Kojim jezikom govori novosadski multikulturalizam?

Otvorena je obnovljena zgrada novosadskog Eđšega. Zdanje je projektovao arhitekta Đerđ Molnar i njegova izgradnja je završena 1890. godine, dakle pre bezmalo 125 godina. Slovila je kao sedište, odnosno kao „dvorac” Novosadskog građanskog streljačkog društva. Kad sam ja bio gimnazijalac, u toj zgradi je bilo smešteno sportsko društvo, a subotom su u njenoj svečanoj dvorani priređivane igranke. Godine i decenije su prolazile, zdanje je napušteno i zapušteno, prolazio sam često pored njega, zavirivao ponekad u njegove ruinirane dvorane, svaki put bi me dočekali sve jeziviji prizori. Postalo je pribežište narkomana i beskućnika. Čujem da će obnovljena zgrada biti privedena novoj nameni, da će u njoj biti smešten jedan svojevrsni kulturni centar, ali nisam čuo da će u njoj biti mesta i za mađarsku kulturu. Nekad je u Novom Sadu bilo ovakvih mesta, kao što je bila nekadašnja Tribina mladih, koja je imala i mađarsku redakciju i gde su redovno, bar jednom nedeljno, organizovane diskusione tribine, književne večeri, izložbe. Nisam čuo ni to, da je na svečanosti ponovnog otvaranja bilo ko i progovorio mađarski, ako ni zbog čega drugog, onda zbog uvažavanja istorijskih činjenica, odnosno uspomena. Veoma se nadam da o tome ozbiljno razmišljaju i u mađarskoj manjinskoj stranci koja je u „multikulturalnom Novom Sadu” u koaliciji sa vladajućom Srpskom naprednom strankom. Veoma me zanima, kojim je jezikom u ovoj gradskoj ustanovi progovorio novosadski multikulturalizam. Igrom slučaja, baš tog popodneva pošli smo, Aniko i ja, u dužu šetnju, stigosmo sve do Ulice Alekse Šantića i, iz nje, skrenuli u nekadašnju Korušku ulicu koja je, odnedavno, preimenovana u Ulicu Kola srpskih sestara. Odavde nas je samo koji korak delio od groblja na Futoškom putu, pa smo obišli neke mađarske i nemačke grobove. Da li treba da se zabrinemo što groblja čuvaju najodanije naš multikulturalizam? Zastali smo pred grobnicom Jožefa Danijela – vrsni mađarski štampar je nekad maštao o tome, štaviše, odlučno se i borio za to, da se Eđšeg stavi (i) u službu mađarske kulture. Ne znam šta bi pomislio i, uopšte, kako bi se osećao da je još živ i da je svratio na svečanost otvaranja obnovljenog zdanja Eđšega.

Čemu toliko patnji, toliko muka?

Završavam, za danas, sa pisanjem romana, uključujem televizor, manje-više sam ravnodušan prema svemu što se pojavljuje na ekranu. Nedugo potom pažnju mi privlače kadrovi snimljeni ispred zdanja pokrajinskog parlamenta: političari raznorodnih pripadnosti izlažu svoje stavove o predlogu da se na pokrajinskom nivou formira vlada nacionalnog jedinstva. I pojavljuju se i neka poznata lica koja sam zapamtio takođe sa televizijskih ekrana, početkom devedesetih godina. To je vreme kad se pucalo i kad se ginulo s one strane Dunava, vreme kad su mladi bežali iz rođene zemlje kako ne bi bili odvedeni na ratišta u Baranji, Slavoniji. Bilo je to vreme stvarnih ratnih sukoba sa stvarnim žrtvama, vreme zapaljivih ratnohuškačkih govora i vreme kad su se razbuktavale i strasti protiv Vojvodine i Vojvođana. Ja sam u to vreme već bio najuren sa posla, i u potpunoj izolaciji, ispredajući redove svog esejističkog dnevnika koji se, kasnije, i pojavio pod naslovom Vitgenštajnov razboj, nastojao da zaboravim političare s televizijskih ekrana. I tih ratnih dana prizivao sam iz sećanja panonsku pitomost baranjskih pejzaža, predela koji su me zadivili kad sam, možda svega godinu dana ranije, sa glumicom I.P. putovao u Osijek na premijeru Čehovljeve drame Tri sestre. Glumica, moja saputnica, igrala je u toj predstavi ulogu Irene. Pejzaž je bio pitom, a njeno lice tužno, ali u tim njenim tužnim crtama nije bilo ni besa, ni ljutnje. „Doći će vreme” – odzvanja mi i danas u ušima rečenica izgovorena na sceni – „kad će svi saznati čemu sve to, čemu te patnje, neće više biti nikakvih tajni”. Gledam na internetu nedavno načinjene fotografije ove glumice, suptilna tuga na njenom licu zamenjena je besom i gorčinom. Gde je to nekadašnje elegično lice? Gde je nestao pitomi baranjski pejzaž? I šta se desilo, naposletku, s tajnama? Te devedesete godine su sve uprljale. Pojava tih starih likova na televizijskim ekranima jeste prilično grubo upozorenje da u dogledno vreme nećemo saznati zašto su bile potrebne sve te patnje. I završavam jednom Olginom rečenicom: „Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, ljudi će nas zaboraviti…” Isključim televizor, gledam u prazan ekran i već se osećam unekoliko bolje.

Nemaštinom popločani put u izbavljenje

Juče je generalni direktor Srbijagasa najavio da će gas poskupeti od 1. januara iduće godine. Potrošači će platiti, precizirao je direktor, ekonomsku cenu gasa. Stav vlade je, u vezi sa tim, za sada, nepoznat. Sva je prilika da moramo računati na cvokotavu zimu. Sad se već i ne postavlja pitanje šta će sve poskupeti pod vlašću koalicije naprednjaka, socijalista i Saveza vojvođanskih Mađara, nego – šta neće poskupeti. A vrlo je izvesno da će i penzije biti skresane za deset posto, kao i plate u javnom sektoru. Sva sreća, od ovog poreza biće izuzete penzije i plate niže od 25 hiljada dinara. Partije prstom pokazuju jedne na druge. Na koga da pokazuju oni koje partije ne zanimaju, oni koji naivno veruju da ima života i izvan partija. Ali, kakav je uopšte partijski život u današnje vreme? Partijske koalicije sadašnjice su zbrkane i neprincipijelne, ne zna se koja je partija nova, a koja je stara. Zdrav razum kazuje da je reč o višepartijskom ruletu! Za ovo sadašnje, zaista očajne prilike, odgovorne su, bez izuzetka, sve stranke, i one koje su sad na vlasti, i one koje su je izgubile. Da, mislim na devedesete godine kad je Srbija izvela salto mortale, a sve što se potom desilo, samo su posledice. Niko nije imao dovoljno snagde da taj pogubni proces zaustavi. Mase su se pomirile da put koji vodi u lepšu budućnost bude popločan nemaštinom, bedom. Ima već više od dvadeset godina kako nam se to neprestano obećava.

Flober mnogo bistri politiku

Posle podne čitam Floberov roman Sentimentalno vaspitanje u čijem je središtu priča o velikoj, neispunjenoj ljubavi, ali je istovremeno krcat aktuelnim opaskama, aluzijama na čarolije dnevne politike. Flober se, dakle, poduhvatio da napiše roman koji bi današnja kritika odbacila s jednom jedinom rečenicom: Flober preterano mnogo „bistri politiku”! Isto kao i Šekspir, dodao bih, uzgred. A Tolstoja ne smem ni da pomenem. Ovakvim mislima sam bio zaokupljen u Novosadskom pozorištu – Újvidéki Színházu gde sam sinoć gledao trilogiju Andraša Urbana pod naslovom Pass-port u produkciji subotičkog pozorišta Kosztolányi Dezső Színház. Uzbudljive predstave okrenute današnjici, današnjem životu, predstave koje su zanimljive mladoj publici. Nije bilo ništa neobično ni to što sam u gledalištu primetio i veći broj mladih srpskih pisaca. Pomišljam potom i na to da ja Urban zadao lekciju i današnjoj vojvođanskoj mađarskoj književnosti, da se osmelio da bude bar toliko aktuelan, odnosno savremen, kao što je Gistav Flober. A posmatrajući publiku, njene reakcije, pale su mi na pamet i neke druge stvari. Često slušam priče o tome da su današnji mladi ravnodušni, nezainteresovani. Zar ne bi trebalo jednom progovoriti i o ravnodušnosti starijih?

septembar 2014.
Preveo Arpad Vicko