Gubitak poverenja

U Budimpešti se mnogi interesuju za dešavanja u javnom životu vojvođanskih Mađara. Teško je odgovarati na ta pitanja, koreni su duboki, dublji nego što protagonisti tog javnog života misle, tako da je teško objasniti šta se dešava. U svakom slučaju, u Vojvodini je pokrenuta jedna rasprava koja u suštini kasni nekih 25 godina. Njene rezultate će odrediti nove generacije, ako uopšte i bude bilo novih generacijskih zahteva… Neće imati lak posao, to je izvesno. Određujuću ulogu u ovoj raspravi igra sveprisutni srednjo-istočno-evropski sindrom: široke mase su se razočarale u tranziciju, u dominantne elite, posle dvadeset godina tranzicioni političari su izgubili i poslednje atome svog kredibiliteta. Mase preziru ne samo političare, nego i intelektualce koji se šlepaju sa njima. Ne generalizujem, znam da ima izuzetaka, ali će oni pre ili kasnije biti potisnuti na margine. Uprkos izuzecima, ove mase s protivelitnim prezirom – maskiranim donekle s ravnodušnošću – gledaju na intelektualce, jer su zajedno s političarima i oni izgubili poverenje i ugled. U manjinskim zajednicama osim toga uvek ima i dodatnih problema. Ni posle više od dvadeset godina nije pronađen demokratski višestranački model političkog sistema prilagođen delovanjima zajednice u manjinskom položaju. Više manjinskih stranaka nemilice mrve, drobe ionako sve malobrojniju izbornu bazu, zbog toga se i vode borbe na život ili smrt da ne bude – „konkurencije” . Ali ako u areni ostane samo jedna partija, lako će da pusti korene jednopartijska oligarhija. To je naš osnovni problem i dilema. Iz tog razloga je i cenzurisani javni život: nisu ga izmislili lideri koji su sad u sedlu, praktikovali su ga i oni koji su se nedavno tim liderima suprotstavili, jer ni juče, ni danas, nije se radilo o ponekom „zlotvoru”, već o kljastom manjinskom političkom sistemu, sistemu koji melje i one koji su ga izmislili i stvorili. Ne ždere samo revolucija svoju decu, tako se hrani i vazda ješna autokratija. Samo što se sad baš debelo naoblačilo: ubrzani pad broja pripadnika mađarske manjinske populacije, svojevrsni sunovrat sve više podseća na varvarstvo sudnjega časa, kad se jedan davljenik hvata za drugog davljenika. Neophodne su velike, sveobuhvatne reforme, ali više se niko ne usuđuje da ih pokrene. Zbog toga je i teško odgovarati na namnožena pitanja. Zahvaljujući internetu, međutim, sve više ljudi može da se obavesti o događajima u vojvođanskoj mađarskoj manjinskoj zajednici, vesti kolaju na mreži, ali nedostaje njihova interpretacija. Kakve su čistke sad u jeku? Šta se desilo s novinarima Mađar Soa? Zašto? Moji poznanici pominju Korheca. Da li je tačno da je svoje stranačke drugove prodao na kilogram? A zatim još jedna neočekivana vest, o čemu zaista nisam ništa znao: šta se krije iza smene Erike Bence. Ko su članovi tih znamenitih upravnih odbora? Naknadno sam proveravao, pojavilo se samo jedno šturo saopštenje, ali se imena ne pominju. Umesto da odgovorim, mogu samo da sležem ramenima, jer ovi događaji, na određenoj udaljenosti, deluju apsurdno i iracionalno, možda zbog toga što mi nisu dovoljno poznate makijavelističke tehnike, ili eros vladanja. Nikad nisam bio glavni urednik, ili direktor u poziciji da odlučujem o sudbinama ljudi, nisam sedeo u telima koja su se bavila raspodelom funkcija. Od poznanika koji me pitaju o prilikama u mađarskoj manjinskoj zajednici u Vojvodini, mnogi znaju da dominantna vojvođanska politička i intelektualna elita jeste najvernije saveznica Fidesa. To se već ne može pripisati nekolicini političara ili predsedništvu Saveza vojvođanskih Mađara, kako to čine mnogi dvolični inteletualci koji gostuju u Budimpešti – ta inteligencija ne sledi kritički duh koložvarskog modela, modela koji je profilisala elita mađarske manjinske inteligencije u Rumuniji. Ovde jedna grupa, dakle, odobrava sadašnje čistke, druga ne. Ja, međutim, ne razmišljam o suprotstavljenim stranama, već na zajednicu koja se iseljava a u jeku tog zloslutnog iseljavanja nama je svaki Mađar dragocen, tako i svaki intelektualac, dakle, ne razumem, čemu služe ove ekskomunikacije? Moguće je i to, da baš ova svest o dramatičnom iseljavanju rađa ove isključivosti, depresiju, unutrašnji haos. Uzaludne su ohrabrujuće reči političara, vedro isticanje uspeha, većina pripadnika manjinske mađarske zajednice beži u sve tajanstveniju pasivnost. O tome svedoče i podaci o učešću na izborima. To bi trebalo menjati, a ne ekskomunicirati. U manjinskom položaju stranačko-politička „ratovanja” nemaju ulog. Pobednici dobijaju za nagradu isto ono što poraženi dobijaju za kaznu. Jedan moj prijatelj podseća na habitus vojvođanskih Mađara u šezdesetim-sedamdesetim godinama. Tada su bili ponosni što su Vojvođani, ponašali su se kao da su stigli sa Zapada – evocira stara desetleća. Naravno, bilo je za to objašnjenja, životni standard je bio visok, znatno viši nego u Mađarskoj, vojvođanski Mađari su se osećali slobodnijima nego Mađari u zemlji matici. Danas, međutim, životni standard je mnogo niži, u maloj manjinskoj zajednici sprovode se čistke, obračuni, što ljude odvraća od javnog života. Od starog samopouzdanja ni traga ni glasa. Ne hvalim prošla vremena, kritikovao sam ih kad su bila u zenitu svojih snaga, ali u to vreme, vojvođanski Mađari su zbilja imali neku vrstu samopouzdanja. Bio je to susret nacionalnog (mađarskog) i teritorijalog (vojvođanskog) identiteta, sad su se ovi identiteti, međutim, otuđili, dominira malodušnost. Bojim se da će ovi obračuni s neistomišljenicima samo ojačati ovu malodušnost. Kao što isto drvo nema dva identična lista, tako nema ni dva jednako misleća čoveka. Pokušajmo samo da zamislimo na šta bi ličilo stablo, ako bi se našao jedan u svojoj pravovernosti revnosni baštovan koji bi lepo, makazama, ujednačio lišće.

Epoha terora

Akcija terorista u Berlinu. Na peštanskim ulicama pojavila su se oklopna vozila. Posle atomskog doba na vrata kuca božićno doba terora.

Rat i rat

Kasno uveče pesme Mihalja Babiča. „…prolaze ratovi, ali ne dolazi mir.” Sasvim je moguće da će nove generacije pomisliti da je laž ona tvrdnja, da je nekad bio mir. Nekad? Kad?

decembar 2016.
Preveo Arpad Vicko