Kakva će biti odluka briselskih mudraca

Atmosfera u javnosti Srbije sve je napetija, što i nije čudno, reč je o tome hoće li zemlja krajem juna da dobije tačan datum početka pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji, ili će dobiti samo neko neodređeno zeleno svetlo, a datum će biti određen kasnije. Ili možda postoji i neki treći put, dopola ovako, otpola onako? Naime, kompromisi su vrhunska dostignuća od stvarnosti otuđenih briselskih mudraca. Nisam kompetentan da ustanovim u kojim tačkama srpska vlada udovoljava propisanim uslovima, a u kojima ne udovoljava, ali moram priznati da bih se veoma radovao kad bi sa datumom pregovora o pridruživanju bilo sve u redu. To bi mogla da bude, u neku ruku, i nekakva duševna kompenzacija onih nekoliko decenija koje su nepovratno proćerdane. Neka tome bude već jednom kraj! I ne smeta mi to što ovaj preokret izvode oni koji su početkom devedesetih, ili još ranije, trasirali zlokobni put, u smeru suprotnom za koji se sad ovako zdušno zalažu. Ne osećam više ljutnju ni zbog toga što su me u to vreme najurili s posla, što sam se preko noći našao na ulici, jer sam se skromno, ali uporno suprotstavljao tom znamenitom i zlokobnom putu. Mada su mi sva ona poniženja tada bila i te kako bolna, sad ne želim više da se svega toga sećam. I znam da ta stvar nije lična, jer delim sudbinu više stotinu hiljada ljudi. Samo sam jedan od mnogih. Sumnjičavo posmatram šta se oko mene dešava, jer vidim da se partijski vokabular unekoliko izmenio, ali i to da je hijerarhija društvenih vrednosti ostala ona stara. Ovaj evropski put označavaju krupne kapi krvi, karijerne patriote i dalje se baškare na svojim mestima. Društvo se nije vlastitim snagama izborilo za evropski put, već ga je dobilo na poklon od nekolicine političkih lidera. I šta sad ti lideri očekuju od tog društva? Jer ovaj poklon ima, bez sumnje, svoju cenu. Pitanje je samo, kolika će ona da bude?

Džentri i građanin

Polazim iz Budimpešte nazad u Austriju. Tri dana sam za redom potpisivao primerke svoje nove knjige na Verešmartijevom trgu. Autorske primerke, i potpisane knjige kolega pisaca, jedan prijatelj će kolima prebaciti u Novi Sad. Njih ću kasnije na miru iščitavati u svojoj temerinskoj osami. Tokom nekoliko proteklih decenija najveći deo svoje biblioteke od sada već nekoliko hiljada knjiga, tačnije, skoro sve knjige na mađarskom, dovlačio sam kući u koferima i putnim torbama. Putovao sam najčešće vozom i, srećom, carinici nikad nisu bili zainteresovani za knjige. Knjige – rekoše skoro prezrivim tonom, i odmahnuli rukom. U poslednje vreme, međutim izbegavam da kofere nakrcam knjigama, pa i sad u Austriju nosim sa sobom samo dve – primerak svog novog romana Neoplanta ili Obećana zemlja, i prozu Šandora Maraija pod naslovom Hteo sam da ćutim, koja je zapravo neka vrsta nastavka njegovih Ispovesti jednog građanina. Ovo potonje delo sam uvek čitao bolna srca, jer upečatljivo opisuje kako je građanska forma življenja iščezla u Maraijevom zavičaju, u južnim delovima Slovačke. Žalio sam što kod nas, u vojvođanskoj mađarskoj manjinskoj zajednici ta građanska forma življenja nije ni postojala, pa tako ne može biti ni govora o tome, kako je ona iščezla. Živeli smo ovde – i pisali – u nekakvom vakuumu. Marai ne krije da je pravog mađarskog građanstva bilo samo u južnim delovima Slovačke i u Erdelju, a i u Budimpešti tek tu i tamo, u naznakama. Ovde, između Dunava i Tise, građanstva nije bilo. Nije ga bilo ni na prostorima današnje Vojvodine, gde je uglavnom prosperirala neka vrsta džentri-kulture. A ona je majmunski oponašala budimpeštansku džentri-kulturu. Deže Kostolanji u svojoj prozi daje precizni prirodopis ove kulture. Ako bih hteo da utešim sebe, mogao bih reći da je, doduše, bilo obrazovanih, kulturnih građana, ali da određujućeg mađarskog građanskog sloja nije bilo. I ne bih smetnuo s uma ni to da su Srbi u tom pogledu bili u prednosti, jer nisu oponašali Beograd koji je bio pod turskom vlašću. (Kao što ga sad oponašaju!) Jedan tanušni mađarski građanski sloj, u veoma bledim crtama, postojao je možda u Novom Sadu, budući da Novi Sad nije bio pretežno poljoprivredni, nego pretežno trgovački grad, pa je bio otvoren za građanske profesije. Poznavao sam lično takve ljude, na primer gospodina Demea, koji je u Katoličkoj porti držao čuvenu radionicu za popravku nalivpera. Pre Prvog svetskog rata i, potom, između dva svetska rata, redovno je putovao u Beč i tamo nabavljao delove za razne vrste penkala. Mi, novosadski mađarski građani, putovali smo u ono vreme češće u Beč, nego u Peštu, jer je u Beču ponuda svega i svačega bila neuporedivo šira. Gospodin majstor Deme morao je da bude u svojoj struci konkurentan, nadmetao se sa srpskim, jevrejskim i nemačkim majstorima i – opstao je u struci, bio je jedan od najznamenitijih majstora u Novom Sadu. O ovoj vrsti konkurentnosti danas skoro da i nema govora, mada je ona jedan od važnih momenata manjinskog bivstvovanja. Međutim, sve je to iščezlo u magluštinama prošlosti. U socijalizmu nije se ni ukazala potreba da se uništi mađarsko građanstvo, u manjinskom životu ono se jedva i naziralo. Njegovi malobrojni eksponenti su emigrirali. Nije bilo apokrifnih duhovnih vrednosti, koje bi mogle da posluže kao putokaz iz onog zatvorenog sveta u kojem smo se rođenjem našli. Kao pisac, čak i decenijama kasnije osećam ovaj nedostatak, verovatno takav osećaj dele i ostali pripadnici moje generacije. Hteli smo da budemo moderni po svemu ali, u nedostatku građanstva, naša modernost nije imala dostojnog protivnika. Ni za pobunu, duboku i ozbiljnu, nije bilo uslova. Zapadnjački modernizam je nastao kao kontrapunkt građanstvu, nastao u znaku provociranja građanstva, ali građanstvo ga je jednim herojskim gestom ne samo otrpelo, nego i podržalo. Kod nas takvog sloja nije bilo. Mi smo morali sami da iskonstruišemo, da izmislimo građanina, da bismo imali s kim da polemišemo. U stvarnosti, međutim, nismo se suočili sa građanstvom, nego sa uskogrudim, sitničavim partijskim i državnim činovnicima, sa malograđanštinom koja je u socijalističkom ambijentu baš tada sazrevala – bili smo suočeni sa srednjim slojem „nove klase”. U manjinskim zajednicama nije postojalo, niti je moglo da postoji, bilo šta drugo. Građanska tradicija nije mogla da dođe do izražaja ni nakon pada socijalizma, na ovim prostorima je prevladala epigonska džentri-kultura. Mađarski neobarok – u provincijalnom dijalektu. Nije zbog toga ni čudno što je nova mađarska manjinska elita posle 1990. godine prionula na neutralisanje već ionako bledih tragova spomenika novosadske građanske kulture, i što je stavila u opticaj parolu „grešnog Novog Sada” s namerom da razori novosadske manjinske institucije. Svega toga sam se setio, bio sam prinuđen da se setim, čitajući Maraijevu knjigu Hteo sam da ćutim. Marai, naime, opisuje agoniju građanstva koja je počela s anschlussom i koja je nastavljena pod sovjetskom vlašću. Našlo se to građanstvo u kandžama dve takve demonske ideologije koje su se vehementno okomile na liberalizam, na individualizam, na generalna načela građanskog načina življenja.

Velepoštovana gospoda

I nehotice pomišljam da nisam baš slučajno poneo sa sobom knjigu Šandora Maraija, jer sam shvatio da bi i on mogao da bude krunski svedok Neoplante ili Obećane zemlje. Mislim na poglavlje o ulasku Hortijeve vojske u Bačku. S ne malim uzbuđenjem čitam kako Marai opisuje, kao očevidac, ulazak Hortijevih trupa u njegovo Košice. Radost onih koji su tu vojsku s oduševljenjem dočekali, pokazalo se, bila je kratkog veka – piše Marai. Zašto? „Vratila nam se ´superiornost´ neobarokne klasne kulture” – piše – „razmetljiva afektiranost, izveštačenost, sa svim manirima jedne nadmene i površne kulture”. Zatim ovako nastavlja: „Mađarski činovnički i oficirski stalež, vaspitan u duhu Trijanona, stupio je na teritorije, ponovo pripojene matici-zemlji s borbenim pokličima kaznenih ekspedicija kolonizatora.” Ova garda nije imala ni trunke poverenja u lokalne Mađare, starosedeoce. „Ogromna većina činovnika i oficira upućena u razne službe na trijanonskim mirovnim ugovorima oduzete, a sad trijumfalno vraćene teritorije, ponašala se na novim dužnostima” – nastavlja Marai – „kao da ima zadatak da stado, zabludelo pod pogubnim uticajem boljševizma, vrati na pravi put.” Pomišljam na jednu od junakinja mog romana, na majku Janoša Novaka, koja je najpre bila služavka u jednoj imućnoj srpskoj porodici, zatim kod jedne peštanske gospođice. Radila je u istoj kući, samo što je njen srpski vlasnik uoči ulaska horijevske vojske pobegao, a kuća je dodeljena na korišćenje jednoj peštanskoj gospođici. Vratio se potom srpski kućevlasnik, ali sluškinja je jednako i dalje ostala sluškinja. Došla su peštanska gospoda, potapšala s visine ovdašnju gospodu po ramenima, sva ta gospoda dovela su i svoje supruge, i ljubavnice i, naravno, čim se pripucalo u ataru grada, pobegla glavom bez obzira, nazad, u Peštu. Nadničarima iz moje ulice su bile i te kako dobro poznate ove priče, isto kao što ih je znao i Šandor Marai. Ali, trebalo bi ćutati, variram Maraija. Koga danas zanima radnik, fizički radnik, nadničar, beskućnik? Budemo li napredovali ovim putem, moraćemo naučiti ovim rečima da započnemo ponizno intoniranu rečenicu: „Velepoštovani gospodine, milostiva gospođo…”

jun 2013.
(Preveo Arpad Vicko)