Usred epidemije, maski od 300 dinara i potpune nestašice asepsola, jedna pekara u Zemunu nastupila je ljudski solidarno i javno istakla da ljudi koji su ostali bez posla i koji su gladni mogu da dođu tu po besplatan sendvič.

Radikalsko-neoliberalno Frankenštajnovo (a naše) čudovište od vlasti poslalo im je inspekciju i zatvorilo ih je zbog manjka u kasi od 680 dinara. Manjak u kasi u 9 od 10 slučajeva znači da su nešto otkucali, a da nisu naplatili ili da vlasnika potkrada neko od radnika. Višak bi značio da su uzeli novac za hranu koju nisu otkucali. Inspektori poreske uprave bili su, kako javlja Danas, u civilu – kao gosti, mušterije, nisu se odmah predstavili i identifikovali, što nije obavezna, ali je česta praksa.

Dok se na drugim mestima besplatni sendviči za podobne pripremaju bez HACCP standarda, bez sanitarne knjižice i bez ikakve kontrole sirovina za sendviče koje su verovatno iznuđene u hohštaplersko-razbojničkom maniru, ovi sendviči su nekome bili problem. Jer problem je solidarnost i problem je kada sugrađani mogu da urade nešto jedni za druge. Problem je kada ne živimo u strahu i kada moćna država od kartonskih kulisa nema monopol na naše živote. Kada nema monopol na strah i kada nema monopol na glad.

Jer, on je spasilac duša naših, darivalac maski i donosilac sendviča. Samo on. Jedino on. I svako ko to može da ugrozi, on je neprijatelj mira i stabilnosti u regionu. I ljuti ga. Mnogo ga ljuti.

Odvojte minut i razmislite kako je mogao tog jutra teći razgovor u kancelariji poreske, jer radni nalog je dat za taj konkretan lokal. Neću da izmišljam, neću da simuliram, samo izvrtite nekoliko scenarija kako je sve moglo doći do odluke da se ode baš tamo. I da se kazne za manjak u kasi. Koji u nekom trenutku u radnom danu ima BEZMALO SVAKA KASA. Razume se u iznosu koji je promil prometa. Automati za kafu imaju „manjak u kasi“.

„Dan ranije na nekoliko televizija bio je emitovan prilog o humanosti vlasnika picerije, a taj gest svrstan je i na listu predloga za titulu Heroja Beograda”, piše Danas.

„Javljaju nam se najviše samohrane majke, stariji sugrađani, ali i oni koji su zbog ove situacije ostali bez posla, plate ili nemaju način da dođu do novca“, rekao je za „Danas“ vlasnik picerije Miloš Belegišanin, koji je ovom prilikom privremeno ostao bez posla. Šest zaposlenih neće kući doneti danas crkavicu od četvorosatnog radnog vremena. Ali ovaj vlasnik nastaviće da pravi sendviče za ugrožene iz stana njegove majke koji je iznad lokala – svakoga dana od 13 do 16 časova, dokle budu mogli.

I ovo će biti naša svakodnevica. Dokle budemo mogli.