Ponavljanje jogurt-revolucije?

Prema predviđanjima stručnjaka, predstojeća zima će biti najhladnija, najoštrija u ovom veku. Sa firnajsom, onim na bazi lanenog ulja, A. i ja natapamo ispošćene drvene potporne grede i ogradu terase, da ih zaštitimo od očekivane vlage. Kasnije – ali još pre zime – moraćemo i da ih prelakiramo. U tom poslu nas zatiče i veče, sve se ranije smrkava, pod električnim svetlom premazujemo grede, suvo drvo žedno upija ulje. Čini se da su se psi namnožili u kraju, u sumrak počinje njihovo jezivo horsko lajanje. Ranije je bilo mnogo manje pasa, danas je retkost da je čuvanje kuće povereno samo jednom psu. Ta okolnost govori o mnogo čemu. Ljudi se boje, mnogo više nego pre nekoliko decenija. I zbog toga – mada je to verovatno puka samoobmana – ljudi sve češće drže, kako bi odagnali frustracije, i po nekoliko pasa. Završavamo posao mrtvi-umorni. Srećom, nazvao nas je naš zabrinuti prijatelj M.I. – samo što mi, balansirajući na merdevinama, nismo čuli – pa je seo u kola došao po nas. Pred sam ulazak u Novi Sad, zvoni njegov mobilni. Jedan poznanik ga izveštava o vandalizmu koji u Italiji još uveliko traje u produkciji srpskih fudbalskih navijača. Navodi i detalje, kaže da su srpski huligani već pre utakmice italijanske i srpske reprezentacije divljali i razbijali po gradu, sukobljavali se sa italijanskom policijom, a onda su na stadionu nastavili sa šovinističkim izgredima, ne prezajući ni od paljevina, nakon čega je sudija u sedmom minutu prekinuo utakmicu. Kasno noću otvaram kompjuter, internet je prepun protivrečnih vesti, ali video-snimci jasno pokazuju da je na ulicama Đenove i te kako narušavan javni red i mir. Srpski navijači su na tribinama demonstrativno zapalili albansku zastavu, skandirajući poznati slogan: „Kosovo je srce Srbije”. Deo medija ova đenovska divljanja dovodi u vezu sa „uličnim bitkama” koje su vođene nekoliko dana ranije na beogradskim ulicama, paralelno sa „paradom ponosa”. Političari i znatan deo onih intelektualaca koji svojim stavovima bitno utiču na formiranje javnog mnjenja – kao i povodom vandalizma na beogradskim ulicama – minimalizuju događaje, govore o „našoj deci”, a u vezi sa đenovskim događajima, o ekscesima strastvenih navijača. Mislim da ne bi trebalo i dalje da se lažemo. Sasvim sam siguran da ovi događaji govore o čistoj politici. Široki tabor nacionalista naprosto je razjaren poslednjim potezima Demokratske stranke, time što je u interesu zemlje učinila izvesne ustupke u kosovskom pitanju, pa sad preduzimaju napore – kao što je to primetio Miroslav Ilić u svojoj belešci na sajtu Autonomija.info – da dignu jednu novu jogurt-revoluciju, ovoga puta ne protiv Vojvodine, nego protiv Evropske unije. Sve su to zloslutni nagoveštaji. U tom svetlu postaje jasno da je nakon poslednjih izbora, odnosno poraza Vojislava Koštunice, Demokratska stranka bila previše uviđavna prema ekstremnim političkim grupama. Smatram izuzetno važnim ukazivanje na jogurt-revoluciju, jer – pokazalo se – na beogradskim demonstracijama učestvovalo je mnogo mladih iz Vojvodine. „Deca” su odlučna, hoće da završe ono što su započeli njihovi očevi. Tada je Miloševićeva armada kršila Ustav i zakone. Sad se isto dešava.

Novi protokol

Grabi da zauzme mesto u prvom redu, isto kao komunistički funkcioneri.

Manjinski zapećak

Mnogi još veruju da se nacionalni identitet može sačuvati igrom žmurke, bekstvom u manjinski zapećak. Ovakvo držanje ukazuje na unutrašnju nesigurnost i slabost, što je u modernom načinu života iluzurno. Svi se vrtimo u jednoj velikoj, složenoj i hirovitoj mreži, i u toj situaciji izolacija neće nikom biti od pomoći, nego unutrašnja izgradnja. Nacionalna kultura ne štiti samo naš identitet, već može da učini plodotvornim i naše susrete sa drugim kulturama. Od drugosti se plaše, od nje zaziru samo oni koji su nesigurni u sebe.

Anđeli i demoni

Hans Magnus Encensberger smatra da je inteligencija fin de siecle-a koketirala sa terorom. Da je zaista tako bilo, dobar je primer slučaj Ernsta Jingera koji je provocirao teror. Neka izađe iz skrovišta neše duše! Inteligenciji je dosadio mir i neprestano prilagođavanje, i bežala je u nostalgiju za vavarizmom. Prema mišljenju Andrea Bretona, pravi nadrealistički gest bi bio kad bi čovek izašao s pištoljem u ruci na ulicu i pucao u masu. Hteo je da probudi protivnika, dodao bih, s kojim će se čitavog života boriti. Jer, ili se borimo s anđelima, ili se tučemo sa demonima. Ako nas anđeli zanemare, ostaju nam demoni. Bilo kako bilo, sigurno je samo da ćemo biti poraženi.

oktobar 2010.
(preveo: Arpad Vicko)