Predsednik i moralni kompas

Mogu samo samom sebi da se nasmejem što sam smetnuo s uma tačan datum predsedničkih izbora. Mada je i razumljivo, jer je kampanja bila toliko agresivna, da sam pomislio ne jednom, da mu nikad neće ni biti kraja. Neće ni biti, jer srljajući, batrgajući se iz jednih izbora u druge biramo iste političare. Iste, zbog istih stvari, na isti način. I na prošlim izborima su obećavali bolji život, ta lepa budućnost je postala svojevrsna droga, dok su penzije i plate krenule silaznom putanjom, a cene – uzlaznom. Televizija B92 objavila je podatak da svaki četvrti građanin Srbije živi ispod praga siromaštva. Svaki peti građanin ispod 21 godine života je bez posla – to su podaci Privredne komore. Možda će u buduće bolje proći oni koji ni do sada nisu imali razloga da se žale, ogromna većina, međutim, nema čemu da se nada. Nova klasa gospodstvuje, siromašnima nudi nadu, bogati su bogatiji, siromašniji će biti još siromašniji. Globalna pojava deluje i kod nas. Nema sumnje da će nekoliko generacija morati da plati ratničko-idejne nebuloze iz devedesetih godina. Prošlost je gora od poreskog izvršitelja, ona traži svoje, i ne odustaje. Istina, političari nas pozivaju da ne pominjemo prošlost, heroje devedesetih godina, već da gledamo u budućnost. Naravno, čine to na kvarno, jer istovremeno gradske ulice dobijaju imena upravo tih „junaka”. Tako tražimo, sve stenjući pod sinjim teretom prošlosti – budućnost koja nam izmiče. S druge strane, ovi izbori nisu imali ozbiljan ulog, samo su spinovali u kampanji već domestifikovani govor mržnje. Retorika za govornicom se preobražava u ulično nasilje. Kakve su rovove iskopali političari? Bojim se da ni oni nisu načisto sa tim, jer trenutni partijski sistem liči na političke pomije, dakle, rovovi se ne produbljuju linijom ideja i vrednsti. Da je tako, onda bi i dijalog bio moguć. U Srbiji nema levice, ona je odumrla u osamdesetim godinama. Atituda socijalističkog osećanja je masovna, egalitarna kultura je sve prisutnija, ali nema socijalističke partije koja bi se zalagala za ideju socijalne jednakosti. Liberalna partija? Nema ni govora o njoj, jer nedostaje od države nezavisna srednja klasa. Ima, doduše, građana koji se zalažu za liberalni sistem vrednosti, za ideje slobode i jednakosti – ali i oni životare bez partije. Nema ni konzervativne partije, za to bi bila potrebna pročišćena prošlost kojoj bi konzervativci bili privrženi. Prošlost se pretvorila u robu koja se drži ispod tezge i s kojom se trguje. I dok smo svi plaćali cenu te i takve prošlosti, političari su svečano primali haške optuženike. Aleksandra Tišmu ili Danila Kiša nisu primali s takvim poštovanjem kao ovog ili onog ratnog zločinca. U takvom kontekstu čemu da bude privržen jedan građanin konzervativnih nazora? Neretko će završiti u zagrljaju radikalnog nacionalizma, ali time će se odreći svog konzervativnog sistema vrednosti i postaće nacionalni radikal. Tamo gde je mnogo nacionalista, po pravilu nema mesta za desne konzervativce. Jedina pouka ovih predsedničkih izbora ogleda se u zalasku sunca onog nacionalnog radikalizma koji nastupa u baknadžama, i da je sve prihvatljiviji nacionalizam s leptir-mašnom. Partije ekstremne desnice zajedno nisu dobile toliko glasova koliko je osvojio pukim šegačenjem Preletačević Beli koji je izveo javnu politiku pred krivo ogledalo. U poslednje vreme je sve teže pobuđivati u ljudima nadu, to dokazuje i relativno nizak procenat onih koji su izašli na izbore, uprkos tome što je kampanja bila gigantska. Oni u kojima još tinja zračak nade, kupuju kartu u jednom pravcu, ovde ostaju samo hrabri beznadežni. Ili oni koi su umorni, malaksali, bez snage. Ili partijska klijentura. Iz onoga što sam čuo za vreme kampanje mogao sam zajljučiti da zapravo i ne biramo predsednika, nego parlament, to jest vladu. U Srbiji, naime, predsednik republike raspolaže skromnim kompetencijama, on predsavlja prevashodno moralni kompas koji, balansirajući među strankama, reprezentuje društveni dogovor. Predsednik republike je simbol savesti bez izvršne vlasti. Ogroman je to politički kapital ukoliko ga upražnjava državnik od formata. Dobro dođu strani investitori, ali reč savesti je bar toliko važna koliko i moć dolara. Predsednik, dakle, jednako predstavlja i članove partije, i vanpartijce. Naročito je ovim potonjima potrebna zaštita, jer su vanpartijci u Srbiji najugroženija vrsta. Međutim, kako bi neko mogao da bude moralni kompas, kad su za vreme izborne kampanje reči letele kao otrovne strele.

Koncert zvižduka u Budimpešti

Mađarski parlament je izglasao zakon kojim se onemogućava rad Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti. Privremeni otpravnik poslova američke ambasade u Budimpešti Dejvid Kostelancik je izjavio: Sjedinjene Američke Države s dubokom zabrinutošću gledaju na predlog zakona koji je mađarska vlada uputila parlamentu na usvajaje. Ubrzo potom i Trampovo ministarstvo je izrazilo svoju zabrinutost. Predednik Nemačke, Frank Valter Štajnmajer, u svom svečanom govoru na plenarnoj sednici Parlamenta Evrope je upozorio da Evropa ne sme da ćuti kad se oduzima vazduh civilnom društvu, odnosno od same nauke, kao što se upravo sad čini u Budimpešti s Centralnoevrpskim univerzitetom – javila je mađarska novinska agencija. Norbert Retgen, predsednik spljnopolitičkog odbora nemačkog palamenta iz redova vladajuće hrišćansko-demokratske unije takođe je skandalizovan. Vođa frakcije narodnih stranaka u evropskom parlamentu (ovoj grupaciji pripada i Fides) zahteva da se slučaj ispita. „Čim Evropska Komisija u vezi sa tim donese svoje zaključke, od mađarske vlade očekujemo da ih se pridržava” – izjavio je ovaj evropski zvaničnik. Protestuje univerzitet u Oksfrdu. Protestuje Harvard. Protestuje Švedska akademija nauka koja dodeljuje Nobelove nagrade. Protestuje grupa od 15 nobelovaca. Više hiljada mladih formira živi zid oko zdanja CEU u Budimpešti, zatim se okupljaju na trgu ispred parlamenta. Prema proceni izveštača toliki broj građana nije javno protestovalo još od uvođenja poreza na internet. Oglašava se Beč: rado će primiti CEU. Ovo potonje me naročito boli. Posle promene političkog sistema nadao sam se da će se Budimpešta priključiti Beču i da će ubrzo postati duhovni centar Srednje Evrope i Balkana. Ovom objavom Beč je potvrdio da je otvoren grad i da želi da ostane duhovni centar ovog podneblja. Bilo bi mi žao ako bi Budimpešt zaostala, mi bismo, Mađari, time mnogo izgubili.

Zvižduci u Srbiji

Neočekivani događaj! Studenti već danima protestuju u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Subotici, Somboru, Čačku i u drugim gradovima. Mlada generacija priređuje prave koncerte zvižduka. Nezadovoljni su rezultatima izbora, nezadovoljni su stepenom slobode medija, ali ih iritira i to što vlada samo obećava nova radna mesta, a ne drži reč. Protesti traju već danima. Na scenu stupa nova generacija, koja nije doživela rat, ili ako jeste, bilo je to u ranom detinjstvu. Oni spontano osećaju krizu tranzicionih političkih elita. Nije isključeno da će studentski bunt malaksati, ali – kao što obično biva – politička elita u taj čas gubi svoju moralnu legitimaciju. Tako je bilo 1968. godine, tako i posle studentskih demonstracija u devedesetim godinama. Vrlo je moguće da će Srpska napredna stranka, Socijalistička partija Srbije i Savez vojvođanskih Mađara sačuvati vlast još neko, možda i poduže vreme, ali više ništa neće biti kao što je bilo.

april 2017.
Preveo Arpad Vicko