mirnim putem, ako taj put prihvati i strana koja je predmet otpora. Ješić je objasnio prirodu pokreta svih kojih se taj front tiče: „Cilj je da se uključe i drugi društveni faktori u proces stvaranja pokreta Solidarnost. Razgovarali smo sa predstavnicima nekoliko univerziteta u Srbiji, sa profesorima, sindikatima, advokatima, poljoprivrednim proizvođačima. Svi smo tu, kao prvi prsten koji mora da definiše politiku, da politički artikuliše pobunu i predstavi je političkim snagama.“

„Ta platforma će biti ponuđena svim političkim partijama. Ko prihvati – biće u igri. Ko ne prihvati, neće postojati.“ Tako je rekao.

Kako će političke partije razumeti ovu dihotomnu ponudu? Kao priliku da naglim buđenjem izađu iz udobnog bunila, ili kao ucenu kojoj se mora odoleti?

Ponuda je prilično tvrda i sa prizvukom ultimatuma, ali logična. Ko je ne prihvati, nestaće.

Ješićeva platforma je nastala na osnovu ideje o neprekidnom buntu do rešenja. Ko ne želi da pristupi, mogao bi da radi isto što i do sada.

Njegova najava otpora u Radaru je kombinacija odlučnosti i dramatičnog apela: „Vreme je za svođenje računa, ovo je borba za opstanak. Nema nazad, nikad više.“

(Peščanik)