nedelja, 3. oktobar, 2021.

Neobičan san. Sanjao sam, ponovo, Novi Sad. Šetao sam se njegovim ulicama i, ne malo iznenađen, primetio da poznajem skoro sve prolaznike. Isto su primetili i poznanici koje sam sreo. I oni su tvrdili da im je skoro svaki prolaznik poznat. Nismo bili u stanju da shvatimo šta se desilo. Rodio se novi svet?

utorak, 5. oktobar 2021.

Dvadesetprva godišnjica obaranja Slobodana Miloševića. Ovaj datum je u Srbiji – kao i sve drugo – dvosmislen. Oni koji bi trebalo da slave, žale za raspršenim oktobarskim iluzijama. A oni koji su tog znamenitog dana svrgnuti, danas slave svoj trijumfalni povratak na političku scenu, i s ubedljivom većinom dobijaju redom sve izbore. Provladini mediji danas 5. oktobar nazivaju pučem, a njegove protagoniste pučistima, Zorana Đinđića su ugurali u srpski muzej gde se pretvorio u legendu. Vence na njegov grob polažu lideri opozicionih stranaka, kao i članovi vlade. Vadim iz fioke jednu staru fotografiju na kojoj usamljeni Viktor Orban stoji pred Đinđićevim grobom. Ne znam, o čemu je razmišljao, ali lice mu je iskreno ožalošćeno. Danas, međutim, neguje vrlo prisne odnose sa Aleksandrom Vučićem, Đinđićevim političkim protivnikom. Za mene je taj poraženi 5. oktobar bio poslednja kap u čaši, posle nje sam se istreznio.

sreda, 6. oktobar 2021.

U Mađarskoj su u jeku predizborne aktivnosti. U broju od 23. septembra, povodom izlaska iz štampe knjige eseja Izgubljene iluzije – pronađena istorija, nedeljnik HVG donosi razgovor sa njenim autorom, istoričarem Janošem Đurđakom, koji pored ostalog kaže da ne oseća nikakvo raspoloženje za promenama u političkom sistemu zemlje. Pre 1945. u Mađarskoj nije došlo do formiranja autonomne građanske klase, a posle 1945. izostala je iz „velikog zapadnog građanskog uzleta”. Godine 1989. je bilo uslova za uspon građanstva, samo što su se u to vreme i na Zapadu pojavile „pukotine na građanskom etosu”. Šta je, dakle, ostalo? Mađarska tradicija! „Umesto građanstva mi i danas imamo svakoj vlasti uslužni seljački i u rođačko-kumovskom svetu dobro etablirani džentri-mentalitet”. U Fidesovoj politici Đurđak ceni njene intencije da ojača nacionalno građanstvo ali, nažalost, one su bile bezuspešne. Preostala je samo „dvodelna politika” iz koje nema izlaza. Iz svega toga sledi zaključak da je „mađarska istorija požderala i ovu generaciju”. Ovaj opis navodi na razmišljanje, ali čini se da su predizbori stvorili neku novu dinamiku u mađarskom javnom životu. Ali još je prerano da se upuštamo u predviđanja. Hoće li prolećni izbori doneti bilo kakvu novu, suštinsku „promenu političkog sistema”? O tome se ni profesionalni istraživači javnog mnjenja ne usuđuju da progovore. U opticaju su i razne ekstremne opcije. Čitam, na primer, da Mađarsku očekuje svojevrsna atmosfera građanskog rata. Ili će se stvari odvijati prema Đurđakovoj prognozi: istorija će požderati još nekoliko generacija.

subota, 9. oktobar 2021.

Javio se makedonski dramski pisac Jordan Plevneš iz Pariza. Poslednji put smo se sreli u julu 2015. u Ohridu. I nadalje živi u Parizu i nadalje se bavi balkanskom mitologijom. U tom sklopu i sa demonima Balkana. U taj kontekst, u taj krug smešta makednonski svet. To sam iščitao i iz njegove knjige Svetsko čudo – i nije čudno što sam se posle svojih ohridskih doživljaja uverio i u to što sam tada zabeležio: „Jednom bi trebalo odvojiti dovoljno vremena i podvrgnuti ovaj balkanski svet ozbiljnoj analizi. Nije u redu što o njoj sudimo kroz dvadeset-trideset godišnju prizmu srpske politike, i što o njemu govorimo s visine, nadmeno, često i podrugljivo, što je za mene već dosadno i zamorno.” Nije mi izmakao pažnji ni makedonski dramski pisac Goran Stefanovski, koji živi u Engleskoj, i koji ovako piše o Balkanu: „Nema demokratije, nema tolerancije, nema mesta za homoseksualce i za žene. Individualni razvoj ima ubistvenu cenu. Ovaj svet je svet etničkog fundamentalizma. S jedne strane su braća, kao zavarena u večnom zagrljaju, a na drugoj su izdajnici i autsajderi.” Naravno, ni zapadni svet nije njegov ideal, i ako su neke vrednosti još preostale, i kojih se drži, to je uspomena na Jugoslaviju. Koja nije bila balkanska, ali ni zapadna, već njihov čudesni splet.

nedelja, 10. oktobar 2021.

Alfred de Vinji je duhovito primetio da je najmanje loša ona vlada koja se najmanje pokazuje u javnosti, koja se najmanje oseća i koja nas najmanje košta. Čini se da se to ne odnosi na Srbiju. Afere sustižu jedne druge. Otvaram konzervu – i na njenom dnu čuči političar iz vladajuće stranke. Na televiziji političari iz vladinog okruženja nadmeno nipodoštavajući skandale blistaju u društvu zgodnih voditeljica programa. Ovaj život je nalik na nekakvu krvavu operetu. Ovih dana je u fokusu afera „Pandora”. Autentični dokumenti svedoče da je offshore firma ministra za finansije u jednom bugarskom letovalištu kupila 24 stana, ali ministar nije prijavio Agenciji za sprečavanje korupcije ni svoju firmu, ni te stanove, što je prema zakonu bio dužan da učini. Šef države i predsednica vlade iz dana u dan ponavljaju da je reč o klevetama i lažima, autentični bankovni dokumenti su, dakle, lažni dokumenti. A to, naravno, urušava moralne temelje društva. Prosečni građanin s pravom veruje da je sve dozvoljeno, te će i on da se drži zakona džungle. I dešava se sve to dok u susednoj Austriji predsednik vlade Sebastijan Kurc podnosi ostavku jer je osumnjičen a da je umešan u korupcionaški skandal, tužilaštvo ga tereti da je sredstva ministarstva za finansije upotrebio da bi se manipulisalo istraživanjima javnog mnjenja u korist njegove stranke. Uzalud je Kurc bio uspešan, našao se u aferi – mora da odstupi. Za sada polaže popravne ispite.

ponedeljak, 11. oktobar, 2021.

Sinoć je predsednik Vučić pored brojnih uspeha vlade i stranke, posebno naglasio da Srbija neće imati problema u snabdevanju električnom energijom i gasom, nećemo cvokotati u hladnim stanovima. I šta se dešava jutros u stanu? Cvokoćem pored hladnih radijatora. Sa stepeništa dopiru u stan glasne žalopojke stanara. I oni cvokoću.

sreda, 14. oktobar 2021.

Paranoični lideri sve suptilnije potpiruju osećanja masa. Kaneti (Masa i moć) poznaje dva tipa lidera koji pate od paranoje moći. Jedan bi zbrisao sve na putu da bi mogao sam da vlada, dok drugi, nešto pitomiji, koristi mogućnost da upotrebi druge, i da uz njihovu pomoć postane jedini. U današnje vreme preovlađuje ova druga metoda. Ogromni mitinzi istočnih lidera poprimaju već skoro verski karakter, vernici ih pohode da se pomole.

subota, 17. oktobar 2021.

Ako neko u Novom Sadu pomene ime Mikloša Hortija, lica se naglo natmure. Za to postoje jaki razlozi, jer je zbilja teško izbrisati iz kolektivnog sećanja „hladne dane” koji se inače svake godine obeležavaju, i deo su još i školskog nastavnog gradiva. Mnogi se s negodovanjem pitaju, zbog čega vlada Viktora Orbana baš sad, kad se stalno i svuda ističe novo mađarsko-srpsko prijateljstvo, neguje kult Mikloša Hortija. U knjizi Pala Hatoša Svetska revolucija zločestih dečaka, piše da Horti ima i jedno drugo lice koje bi se moglo svesti pod odrednicu mađarsko-srpskog prijateljstva. Hatoš evocira one dane kad je Bela Kun branio teritorijalni integritet Mađarske. „Jedan od najhaotičnijih paradoksa haotične mađarske istorije u periodu 1918-1921. godine ogleda se u sledećem: dok su pacifisti grofa Karoljija i internacionalisti Bele Kuna propali pošto su se u odbrani teritorijalnog integriteta suprostavili i Antanti, dotle se sistem Mikloša Hortija, koji je uzjahao prestravljenog belog pegaza nacionalnog samopoštovanja, učvrstio time što su njegovi predstavnici zauzdali svoje ratne paripe, potpisali trijanonski mirovni ugovor i po cenu da im se natovari odijum zaverenika, lišili prestola vladara iz dinastije Habsburgovaca koji je bio simbol jedinstva istorijske Mađarske”. „Grofovska vlada” obećala je Francuzima, stacioniranim u Segedinu, da će priznati odluke mirovne konferencije, da će platiti reparacije i da će pokriti troškove proterivanja bolševika. Francuzi nisu imali baš mnogo poverenja u „grofovsku vladu” koja je počela da se organizuje. Stvar je u početku krenula traljavo. U Segedinu, još u leto 1919. vlada nije vladala“, piše Hatoš. Horti je kao regent u Segedinu održao svoju prvu zdravicu na mađarskom jeziku. Nadali su se da će uz pomoć Srba da se dokopaju Budimpešte. Gembeš je zapisao ove redove: „Jugoslavija je borbena nacija, jedno eventualno jugoslovensko prijateljstvo bliže je srcu naroda od bilo kojeg, češkog ili rumunskog prijateljstva. Horti je posetio Beograd. Na tom putu – to je već verovatno anegdota – Horti i Pal Teleki prespavali su u Pančevu na jednom stolu za bilijar. Kontrarevolucionarna mađarska gospoda bi dala u ovakvim prilikama uobičajenu cenu koju su zamislili da plate carinskom unijom, čvrstim političkim savezništvom, čak i osnivanjem zajedničke kraljevine.” I dalje: „U proleće i u leto 1919. Godine kruna Sent Ištvana mogla je da krasi glavu ne samo rumunskog, nego srpskog kralja ukoliko bi pružila efikasnu pomoć u proterivanju crvenih” – čitam u knjizi Svetska revolucija zloočestih dečaka istoričara Pala Hatoša. Francuzi i Englezi su se tada još prenemagali, a srpski kralj je imao kud i kamo ozbiljnije probleme, tako da nije imao pretenzije na krunu Sent Ištvana.

Preveo Arpad Vicko