Nova slika prošlosti

Nisam bio u Novom Sadu, pa tako znam samo po čuvenju da je promociji monografije o Stevanu Doronjskom (autori: Ranko Končar i Mita Boarov), prisustvovalo više od 300 ljudi. Prema svedočenju očevidaca najveći deo publike činili su mladi, oni koji se još nisu ni rodili kad je Stevan Doronjski bio najvažniji partijskodržavni političar u Vojvodini. Nešto slično sam iskusio pre nekoliko dana u Kulturnom centru Novog Sada gde je predstavljena knjiga Mirka Čanadanovića: Odgovori – političke sukobice. Velika sala je bila dupke puna, i tu je bilo preko tri stotine zainteresovanih, među njima mnogo mladih. Organizatori su dovlačili stolice iz kancelarija, ali mnogi su i pored toga bili prinuđeni da stojeći proprate ovaj događaj. Čanadanović je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih bio vojvođanski partijskodržavni funkcioner broj jedan, sa vlasti ga je odneo talas „antiliberalne revolucije” 1972. godine. Ogromna većina publike u to vreme još nije bila ni rođena, ili su u tom razdoblju bili tek tinejdžeri. Jasno mi je da ljude danas zanimaju uglavnom one ličnosti koje su bile, ili koje su i danas eksponenti vlasti. Što je i razumljivo, jer pod ovim podnebljem njihove sudbine, sudbine njihovih porodica određivala, ali i danas određuje, politika. Međutim, ne bih ustvrdio da ljude privlači samo politička simpatija, naime, baš početkom sedamdesetih Doronjski i Čanadanović bili su na različitim stranama. Posve je verovatno da je reč o nečemu drugom. Stasala je jedna generacija koja želi da sazna nešto više o prošlosti od onoga što joj nameće trenutno vladajući, šematski, crno-beli javni govor. Ovaj govor je više karakterističan po psovkama, bahaćenju batinaša, nego po produbljenoj idejno-istorijskoj analizi. Toj generaciji je već dosta onih apologeta Josipa Broza Tita koji, post festum, predstavljaju sebe kao žrtve, kao mučenike tog režima, premda su u tom razdoblju bili na značajnim partijskodržavnim funkcijama. Dozlogrdili su joj oni univerzitetski profesori koji sebe nazivaju proganjanim intelektualcima, premda su u tom istom partijskodržavnom razdoblju vrlo komotno i uredno napredovali na univerzitetskoj hijerarhijskoj lestvici. Dosta joj je političkih igrokaza. Dosta joj je lažnih proroka. Odrasla je jedna generacija koja i na sadašnjost gleda vrlo kritički, a nezadovoljna je i sa „novom nomenklaturom”. Potvrđuje se stara istina: samo je onaj u stanju da kritički vrednuje prošlost koji i prema sadašnjosti neguje kritički odnos i koji, osim toga, ne pripada okruženju ni jednog, ni drugog centra moći. Mladi počinju da tragaju za izgubljenom prošlošću. Slušaju iskaze svedoka, traže i iznalaze autentične dokumente. Trude se da sastave sliku prošlosti od bezbroj mozaičkih kockica. Jedna ovakva iznijansirana, objektivna, nova slika prošlosti nam je i ponajviše potrebna.

Kakav nas haos očekuje?

Ovaj petak je srpska štampa proglasila istorijskim: toga dana se, naime, odlučivalo da li Srbija zaslužuje status kandidata za članicu Evropske unije, ili ne zaslužuje. Priznajem, spadam među one koji bi voleli da Srbija ubrza procese priključivanja evropskim integracijama, a istovremeno sam sa zaprepešćenjem slušao vesti o kosovskim barikadama. Te dve stvari nikako ne idu zajedno, tako da me nije iznenadilo dalje odlaganje davanja Srbiji statusa kandidata. Opozicija, kao i mađarski manjinski političari, odmah su zatražili raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora. Što je logično, ali šta bi prevremeni izbori menjali na stanju stvari? Bilo je i do sada dosta prevremenih izbora, političari bi iznova podelili između sebe vlast, ali društvena svest se nije ni za jotu promenila. I dok gledam televiziju, misli mi odlutaju – kakav nas haos još očekuje? Predsednik Tadić pominje nacionalistički glib. Bojim se da bi moglo da bude i gore od toga.

Nacionalizam kontra demokratija

Dan ljudskih prava. Krajem osamdesetih godina u Istočno-srednjoj Evropi taj subvezivni pojam je podrazumevao zaštitu ljudskog dostojanstva. Danas, na jedan posebno pretvorno podmukli način, o ljudskim pravima – ćutimo. Ljudi se i dalje ponižavaju, krši se njihovo dostojanstvo, samo se to čini prepredenije, posrednije, nego nekad. Usledilo je ono na šta je Ištvan Bibio upozoravao Istočno-srednju Evropu: nacionalizam se našao u sukobu s demokratijom.

decembar 2011.
(Preveo: Arpad Vicko)