Anarhija identiteta
Književno veče u Matici crnogorskoj. U zdanju ove znamenite institucije u jednoj tihoj, sporednoj podgoričkoj ulici čeka me puna sala, mnogo je starih poznanika koje nisam video bar trideset godina. Sreten Asanović, nekadašnji urednik Stvaranja čilo ustaje sa stolice, mada je već blizu osamdesete. Žali se jedino na to što ga izdaju noge, ne podnose više onoliku jurnjavu. Zbog toga je i prestao da putuje, ali prati, pomno osmatra sve što se dešava, i uže, i šire. Čita redovno, kaže, moje tekstove na portalu autonomija.info. Čuo je i za moje nove romane koji, nažalost, nisu stigli u Crnu Goru. Kaže da je naročito u devedesetim godinama pomišljao na mene, s ne malom zabrinutošću. Više puta sam već primetio da je dobar deo moje generacije, prilikom raspada Jugoslavije, u ratnim godinama, pažljivo pratio ko se našao na kojoj strani, ko je pružio otpor, ko je pokorno legao na rudu, i ko je podmuklo ćutao. Ovi potonji su najopasniji, primećujem, jer kad prođe opasnost, izmile iz svojih rupa i drže lekcije drugima. Odmah posle rata bio sam u Sarajevu i tamo sam dobio isto ovako precizne rentgenske snimke nekih novosadskih intelektualaca, pre svega onih koji su poreklom iz Bosne. O zemljacima je strože suđeno. Isto sad čine i Crnogorci. Razgovarajući sa ovdašnjim intelektualcima s izvesnom melanholijom sam u njima otkrio zanose, strasti, zadovoljstva novog početka, elan polaganja novih temelja. Crna Gora je postala nezavisna država 3. juna 2006. godine, i time su se postojeće mozaičke kockice drugačije složile. Iz stare strukture iznikla je nova. S patosom novog početka suočio sam se kao hroničar jedne manjinske kulture u odumiranju. Ova kultura jeste na samrti, ali me nije obuzimala nikakva malodušnost. Pridružujem se konstataciji Deleza i Gatarija o manjinskoj književnosti. Živimo u jednom drugom jeziku, koji nije naš. Mi smo nomadi vlastitog jezika, njegovi imigranti, pišu ova dvojica teoretičara književnosti evropskog ranga. Jeste manjinska književnost, i dodaju: „samo je manjinsko veliko i revolucionarno”. I još jedna njihova rečenica mi je ostala u sećanju: „U vlastitom jeziku egzistirati kao stranac, poput Kafkinog velikog plivača”. Razgovor je vodila Ljiljana Dufgran, doskorašnja predsednica Švedskog PEN centra, književnica crnogorskog porekla i, razume se, pita me o anarhiji identiteta. U ovom našem zloslutno ubrzanom vremenu (da li ćemo biti u stanju makar u imaginaciji da uhvatimo korak sa njim), višestruki identiteti su moderna, evropska pojava, fenomen koji manjinski pisci već odavno, i mnogo dramatičnije doživljavaju. Dramatičnost identiteta narušava samo moda. Nažalost.
Novi Sad, opustošeni grad
Sneveseljen stižem u Novi Sad. Čitam vesti sabrane u gradskoj hronici. Dok se naš autobus primicao Šapcu, mladi Novosađani su javno protestovali protiv kulturne politike grada. Među njima bio je i moj prijatelj Želimir Žilnik koji, prepun mladalačke energije i poleta putuje po svetu i svojim delima pronosi i slavu grada. Sa žaljenjem konstatuje da u kulturnoj politici grada preovlađuje jedan loš i budalast pristup. Ja već odavno stvari posmatram sa strane, kao autsajder, premda je čitavo moje književno delo fokusirano na topos Novog Sada. Nekoliko kolega, nekoliko prijatelja, oni predstavljaju moje male novosadske kulturne krugove. I nepoznati čitaoci. Nisam upućen šta se dešava u veštičjim političkim kuhinjama, ali je očigledno da Novi Sad počinje duhovno da vene, da se prazni. Novine, mediji, posvećuju neuporedivo veći prostor uličnim incidentima, nasilju, piše se više o tome kako je Novi Sad „opasan grad”, nego o njegovim kulturnim vrednostima. Gradski čelnici bi ipak morali da porazmisle i o tome.
Patriotizam subotnje večeri
Subota, pretponoćni čas. Dole, na ulici, gledam sa terase, neka bučna frtutma. Grupa mladih momaka urla: „Ne daj se Srbijo!”, „Srbija je najjača!” Ne želim da budem vulgaran, pa ne navodim ostale parole. Čitam u novinama da je u Beogradu, na sedamdesetogodišnjicu oslobođenja grada u Drugom svetskom ratu, održana veličanstvena i grandiozna vojna parada čiji je glavni gost bio Vladimir Putin. Predstavnika američke vlade nije bilo. Završila se parada i, može se pretpostaviti da je pobudila pozitivna osećanja. Ali, ne samo pozitivna! Dan oslobođenja je, inače, 20. oktobar, ali zbog ranije preuzetih obaveza predsednika Putina, ova patriotskim duhom prožeta grandiozna demonstracija sile pomerena je nekoliko dana unapred, za 16. oktobar. Putin, kao počasni gost. Predsednik republike i predsednik vlade, sve se utrkujući, nastojali su da na ruskom pozdrave ruskog predsednika. Na kraju nije sve ispalo kako treba, naime, predsednik je svaki čas zapinjao u deklamovanju pozdravnog govora, bez suflera ne bi ni mogao da završi rečenicu. Prema komentaru Radio-televizije Srbije, zemlja Srbija je ovom vojnom paradom pokazala svoju vojnu moć. Posle parade, međutim, dogodile su se pomalo čudne stvari širom Srbije. Dva dana ranije, naime, u Beogradu je izvršen pokušaj odigravanja fudbalske utakmice između reprezentacija Srbije i Albanije u okviru ciklusa kvalifikacija za naredno evropsko prvenstvo. Međutim, došlo je do vandalskog remećenja javnog reda i mira. Dok je svirana albanska himna, domaći navijači su skandirali antialbanske parole. Potom je jedna poslovično nepoznata osoba uz pomoć „drona” podigla zastavu Velike Albanije, pa je i lepršala ta zastava iznad stadiona JNA, pa se uredno spustila na teren. Razumljivo razjareni navijači su tada pohrlili na teren, nastala je sveopšta tuča, na šta je sudija prekinuo utakmicu. Prema izveštajima srpskih medija, srpske vlasti su zadržale Olsija Ramu, rođenog brata albanskog predsednika vlade Edija Rame. Ovaj pređašnji je osumnjičen da je pomoću daljinskog upravljača vodio bespilotnu letilicu. Posle se ispostavilo da ta vest i nije tačna. Javni televizijski servis je ponavljao ovu vest, ali nije bilo akcije „istraživačkog novinarstva” s ciljem da se pokaže šta je stvarno bilo na stadionu. Albanski ambasador je bio mišljenja da je na stadionu prevladao vandalizam. Ali to još nije kraj priče. Posle ovog fudbalskog incidenta ponovo poslovično nepoznati počinioci demolirali su u Novom Sadu tri „albanske” pekare i jedan kiosk-ćevapdžinicu. To je srpski rekord! Jutros, pak, čitam u novinama da su u Vršcu razbijeni izlozi na tri „albanske” pekare, u Somboru na dve, a da je u Subotici eksplodirala takozvana ekspolozivna naprava iz za sada nepoznatih razloga. Na džamiju u Subotici bačen je molotovljev koktel. To su samo kratke agencijske vesti, vrlo je verovatno da je i drugde bilo incidenata. U Bačkoj Topoli osvanuli su tradicionalni antimađarski zidni grafiti, sa izvesnim dopunama, kao što je ova: „Živila prijateljska Rusija!” Apsurdni niz događaja, kao stvoren za Gombrovičevo pero. Televizija prenosi govor predsednika vlade. Država garantuje sigurnost svakog građanina Srbije – rekao je predsednik vlade. Bože, koliko puta sam već čuo ovu rečenicu i nikad se ništa nije dogodilo! Prema saznanjima medija do sada je demolirano 33 prodavnice u „albanskom” vlasništvu, ali policija je do večeras privela samo jedno osumnjičeno lice. Pred našim očima se zaista odigravaju scene dostojne Gombrovičevog pera.
oktobar 2014.
Preveo Arpad Vicko