subota, 5. avgust 2022.

Malo je ustalasala javnost tvrdnja Bore Ćosića po kojoj je Druga Srbija, posle smrti Konstantinovića, Borke Pavićević i Srđe Popovića – preminula. Očekujući kratak odgovor, novinari su me saleteli sa ovim pitanjem, a ja sam započeo svoj odgovor s napomenom da je reč o umnogome složenom pitanju, i da bih ja rekao da se Druga Srbija pretvorila u muzejski eksponat. I da je tamo nisu vlasti strpale. To nije mogao da učini Milošević, nije mogao da učini ni Vučić, pre bih rekao da je tome pristupio sve više narastajući Schöngeist-sloj koji hoće da bude i na ovoj, i na onoj strani, i još osim toga na na jednoj trećoj, ako treba, onda nigde, ili svuda. Ličnosti koje kritički razmišljaju, koje se tome odupiru, ima i danas, možda čak i više nego ikad, međutim, nedostaje zajednički uobličena duhovna osnova koja je bila karakteristična za Drugu Srbiju, nema solidarnosti, stalne interakcije, nema uzajamnog razumevanja i poznanstva. Gajim simpatije prema onima koji čuvaju plamen, ali plamena više nema, svetlucaju samo sitne, samotne uljanice. Druga Srbija je bila mnoogo više od titravog žiška, ona je predstavljala zajednicu autonomnih intelektualaca koji su se interesovali za drugačija mišljenja. (…) Danas je, međutim, znatni deo intelektualaca sklopio separatni mir sa vlastima, ne kažem da su postali izdajnici, samo su se nagodili. Sklopili su uzajmni sporazum o nenapadanju. Vlast toleriše da se intelektualni lepodusi slobodno bave samim sobom. Oni koji kritički razmišljaju naprosto su marginalizovani. Nisu pali u depresiju, već su ih osudili na samoću. Imamo odlične novinare-komentatore, sociologe, pisce i umetnike, ali više ne postoji zajednički okvir, ovde tumaraju samo uporni i izdržljivi, samotni gerilci.

nedelja, 7. avgust, 2022.

Mislim da sam otprilike pre godinu dana čitao Gonkurovom nagradom odlikovani roman Erika Vijara Dnevni red, delo koje ovdašnji kritičari naprosto ne primećuju. Nije dovoljno umetničko, nije ni roman, francuski pisac ne čeprka među lokalnim, bizarnim pojavama, kako bi rekli i kako bi mogli da kažu u duhu lokalnih očekivanja. U Francuskoj, međutim, bila je vredna Gonkurove nagrade. Početak podseća na jedan mađaarski roman, na delo Šandora Maraija pod naslovoom Hteo sam da ćutim, kojeg mnogi, takođe, ne smatraju romanom. Vijarov Gonkur nas, međutim, upozorava da bismo mogli ponovo promisliti naše poimanje romana. I Vijarov roman počinje nacističkom okupacijom Austrije koja je 12. marta 1938. pripojena nacističkoj imperiji. „…tog dana urušilo se mnogo toga što je još od stare Evrope preostalo”, počeo je Marai i nastavio s mađarskom tragedijom. Vijar opisuje jedan uobičajeni evropski dan, Gustav Krup na zavojitim stepenicama kazuje nekoliko „mudrih” rečenica o starosti, zatim slede redom nemački kapitalisti, pored drugih i vlasnici Opela i Simensa. Gustav Krup mašući rukavicama pred svojim crvenim obrazima, traži maramicu po džepovima, jer se baš ovih dana prehladio. Tada ulazi Herman Gering, predsednik Rajhstaga. Izbori su na pragu, situacija je neizvesna, a privredi je potrebna sigurnost. Ako nacisti pobede, sigurnost će biti zagarantovana za narednih deset, a možda i sto godina. Utom zaškripe vrata i ulazi Adolf Hitler. Smeška se, opušten je i ljubazan. Režim će biti stabilizovan, komunisti će biti uklonjeni, a rogovi sindikata će biti slomljeni, to obećava. Ali partiji je potreban novac da bi dobila izbore. Krup se zahvalio na informacijama, kako da ne, naravno, i najavio donaciju u visini od milion maraka. I ostali su mu se s oduševljenjem pridružili. Zašto da ne? Krupni kapital rado sklapa nagodbe sa diktaturom, pa i sa fašizmom, ako to zahtevaju njegovi interesi. Ne može se zanemariti činjenica da i današnji eksponenti krupnog kapitala rado pogađaju sa autokratom. Uz pomoć visokog sveštenstva privrednog i bankarskog sektora Hitler je pobedio na slobodnim izborima. Počinje da dejstvuje evropska diplomatija. Lord Halifaks u privatnoj poseti Nemačkoj, prijateljski ga prima, u živopisnoj uniformi ministra vazduhoplovstva, Herman Gering. Entoni Idn je diskretno saopštio Hitleru da nemačke pretenzije na delove teritorija Austrije i Čehoslovačke ne izgledaju nezakonite. Tako je razmišljala vlada Njegovog Veličanstva. Halifaks je ovako obavestio jednog svog prijatelja: „Nacionalizam i rasizam su ogromne sile, ali ja ih ne smatram ni neprirodnim, ni nemoralnim.” Hitler tada već uveliko planira invaziju na Austriju i Čehoslovačku. Očitava lekciju i ponižava austrijskog kancelara Šaušniga. Posle mirovnih pregovora u Minhenu, britanska vlada trijumfalno saopštava da je postignut sporazum i da je sačuvan evropski mir. Mir, mir, mir – vapio je deo evropskih političara pred nacističkim čizmama. Treba pregovarati da bi se postigao mir. Ovo odlično zvuči, nevolja je samo u tome što se priča nastavlja. Britanski premijer Čembrlen prima 12. marta 1938. godine na oproštajnom ručku nemačkog ambasadora Ribentropa. Prva polovina ručka protekla je u prijateljskom raspoloženju, Ribentrop je razglabao o lepotama tenisa i o svojim mladim danima provedenim u Kanadi, pijuckali su šampanjac i jeduckali dinju, kad je kurir Forin ofisa pružio jedan žuti koverat seru Kadoganu koji je potom poslao premijeru Čembrlenu na komad papira svojeručno zapisanu kratku belešku. Ribentrop je odugovlačio ručak, zabavljao prisutne anegdotama, Čemberlen je naposletku ustao i pozivajući se ne neodložne poslove naznačio je kraj prijema. Na papiru koji mu je uručen, pisalo je da su nacisti ušli u Austriju. Roman francuskog pisca uvodi nas u evropsku dramu. Poznata drama – povremeno se ponavlja, kažemo, tu i tamo, čak i danas… samo to nisu lokalne egzotičnosti, „nisu materija za jednog romanopisca,” čujem i tu, i tamo.

četvrtak, 11. avgust, 2022.

Slobodan sam, već duže vreme ostavljaju me na miru. Mojih tekstova nema u vojvođanskoj mađarskoj štampi, nema ni vesti o izlasku ove ili one knjige iz štampe, uzalud se pominje često da je vest svetinja, to – naravno – niko ne osporava. Povukao sam se u svoj dobrovoljni karantin, na svom sajtu i na fejsbuku nastavljam „ispisivanje vremena, u međuvremenu” pisanje dnevnika u ovim mračnim vremenima, da bih sačuvao ono što je moguće i dopušteno sačuvati. Može se desiti da će sutra već i karantin cenzurisati. Ne žalim se, jer se ne osećam loše. U svojim tihim časovima čitam Janoša Aranja, kao što je činio i Marai u svom stranstvovanju. „Sad, kad bi već i dao, kasno je: / jedno spokojstvo me čeka, konačno: Jer da leti / Iako je krletka otvorena, / i ptica zarobljena, skrhanih krila?” Jedna mi je samo uteha – bolje živeti u krletki skrhanih krila, nego bez krila, izvan krletke pevati ušesima omiljene, besadržajne pesme ili u maniru ostarelog gospodina pričati im zanimljive dogodovštine.

subota, 13. avgust 2022.

Najeminentniji sociolozi, intelektualci se nadaju da će najavljena inflacija, recesija osvestiti građane i da će uvideti tešku grešku svoje vlade. Ako stanovništvo sve do sada nije primećivalo novu klasnu politiku eksploatacije koju vlada agresivno sprovodi, ako se široke narodne mase ne mogu mobilisati u odbranu demokratije i slobodne štampe, ako su se pomirile i sa bujanjem korupcije – možda će se pobuniti kad se nađu suočeni sa kolektivnim siromaštvom. Ne sporim da se sve to može desiti, ali ne verujem da će do toga doći jer se dobro sećam Srbije iz devedesetih godina. Harala je ludačka inflacija, police u prodavnicama bile su prazne, novobogataši su se potkožili, a penzioneri nisu imali para da plate lekove – ali to nije smetalo da Slobodan Milošević dobije redom sve izbore. Nemaština nije pokolebala narod da mu uskrati poverenje. Šta je osiguravalo preživljavanje režima? Žestoko, plahovito nacionalno osećanje. Bilo je dovoljno da Miloševićeva propaganda u nedogled ponavlja da strane sile, najčešće antisrpska Zapadna Evropa, ugrožava nacionalni identitet i svaljuje Srbiju u bedu. (…) Bilo je demonstracija, ali je većina u ime nacionalnih interesa i osećanja bila spremna i na najveću žrtvu – glasala je za Miloševića. Situacija se promenila tek posle vazdušnih udara NATO pakta, u jesen 2000. godine. Milošević je izgubio Kosovo i time je izgubio i poverenje nacionalističkog tabora. Nacionalistu Miloševića su oborili pre svega nacionalisti. Protivkandidat Miloševiću nije bio Đinđić, već takođe nacionalista Koštunica, jer je samo jedan nacionalista imao šanse da na izborima pobedi jednog nacionalistu. I Koštunica je, doduše jedva, sa pola procenta glasova, ali je ipak pobedio. Đinđić je znao da je njegov tabor slabiji, zato je i koketirao s nacionalizmom i sa pravoslavnom crkvom. Kad je došao na vlast primio je crkvu u škole kako bi privukao sebi crkvene velikodostojnike. Njegovi pokušaji u tom pravcu su propali. Naposletku su se nacionalisti obračunali i sa njim – ubili su ga. A u noći Miloševićevog pada bilo mi je posve jasno šta se događa, zato sam i zabeležio u svoj dnevnik da su nacionalisti ponovo pobedili (Ispisivanje vremena, u međuvremenu). Ne mogu da se oslobodim misli da u celoj Istočno-srednjoj Evropi, posle kratkog antitotalitarnog intermeca slede duge decenije autokratskih režima i diktature. Mnogi govore o novom sumraku Zapada, ja bih ipak mnogo pre govorio o sumraku Istočno-srednje Evrope.

Preveo Arpad Vicko