Novog Sada više nema
Pre dva meseca dobio sam pismo od prijatelja, rođenog Novosađanina, koji već duže vreme živi u Kanadi. „Novog Sada više nema” – tim rečima je završio svoje pismo. „Ako ga nema, onda neće biti ni nas” – glasio je moj odgovor. Više mi nije pisao. Pre nekoliko dana sam do jednog švajcarskog poznanika saznao da mi je prijatelj pre nekih mesec dana umro. A da nismo završili naš dijalog o smislu naših života.
Mađarske priče
„Ljudi nestaju kao u vreme velikih epidemija. Sve je to tako monotono. U jeku je deportacija na desetine i desetine hiljada Jevreja…” – beležio je Šandor Marai u svoj dnevnik, i dodao nešto što i danas malo ljudi imaju smelosti da kažu: „I u realizaciji toga zla našli su se i Mađari… našli se? Stajali su u redu nudeći svoje usluge”. Zabeležio je to pisac koji je iz Rakošijevog režima pobegao u slobodu i rušio tabue.
Narušena ravnoteža
Sedimo sa Ilmom Rakusa u ciriškom kafeu Špringli. Sva mesta u sali su zauzeta, uprkos tome atmosfera je prisna, diskretna. Nema galame, ne trešte zvučnici. I u razgovoru o o Novom Sadu dolazimo i do mojih protivrečnih osećanja prema ovom gradu. Istovremeno me i privlači, ali i odbija. Neka tako i ostane, hrabri me Vilma Rakusa. Za mene Tišma i ti značite Novi Sad, dodaje. Ona živi u Cirihu, ali emotivno je posve neutralna u odnosu na grad. Dopada joj se, ali je za njega ne vezuju nikakva osećanja. Njen pravi duhovni dom je Berlin, međutim, u Cirihu može nesmetano da piše. Blizak joj je i Trst. Klaudio Magris je nastojao da evropeizuje svoj grad u kojem su se, treba reći, fašisti često bahatili, i u kojem su se oglašavali ekstremno desničarski pokreti. Trst je osetljiv i lako ranjiv, upravo je zbog toga i tako veličanstven Magrisov spisateljski angažman na evropeizaciji grada. Ilma Rakusa je pre nekoliko godina kratko boravila u Novom Sadu, i tada je imala utisak da je došla u jedan poznati grad, mada je prvi put u životu bila uopšte u tim krajevima. Ostaje joj u sećanju neobičan splet Srednje Evrope i Balkana. Ako se ta ravnoteža naruši, mislim da će Novi Sad postati obična provincija, bez ikakvih karakternih crta. Da li se možda to već i desilo?
Pijetet i ono što bi potom trebalo da usledi
Čitam da su merodavne, uticajne ličnosti mađarske manjinske javnosti u Vojvodini s oduševljenjem primile vest da će se mađarski predsednik Janoš Ader i srpski predsednik Tomislav Nikolić – uskoro – zajedno pokloniti nedužnim srpskim i mađarskim žrtvama zločina počinjenih u Novom Sadu 1942. godine i širom Vojvodine krajem 1944. i početkom 1945. godine. Najava zaista vredna pažnje, ali ona će imati značaja samo ako to bude više od pukog gesta, i ako će imati i odgovarajući nastavak. Gest je sam po sebi plemenit čin, ali se ne bi smeo zloupotrebljavati. Čitav svet zna za mađarske zločine, zna za novosadske hladne dane. Taj zločin je prisutan u mađarskoj javnoj svesti, detaljno se opisuje i u udžbenicima, i niko i ne pokušava da taj zločin podceni ili omalovaži. Međutim, ima li pomena u srpskim udžbenicima o stradanjima mađarskog življa u Vojvodini 1944. i 1945. godine? Šta se sve krije u mađarskim i nemačkim masovnim grobnicama? Nakon što se predsednici budu poklonili senama nedužnih žrtava, trebalo bi odgovoriti i na ova pitanja. O tome da i ne govorimo da bi trebalo pogledati kakve su odluke doneli vojvođanski sudovi u tekućim procesima rehabilitacije ovih žrtava. Jer ako se ispostavi da sudovi potvrde pravnu valjanost onih smrtnih presuda koje su donete bez branilaca okrivljenih, onda zajedničko poklonjenje šefova država neće vredeti mnogo, jer je reč o ljudskim životima.
Maćuhice preživljavaju
U Cugu, Cirihu i u Lucernu cvetaju maćuhice otporne na mraz. Pomišljam na srbobranski grob moga dede, sa Anikom smo krajem oktobra posadili maćuhice na njegov grob, pre nekoliko nedelja javila je K.E. iz Srbobrana da maćuhice dobro podnose zimu. Potom je ovde, u Cugu, temperatura pala ispod nule, međutim, desetak cuških građana svakog jutra zaroni u kristalno čistu vodu cuškog jezera. A maćuhice i dalje neustrašivo cvetaju.
januar-februar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)