petak, 13. maj 2022.

Veoma je teško priznati da je ruska agresija na Ukrajinu bila očekivana. Nismo verovali onim ruskim filozofima koji su tvrdili da se u Rusiji nadgornjavaju dve sile. Jedna je proevropska, a druga antievropska. Iako je Putin blagovremeno upozorio na to koje su snage ovoga puta prevladale.

Prelistavajući stare dnevničke beleške čitam svoj zapis od 6. marta 2014. objavljen u nedeljniku Čaladi Ker. „Putin preti. Ruska armija je spremna da dejstvuje. Neće Putin odustati od Ukrajine kad u staroj sferi uticaja jednu po jedno osvaja svoje nekadašnje pozicije. Jedino to sad ne čini s papirima signiranim na Jalti i sa Crvenom armijom, već sa energetskom politikom. Ali u krajnjoj liniji ni oružje nije isključeno. Na Krimu se uveliko zvecka oružjem, vlada ratna atmosfera. Ukrajinska vojska je u stanju pripravnosti. Mađarski državni sekrtar za inostrane poslove, Žolt Nemet, smatra da je nekoliko stotina mladih ljudi, etničkih Mađara, izbeglo iz Zakarpatske oblasti u Mađarsku pod uticajem lažnih vesti. Češki ministar za odbranu obavestio je javnost da njegova zemlja neće poveriti Rusiji izgradnju atomske elektrane, dakle, neće se oslanjati na Rusiju u sektoru energetike. Evropska unija pak preti Rusiji sankcijama. Rusija, međutim, nije neka plašljiva zemlja. Oni koji su slabili Evropsku uniju, jačali su Rusiju. Kako god da se završila ova priča, ukrajinsku lekciju smo zaslužili. Pristižu sve gore vesti.” Zatim sam u februaru 2017. godine, takođe u Čaladi Keru, podsećao na knjigu Ričarda Širefa u kojem autor upozorava: „Rusko-gruzijski rat 2008. ličio je po svemu na okupaciju Rajnske oblasti 1930. godine, ali kao i nekad, nismo se ni sada bavili zloslutnim predznacima. Zatim je Putin zauzeo Krim, kao što je to svojevremeno učinio Hitler sa Sudetima. I sad je Rusija napala Ukrajinu, baltičke zemlje bi mogle da budu sledeće…”

U to vreme Gorbačov je američkom nedeljniku Tajm izjavio, da se svet sprema za novi rat – zapisao sam u svoj dnevnik. A potom sam u novembru 2021. na svom sajtu zapisao: „Moskva bi morala da anektira Ukrajinu, ukoliko ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski ne bude promenio svoju antirusku politiku – izjavio je u nedelju ujutro čečenski vođa Ramzan Kadirov. Na rusko-ukrajinskoj granici situacija je krajnje napeta, prema procenama brojnih analitičara Putin će izvršiti invaziju na Ukrajinu, na čijoj granici oko 100 hiljada vojnika čeka ovu komandu. Neće biti nikog da zaštiti Ukrajinu, kao što ni 1938. nije bilo nikog da zaštiti Čehoslovačku”. To su bile najave, mnogi ukrajinski gradovi su od tada već pretvoreni u ruševine.

subota, 14. maj, 2022.

Pre podne u kafeu Opera sa Anemari Tirk, nekadašnjom direktorkom bečke Fondacije Kulturkontakt, i s njenim mlađim saradnicima. Raspituju se o Novom Sadu, a ja im predočavam sudbinu jednog grada punog suprotnosti i protivrečnosti.
Novi Sad je vekovima postojao ne u jednoj nacionalnoj državi, već uvek u jednoj nacionalno složenoj državi. Takva je bila Austrougarska monarhija, ali je takva bila i socijalistička Jugoslavija. Posle jednog krvavog etničkog rata, izranjavljen, postao je grad nacionalne države. Svoj stari identitet je izgubio, a novi još nije stvorio. Grad je danas poprište sukoba grubih i tvrdih suprotnosti.

U sparnoj letnjoj vrućini stigao sam kući krajnje iscrpljen i zabrinuto sam seo da pročitam vesti. Na sajtu zvanične ruske informativne agencije (RIA Novosti) pojavila se vest da je Državna Duma (donji dom ruskog parlamenta) predložila da se i Poljska stavi na spisak država koje treba „denacifikovati”. Izgleda da Putin redom „denacifikuje”. Pripretio je i Finskoj, a pri svemu tome Rusija se teritorijalno vidno proširuje. Anatolij Bibilov, vršilac dužnosti predsednika Južne Osetije obelodanio je da će se 17. jula održati referendum o otcepljenju od Gruzije i o pripajanju Rusiji. „Učinili smo sudbonosni korak, vratili smo se kući, nazad Rusiji” – izjavio je Bibilov, komentarišući ovu vest. A to znači da je Putin uspešno „denacifikovao” i Južnu Osetiju.

nedelja, 15. maj 2022.

Nova se trauma širi Evropom: trauma nemoći i straha. Mnogi poznanici mi se poveravaju da više ne gledaju emisije vesti na televiziji, ne čitaju novine. U večernjem televizijskom dnevniku izveštaji iz Ukrajine potisnuti su u pozadinu. Strah rađa utučenost, apatiju. Počinje da se ostvaruje zebnja Adama Mihnjika: završilo se ono razdoblje u kojem smo živeli od 1989. godine. Za sada nismo u stanju ni da zamislimo posledice. Ako i jesmo, činimo to na sasvim pretvoran način.

U srpskim supermarketima gospođe psuju Bajdena i Ukrajinu, jer je izvanredni holandski sir sto posto poskupio.
Gospođe ipak kupuju holandski sir, zatim sa prijateljicama ćaskaju o tome da je Evropa kročila u predsoblje Trećeg svetskog rata, ali se nadaju da će miroljubivi Vučić srediti da Srbija izbegne rat.

Citiram i stare, pre nekih sedam-osam godina date izjave, stare slutnje nobelovca Imrea Kertesa: čeka nas Treći svetski rat. Magris je načinio korak dalje: pre nekoliko godina je u Beogradu saopštio da je svetski rat započeo, samo to još nismo primetili. Mnogi su se na to samo smeškali. Nisu shvatili ozbiljno Magrisovu konstataciju. I beloruska književnica Svetlana Aleksijevič (piše na ruskom) takođe dobitnica Nobelove nagrade, vizionizovala je izbijanje Trećeg svetskog rata, njene zle slutnje su bile još tmurnije. Dok je Aleksandar Solženjicin pisao o paklu GULAG-a – primetio je hrvatski pisac Miljenko Jergović – belorusku književnicu mučila su teža pitanja. U izjavi Radiju Slobodna Evropa ona je osporila iluziju da će robovi postkomunizma ikad da se izbore za slobodu. Zarobljenici će pre ili kasnije zaratiti, u to Svetlana Aleksijević nije ni najmanje sumnjala, jer po njenoj tvrdnji u Rusiji je još uvek prejaka militaristička kultura.

I učinila je to što je morala da učini, zuzela se za Ukrajinu. Gruvaju topovi, ne usuđujem se da poverujem vestima, nagoveštajima novog svetskog rata, ali sve je jasnije da propast ne nagoveštavaju samo izveštaji sa ratišta, već i sve zloslutnije promene koje se dešavaju u opštem osećanju sveta, u duhovnoj sferi. Sva je prilika da se suočavamo sa mogućnošću, da je postalo moguće ono što smo do sada smatrali nemogućim, a koje pobuđuje strašne sile. Na primer, usnule kodove prošlosti.

Uveče: Ratne pesme Endrea Adija.

četvrtak, 19. maj 2022.

„Za onim što smo mrzeli, sad žalimo i želimo da nam se vrati” – pisao je Babič o svojim uspomenama na Prvi svetski rat pod naslovom Uzduž i popreko u mom životu. Njegova generacija je mrzela Monarhiju, a zatim je ronila suze za njom. Ali za čim ja da plačem? Za socijalizmom koji nije ni bio pravi socijalizam, već samo jedna iluzija kojoj je stvarnost stalno protivrečila?

Babič je pisao o prodiranju „modernizma s okusom varvarstva”, dok sam ja svedok podmukle ekspanzije antimodernizma sa okusom varvarstva u kojem već nema mesta nikakvoj iluziji. Usledilo je ono na šta posle pada berlinskog zida nisam računao. Ispostavilo se, naime, da je Ana Eplbaum uzlaud podsećala na Platonovu misao po kojoj je demokratija prolazna stanica na putu koji vodi tiraniji.

Naravno, samovlašće danas nije isto što su bile staljinistička ili hitlerovska diktatura. Dozvoljava privid višestranačkog sistema, štaviše, do određene granice i opozicionarstvo. Ne pribegava gruboj sili, nego – Ana Eplbaum nepogrešivo ukazuje – veoma je fleksibilno: pridobija simpatiju velikog dela opozicione elite. Ne traži od nje da bude sluga režima, štaviše, podstiče intelektualce partijske vojnike da koriste privid nezavisnosti. Bez intelektualaca, pisaca, televizijskih emisija, autokrata ne bi mogao da održi svoju vlast. Ponekad od njih i ne očekuje da istisnu sa javne scene „buntovni” deo inteligencije.

Koliko je Ana Eplbaum u pravu sa svojim idejama izloženim u knjizi Sumrak demokratije, lično sam se uverio 2000. godine kad je u vojvođansku mađarsku politiku instaliran elektorski izborni sistem s kojim su u mađarsku manjinsku politiku utemeljili jednopartjjski sistem. Tvorci jednostranačkog sistema bili su vojvođanski mađarski intelektualci, a ne oduševljeno članstvo koje je od partije očekivalo podršku i oslonac. Ne kažem ni to da su svi ovi intelektualci bili pristalice autokratije. Ne osporavam ni njihovu dobronamernost. Samo i najbolje namere često vode u tiraniju.

utorak, 24. maj 2022.

I u najstrašnijim mukama Prometej je bar imao kome da se obrati – beležim čitajući Eshilovu dramu.
Tešio se da je već video pad dvojice tiranina. Nije se dvoumio: „Govorim otvoreno: mrzim svakog boga, jer sam im činio dobro, a oni su me loše platili”.

Zbog čega danas, u osvit autokratija, ne nastaju ovakve drame? Vrlo verovatno zbog toga što su bogovi daleko, a političari blizu.

Ko se još uistinu drži deset božjih zapovesti? Ne, to više nije bitno – bitno je to što se kaže u emisijama vesti provladine televizije. Vlast svakodnevno ponižava boga time što ga upotrebljava u partijsko-političke svrhe.

Prometeja su optužili da je strani element u telu nacije. Ni bog, ni Prometej!

Šestov je blagovremeno upozorio: današnji Prometeji „od svih napušteni” istinu mogu iskazati isključivo u samoći, niko ih ne čuje. Postoje vremena kad mase ne žele da znaju istinu. Upravo sad živimo u takvom vremenu.

Preveo Arpad Vicko