„Skandal“ u Narodnoj biblioteci

Književnik Filip David, prošlogodišnji laureat NIN-ove nagrade, dobitnik je i ovogodišnje nagrade Narodne bibloteke Srbije za najčitaniju knjigu godine. Na svečanosti uručivanja nagrade Filip David se javno ogradio od prisustva predsednika Srbije Tomislava Nikolića i od politike koju je vodio u devedesetim godinama. Ništa neobično, od ove politike se ogradio i pokojni Zoran Đinđić i, u novije vreme, premijer Aleksandar Vučić. Štampa krupnim slovima donosi vest: Skandal u Narodnoj biblioteci! Zanimljivo je da kad političari kvalifikuju one koji drugačije misle, nikome ne pada na pamet da govori o skandalu. Mada bi u ovom slučaju bilo razloga za to. Jedan pisac se, naime, isključivo u svoje ime ograđuje od nekog (možda je u pravu, možda nije), dok političar govori u ime birača. I mogu da budu presrećni, jer među nama ne živi i ne stvara, poput vitriola otrovnim perom, jedan Tomas Bernhardt, jer da postoji u Srbiji pisac makar i nalik njemu, njegove tekstove bi pamtili do kraja života.

Lavina

Po povratku u Novi Sad, dočekaše me vesti o imigrantima. I nadalje su velike nedoumice, situacija je haotična, izbeglice iz dana u dan pristižu u sve većem broju, raste napetost, zabeleženi su i prvi, manji incidenti. Izveštaji sa grčko-makedonske, sa makedonsko-srpske, sa srpsko-hrvatske te srpsko-mađarske granice nisu optimistični. Bojim se da Srbija, na graničnom području Evropske unije, neće moći lako da se iskobelja iz zamke. Neprijateljsko raspoloženje javnosti je sve opipljivije. Mnogi u ovim nesrećnim izbeglicama vide divljake koji će silovati evropske žene. Juče, u redu ispred kase u samousluzi, jedan čovek je ovako „pametovao“: povadimo pištolje i zaštitimo naše žene. Obučen je u izbledelu, rashodovanu maskirnu uniformu, valjda je još od Vukovara ne skida sa sebe, a od tada je prošlo već dvadeset godina – ova uniforma je dokaz njegove samosvesti, premda je izvesno da u Baranji ni u kom slučaju nije branio evropske žene, niti evropsku kulturu. Zaglibio se u svojoj prošlosti. Mene ipak više zanima šta će biti sutra? Nisam jedini koji čeka da se iznađe ostvarljivo rešenje imigrantske krize, da se ova, poput lavine nezaustavljiva seoba naroda stavi pod kontrolu. Zabrinjava i to da je sve ovo, prema nekim analizama, tek neka vrsta predigre. U mojoj neposrednoj okolini i bez imigranata buja brutalni govor, u javnosti „blistaju“ partijski husari koji anonimno, ili pod pseudonimom, haraju na društvenim mrežama, politički vokabular je sve skaradniji, o stilu više nema ni govora, na ulicama je sve više agresivnih ljudi.

Samoća malih nacija

Iz Sarajeva putujem u Budimpeštu, a odande nazad u Novi Sad. Usput čitam u novinama da je osujećen pokušaj potpredsednika FIDES-a Gergelja Guljaša i nekadašnjeg premijera Petera Boroša da na jednom prometnom uglu u širem centru Pešte otkriju bistu Đerđa Donata. Demonstranti, koje je okupio Savez političkih osuđenika, sprečili su da se otkrije spomenik rasisti Đerđu Donatu. Istoričar Kristijan Ungvari protestuje: „Među desničarima u mađarskoj istoriji ima mnogo ličnosti dostojnih poštovanja. Vrlo je žalosno što od svih njih vlada uvek kanonizuje samo one koji su se oduševljavali elementima rasne teorije.“ Mađarska će polako ali sigurno biti zemlja novih i sve novijih spomenika. Vodi se pravi rat, prsa u prsa, rat kipova i poprsja. Moja knjiga, Oči u oči s Maraijem, objavljena 2014. godine, završava se pričom o sudbini jednog kipa. U toj priči ljudi su prepolovili i podelili jedan kip, dok su danas kipovi ti koji unose podele u društvo. Već su mi dozlogrdile neprijatne vesti iz Mađarske, više nije moguće otvoriti neke nemačke novine a da čovek ne naiđe na neki uznemirujući članak o prilikama u Mađarskoj. Srećom, stranci primećuju i „drugu“ Mađarsku, onu koju je baron Jožef Etveš prosanjao, i to u zlatno doba Austrougarske monarhije. Vadim iz torbe knjigu putopisa vrsnog bosanskog pisca Mileta Stojića: Via Vienna. Bosanski pisac se oduševljava Budimpeštom, odnosno Mađarskom. Priznaje da obožava da šeta ulicama i trgovima onih gradova koji ga podsećaju na doba Monarhije. Ko bi pomislio da se jedan bosanski, hrvatski i srednjoevropski pisac iz Sarajeva iskreno, iz srca raduje članstvu Mađarske u Evropskoj uniji. Zašto? Zbog toga, kaže Stojić, jer je u Uniju istovremeno primljeno više istočno-srednjoevropskih zemalja, a to po njegovom mišljanju znači da su se bivše zemlje Austrougarske monarhije, posle dugotrajnih neprijateljstava najzad ponovo našle u evropskoj zajednici. I to je dalo neku vrstu nade Miletu Stojiću koji, kao sin raskomadane Jugoslavije, u Beču nalazi pribežište – očito je da raspad Jugoslavije posmatra s aspekta razbijanja Austrougarske monarhije. Nije jedini koji tako gleda na stvari. Slično govori i Danis Tanović, bosanski filmski režiser koji je s filmom Smrt u Sarajevu osvojio glavu nagradu ovogodišnjeg Berlinala. „Dok evropska birokratija bude izradila lavirinte sistema kvota, Unija će se raspasti, doživeće sudbinu Jugoslavije“. Stojić ne govori o politici, ne uspostavlja istorijske analogije, to je uostalom posao istoričara i politikologa, već kao pisac stavlja u paralelu neku vrstu osećanja života, življenja ili – sasvim precizno: razmišlja o samoći malih istočno-srednjoevropskih nacija. Čitajući njegove melanholične bečke putopise, pomišljam na to da pred očima bezdomnog pisca ne lebdi slika stvarnog, već imaginarnog Beča, i slika imaginarne Austrougarske monarhije. Razbijena Monarhija evocira raskomadanu Evropu. Stojić podseća na Frojda koji je posle raspada Monarhije zapisao u svoj dnevnik da Austrougarska monarhija više ne postoji, i da ne želi nigde drugde da živi, pa je zbog toga prinuđen da se zadovolji jednim fragmentarnim svetom kojeg zamišlja kao punu celinu. Jedna druga njegova rečenica je još rečitija, nju je za stolom u znamenitom kafeu Central zabeležio austrijski kritičar i publicista Alfred Polgar: „Tuđina nije mogla da postane zavičaj, ali se zavičaj pretvorio u tuđinu“. Raspad Jugoslavije sam po sebi ne bi bio zanimljiv, njega interesantnim čini to što ujedno predstavlja i evropsku paradigmu. Zajedno s Miletom Stojićem bauljali smo poslednjih nekoliko decenija paralelnim putevima. Istovremeno smo preživeli dramu raspada i odu radosti evropskog jedinstva. Moj sarajevski prijatelj govori o osećanju života one generacije koja je u zenitu stvaralačkih snaga, za vreme rata – osedela. Pominje onu generaciju, koju sam nedavno nazvao proćerdanom generacijom. Bili smo plen istorije. Šta ako se bliska prošlost ponovi? Šta ako izgubimo Evropu koja je mogla da bude naša domovina?

Doživljaj Monarhije

Zanimljivo je da se s doživljajem Monarhije češće suočavam u Crnoj Gori, nego u Mađarskoj. I u Vojvodini jedan deo Srba se češće poziva na nju, nego što to čine pripadnici mađarske manjine. U mađarskoj manjini doživljaj matične zemlje zamenjuje ne samo Monarhiju, nego i celu Evropu.

Stanje pripravnosti

Događaji se odvijaju brže nego što sam mislio. I na Balkanu iz dana u dan raste strah od poplave izbeglica. Ako ih zapadne zemlje ne prime, odnosno, ako propadne sistem kvota, na Balkanu će se imigrantske mase opasno nagomilati. U Grčkoj oko 25.000 srditih izbeglica čeka svoju sudbinu. Dalje ne mogu, a ni povratka nema. Mediji izveštavaju da su u Srbiji vojska, policija i sve službe bezbednosti u stanju pripravnosti.

februar 2016.
Preveo Arpad Vicko