nedelja, 5. maj 2019.

Prohladno, jesenje vreme. Aniko u crkvi. Čekam je sedeći u kafeu Loft. Slušam žamor veselog, mladog društva i uz to pišem odgovor na pismo Slobodana Šnajdera. „Možda je Krleža živeo u težim vremenima, ali sam siguran da mi živimo u podmuklijim vremenima”, pisao sam, i saopštio svoja svakodnevna iskustva. Teško mi pada što deo mojih poznanika i nekadašnjih prijatelja skoro preko noći prelazi na stranu vlasti, dojučerašnji protivnici postaju saborci. Zašto? Iz kojih to razloga čine? Nemam objašnjenje. Možda zapravo živim u vremenima u kojima je sve to sasvim normalno. Ne bi trebalo da sanjarim o drugarstvu kao vrednosti, kad postoji samo drugarstvo interesa. Sve što je bilo celo, razbilo se, pisao je Adi, a sad vidim i to da se i ljudska sudbina razbila na paramparčad. O celovitim, neisprekidanim sudbinama mogu samo da čitam, i to samo u klasičnim romanima, jedino još u njima postoje trajna prijateljstva, neiskrivljeni principi i autentična uverenja. U savremenim romanima nema ni pomena o prijateljstvima koja počivaju na zajedničkim vrednostima. Današnji međuljudski odnosi nalikuju na bordel: svako može sa svakim da legne.

ponedeljak, 6. maj 2019.

Predsednik Republike Aleksandar Vučić juče je žalostivim glasom objavio da je njegov projekat Kosova – propao. Teško je reći šta je hteo – verovatno nekakvu razmenu teritorija, ili nešto slično. Nikad nije tačno izložio o čemu je reč, ali slutim da se radi o korekciji granica, ne zna se kojeg obima. Za sada nije moguće formirati nekakav stav o tome. Samo oprezno, upozoravali su Vučića evropski političari, jer nije teško predvideti kakav će domino-efekat izvesti i najmanja razmena teritorija na Balkanu. Jedno je sigurno: Milorad Dodik, vođa bosanskih Srba, s oduševljenjem je pozdravio taj predlog, dok su evropski političari, a naročito Angela Merkel, oprezniji. (…) Teško je u ovoj situaciji jasno sagledati stvari, te su razumljivi razlozi što se uzdržavam od glasnog razmišljanja. Prema Vučiću, većina nacije se protivi razmeni teritorija. Nisam ni u to siguran. Meni se čini da se izrazito nacionalistički nastrojeni srpski intelektualci, koji su bespogovorno glasali za Vučića, sad kolebaju: preživljavaju konflikt racija i srca. Za sada se odlučno protive razmeni teritorija samo poneki borbeniji desni političari i poglavar prvoslavne crkve. U jednoj debati pred televizijskim kamerama neko je citirao Bizmarka: o krupnim pitanjima istorije se odlučuje čelikom i krvlju”. Čudan haos vidim oko sebe: mnogi govore o miru, dok zveckaju mačevima.

U Mađarskoj Orban nastavlja svoj gerilski rat protiv „desnice koja se lagano naginje ulevo”. „Evropa bi trebala da preuzme austrijski model u kojem desni centar sarađuje sa krajnjom desnicom”, tvrdi Viktor Orban koji je sve stavio na jednu kartu.

utorak, 7. maj, 2019.

Silazim u trafiku po novine. U liftu susrećem komšiju, obukao je zimsku jaknu, žali se da je u stanu ledena hladnoća. Uključio bi električnu grejalicu, ali mora da štedi struju, malo će zagrejati stan tek uveče. Inače ne bi mogao da plati račun za struju. Vrativši se u stan, i ja se umotam u jednu deku, zaista je hladno. Gledam na internetu, u Beču i u Budimpešti greju. U Novom Sadu su u toplani započeli veliki remont. Tako da o nekom grejanju nema ni govora. Meteorolozi su još pre nekoliko nedelja najavili da stiže hladni talas, na šta je toplana hitno odlučila da prione na posao i da remontuje sistem. Nismo očekivali ovakav hladni talas, naprosto smo iznenađeni, ponavlja glasnogovornik novosadske toplane. Čini se da rukovodioci toplane iz principa ne slušaju meteorologe.

sreda, 8. maj 2019.

Šnajderov odgovor: „Izvrsna Ti je, jer je dubinski točna, Tvoja formulacija da je stari Fric živio u opasnija vremena, ali naša su podmuklija.” Na internetu čitam o izuzetnom uspehu Šnajderovog romana Doba mjedi u Nemačkoj. Zaista su u pravu oni kritičari koji su pisali da je posle Krleže Doba mjedi jedan od nekoliko najvažnijih hrvatskih romana.

četvrtak, 9. maj 2019.

U Nišu je Dan pobede nad fašizmom obeležen šetnjom takozvanog „Besmrtnog puka” – potomaka boraca protiv fašizma u Drugom svetskom ratu. Povorku su predvodili kozaci Balkanske kozačke vojske, bajkeri i penzionisani general Vojske Jugoslavije i haški osuđenik Vladimir Lazarević. On je održao i svečani govor. Haški sud je Lazarevića osudio na 15 godina zatvora, posle izdržane kazne postavljen je za nastavnika Vojne akademije. Prema izjavi ministra za odbranu, to je najmanje što Srbija može da učini da se ispravi nepravda koja mu je pričinjena. Isto ministarstvo je materijalno pomoglo i štampanje ratnog dnevnika drugog haškog osuđenika, Nebojše Pavkovića. Treći haški osuđenik, Veselin Šljivančanin – oosuđen zbog vukovarskog zlodela etničkog čišćenja – agituje na tribinama Srpske napredne stranke.

subota, 11. maj 2019.

S Anikom putujemo u Srbobran da uredimo grobove mojih roditelja i predaka. Razmenjujemo nekoliko reči s mužem E.K.-a, koji mi govori da ljudi masovno napuštaju moju rodnu varošicu, ne beže odavde samo iz egzistencijalnih razloga, već i zbog toga što se ovde više ne osećaju kao kod kuće. S ovakvim rečenicama se srećem skoro svakodnevno. Moram priznati da sam svedok agonije jedne zajednice. U Novom Sadu to i nije toliko primetno, možda ni u Subotici. Čime se može objasniti to što mlada inteligencija prilično ravnodušno posmatra tu agoniju? Samo jedan znak pokazuje da je ipak primećuje: gravitira prema Budimpešti. Postoje vojvođanski mađarski pisci, ali je veliko pitanje, da li postoji vojvođanska mađarska književnost? Konačni odgovor neću ja dati, nego budući naraštaji. Imre Bori se prevrće u grobu.

nedelja, 12. maj 2019.

Po običaju, Aniko je na nedeljnoj misi, ja je u Katoličkoj porti čekam uz jedan kapućino. Na trgu, oko fontane, buljuk vesele dečice. Kakva sudbina očekuje ovu decu? Ako je Harari u pravu, biće žrtve digitalne diktature. Ono što danas istočno-srednjoevropski džepni diktatori rade, dečje su bajke u odnosu na to što ovu dečicu očekuje. Da li čovek može da se navikne na diktaturu? Koliko-toliko može, mogu mirne duše posvedočiti, štaviše, priznajem i to da se mnogi sasvim dobro osećaju u njoj. Uključujući, nažalost, i brojne pisce.

sreda, 15. maj 2019.

Spremamo se na put, u Rijeku, gde će na festivalu Vrisak promovisati hrvatski prevod mojih romana, Neoplantu, Exterritorium. (…)

četvrtak, 16. maj 2019.

Stižemo u Rijeeku u šest ujutro. Na recepciji hotela Continental, izgrađen još u doba Monarhije, ljubazno nas dočekuju. Odmah smo mogli da zauzmemo našu sobu, i da se malo i odmorimo, a stigli smo i na doručak. Samo što smo seli, nailazi Mile Stojić, hrvatski pesnik iz Sarajeva. Obradovali smo se jedan drugom, poslednji put smo se sreli krajem maja prošle godine u Novom Sadu, na skupu posvećenom mom stvaralaštvu, gde je Mile Stojić pročitao dirljiv esej. Uskoro su naišli i neki bosanski pisci, razgovarali smo o situaciji u Hrvatskoj i u Srbiji. Mladi bosanski intelektualci odlično su upoznati sa prilikama u Srbiji i u Hrvatskoj, jer dobro znaju da bi neki odatle hteli da odlučuju o sudbini Bosne. Ne znam da li će ikad biti mira u Bosni. (…) Uistinu, stanje srpske demokratije može se meriti na Dodikovom pulsu. Prema mišljenju bosanskih intelektualaca situacija u Hrvatskoj je povoljnija nego u Srbiji. Hrvatska, naime, na evropskoj sceni ne naginje toliko prema ekstrmnoj desnici, kao Mađarska. Ne bih se iznenadio ako bi posle evropskih parlamentarnih izbora Mađarska pala u nemilost. A Hrvatska bila favorizovana.(…)

petak, 17. maj 2019.

Doručak u hotelu, sa Miletom Stojićem. Veoma žali što moja knjiga Vitgenštajnov razboj (Vreme knjige, Beograd, 1993.) nije ponovljen u Sarajevu ili u Zagrebu. Nisu ni mogli znati za njega, u tim ratnim vremenima bilo ga je skoro nemoguće nabaviti.

Potom čitav dan sa Anikom šetnja ulicama Rijeke. Grandiozne palate starog gradskog jezgra prizivaju atmosferu Monarhije. Uviđam da je Rijeka bila i za Beč, i za Budimpeštu, mnogo važnija od Novog Sada. A izvesno je i to da Riječani bolje čuvaju staro gradsko jezgro no što to čine Novosađani. Odmah se setim one rugobne Pupinove palate. Verujem da se ni Pupinu ne bi dopala – on je bar imao ukusa.

(Prev. A. Vicko)