sreda, 13. novembar 2019.

Veličina jednog pesnika se ogleda i u tome da ga nije moguće oponašati. Kavafi je baš takav pesnik. Već nekoliko decenija raste moja odbojnost prema poeziji koju je moguće lako imitirati. Ne, nema ni govora o plagijatu, radi se o talentovanim i vrednim pesnicima, štaviše, primećujem da je sve više nadarenih pesnika, ali čitajući njihove pesme ne mogu da se otmem utisku da su one proizvod naknadnog, suptilnog dejstva osećanja. Davno sam poslednji put čitao Kavafijevu pesmu Čekajući varvare, možda tome ima deset godina, tada sam možda i slutio ko su ti varvari. „I sad – bez varvara, šta će biti s nama?”, pita se pesnik, ali ja zapravo više i ne tražim odgovor na ovo pitanje, već se u mojoj glavi gnezdi jeziva misao, da mi uistinu i ne znamo ništa o varvarima. Iščekivali smo varvare, i ne primećujemo, ne uzimamo k znanju da smo mi ti varvari.

četvrtak, 14. novembar 2019.

Žao mi je što švedski akademici nisu za ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost izabrali Milana Kunderu. Ne bih se tome obradovao samo zato što Kundera ima više razumevanja, što je više osetljiv na srednje-istočno-evropske probleme, već zato što mnogo podrobnije poznaje tragediju našeg veka od pisca lepoduha našeg stoleća – Petera Handkea. Za razliku od njega, Kundera je moj savremenik, on je pisac mog veka. Mnogima smeta Handkeova infantilna apoteoza Miloševića, njegova neosetljivost koju je pokazao prema počinjenom genocidu, ali nisu primetili da je upravo ova neosetljivost karakteristična crta i njegove proze. Handke je apostol moralne neosetljivosti. S druge strane, Kundera uočava suštinu i u onim stvarima koje mi jedva primećujemo, one koje su cvetale ne samo u vreme „socijalističkih lirskih pomodnosti”, već koje i danas ponovo počinju da teraju pupoljke. „Lirizam, lirski govor, lirskа oduševljenоst organski je deo onome što nazivaju totalitarnim svetom; taj svet nije gulag, već jedan takav gulag čiji su zidovi tapacirani pesmama, i među čijim se zidovima pleše”, piše Kundera.

subota, 16. novembar 2019.

Budimpeštanski dnevni list Mađar Nemzet zrači optimizmom. „Privreda je u trećem ovogodišnjem kvartalu ostvarila daleko najviši rast u Evropskoj uniji. To se odnosi i na industriju, rast je kod nas daleko najviši” – piše komentator Gergelj Kiš. U jednom drugom članku Đerđ Pihal (Građanski krugovi) primetno je oprezniji. Ukazuje na to da je polako nestao ljudski glas. Gde su građanski krugovi? „Ponovo izaći među narod, dunuti u trubu” – čitam. Fidesov poslanik u mađarskom parlamentu Janoš Lazar je dunuo u trubu i položio cveće na grob Mikloša Hortija u Kenderešu. A video-snimak okačen na Fejsbuk, svedoči i o ovim njegovim rečima: „Bio je vojnik-heroj, pravi mađarski rodoljub, koga se moramo sećati pognute glave pred njegovim grobom.” Posebno je naglasio da je Horti sa „svojim saborcima i saveznicima spasio Mađarsku”. Nije zaostala ni ekstremno desničarska partija MI (smo) Domovina koja je organizovala defile u čast Mikloša Hortija i na taj način obeležila (proslavila) stotu godišnjicu paradnog „ulaska” (Horti je u činu admirala jahao belog konja) u „grešnu Budimpeštu”. Gergelj Karačonj, novi gradonačelnik Budimpešte, izrazio je svoje gađenje nad ovakvom manifestacijom sećanja na Hortija koju je priredila lažno opoziciona, Fidesova „filijala”. Ovako se odvijaju političke rasprave u Mađarskoj. Zvanična mađarska desnica i zvanična mađarska ekstremna desnica nije se konfrontirala samo sa Đulom Ilješem, nego i sa Laslom Nemetom, i uz to i sa Đulom Sekfijem. Imajući sve to na umu, u mojoj novosadskoj osami, razmišljam o masovnim grobnicama vojvođanskih Mađara. Hortijeva vojska je priredila „hladne dane”, na šta je usledila osveta Srba. Razume se da pređašnje varavrstvo ne opravdava kasnije krvoproliće, ali posle svega ne mogu baš tek tako da zaboravim Hortijev kukavičluk. Živeo je svoj život u Portugaliji, nije pomišljao na to da je u Bačkoj, zbog njegove politike, ubijeno više desetine hiljada nedužnih Mađara. Za to se Horti nikad nije izvinio. Nažalost, zbog njegovih grehova nisu se izvinili vojvođanskim Mađarima ni oni koji danas veličaju državničke vrline Mikloša Hortija.

nedelja, 17. novemmbar 2019.

U Pragu se dogodilo čudo. Između 200 i 300 hiljada građana je izašlo na ulice zahtevajući da premijer Andrej Babiš podnese ostavku ili da napusti svoje privatne poslove. Optužuju ga da je bio agent komunističke tajne službe, i da ima diktatorske ambicije. Dvesta do trista hiljada demonstranata? Ne verujem svojim očima. Ovolika masa u Budimpešti je nezamisliva, ali u poslednje vreme ni u Beogradu se ne može računati na toliko demonstranata. U Budimpešti opozicija slavi ako se na nekim protestima okupi desetak hiljada ljudi. O Česima se uvek govorilo kao o Švejkovom narodu, dok mađarski autoportret pokazuje borbenu, slobodarsku naciju. U Istočno-srednjoj Evropi nova klasa ne samo da prihvata, nego i požuruje učvršćivanje autokratske vlasti. Mase na slobodnim izborima legitimišu ciljeve novih oligarha. Pada mi na um Maraijevo gorko-mučno pitanje: „Zar je ljudima zaista potrebna sloboda?” Vest iz Praga naposletku govori i o tome, da su tu i tamo mase ipak u stanju da se pokrenu, polako uočavajući da nešto nije u redu u državi. Sve češće čujem da nam je postfašizam na vratima. Bilo je potrebno više od četrdeset godina da propadne iznemogla, umorna socijalistička diktatura. Koliko će decenija biti potrebno da padnu istočno-srednje-evropske autokrate?

utorak, 19. novembar 2019.

Angela Sabo je na portalu naplo.org objavila jedan veoma, zaista veoma važan dokument – svedočenje Rozalije Jakumetović, predsednice vukovarske Mađarske kuće, o opsadi i padu Vukovara. Snimak njenih sećanja emitovao je 18. novembra Mađarski Radio u emisiji Bez granica. „Ja sam predsednica vukovarskih Mađara. Naše udruženje radi već deset godina. Za ovih deset godina otkrili smo da je ovde pobijeno i 52 Mađara. Postoji i knjiga o tome, kako je ko izgubio život, ali u knjizi nije bilo navedeno kakve je ko nacionalnosti bio, već smo od prijatelja, poznanika, od rođaka saznali da je ovde pogubljeno i 52 Mađara. Najmlađa žrtva je među njima bila jedna šestomesečna beba, a najstarija jedna baka koja je imala 104 godine. Na Ovčari su u mukama umrla tri Mađara.” Ovaj potresni dokument ujedno je i teška optužnica. Da li je predsednik vojvođanske vlade, Igor Mirović, imao u vidu i tih 52 pobijena Mađara, među njima i šestomesečnu bebu, kad je otkrio spomen ploču Mladenu Bratiću, komandantu novosadskog korpusa, osvajaču Vukovara? Ili nekadašnji radikal ne zna ništa o tome? Nije bilo nikog da ga obavesti? Ili je pogrešno obavešten? Zašto ga ne obavesti koalicioni partner, Savez vojvođanskih Mađara? Zašto ćute vođe manjinske stranke? Zašto se ne oglašavaju članovi te manjinske partije? Ili intelektualci, članovi raznih strateških saveta?

U Srbiji se politički odnosi pogoršavaju, televizija N1 iz dana u dan objavljuje vesti o skandaloznim poslovima trgovaca oružjem u koje je umešan i otac aktuelnog ministra za unutrašnje poslove. Predsednik Vučić brani svog ministra, čelnici vladajuće stranke za sve dokumente koji ukazuju na aktere ove afere, tvrde da su gole laži. Da je sve to laž, i ništa više. U najboljem slučaju izlaze sa pričama koliko je koji opozicioni političar ukrao, dok je bio na vlasti. U četvrtak je novinar televizije N1 suočio predsednika republike s kompromitujućim dokumentima pohranjenim u memoriju mobilnog telefona, odgovor predsednika bio je krajnje borben. Uporno je ponavljao jedno te isto, da su to laži. Sutradan je predsednik Vučić zbog srčanih tegoba prebačen u bolnicu, otpušten je tek u ponedeljak. Funkcioner naprednjaka je optužio novinara televizije N1 da je on odgovoran što je predsednikovo zdravstveno stanje narušeno. Kad je predsednik napustio bolnicu, izjavio je da srčane tegobe nije izazvao novinar, nego da je to u njegovom slučaju hronična bolest. On sam ne vodi dovoljno računa o sebi. Izjavio je i to, da je televizija N1 ponovo lagala, tvrdeći da je njemu pozlilo zbog pitanja koje mu je postavljao novinar. Nije lako razumeti o čemu se radi. Jedno je sigurno – u Srbiji ne jenjava permanentna kriza, našla se u pat poziciji. Vladajuća elita je izgubila svoj moralni kapital, a opozicija nije umela da stvori novi politički kapital. Mase su rezignirane, ne veruju više u bolju budućnost, to pokazuje i masovno iseljavanje.

sreda, 20. novembar 2019.

Prema uputstvima predsedina Aleksandra Vučića, srpska vojna kontraobaveštajna služba započela je akciju otkrivanja delatnosti ruskih obaveštajaca u Srbiji. Predsednik republike je naložio istragu nakon što je u javnost dospeo snimak, načinjen prošle nedelje, a na kojem se vidi kako Georgij Kleban, ruski obaveštajac, inače član diplomatskog osoblja ruske ambasade u Beogradu, na jednom parkiralištu nekome uručuje punu kesu novca.

subota, 23. novembar 2019.

Pismo Lajoša Parti Nađa: „…ostaje još možda skeptična nada”, piše. Do sad nije ni toga bilo, dodaje. Definitivno sam se uverio da je Parti najdosledniji i najskeptičniji mađarski pisac.

nedelja, 24. novembar, 2019.

Sa Anikom stižemo u impozantnu budimsku Haris Palatu, gde od Karolja T. Vereša primam nagradu za književno životno delo Varošmajor 48. Prema procenama organizatora, okupilo se više od 120 delatnika iz sveta književnosti, ali je važno to da su došli poznati i vredni ljudi. Između redova ugledam na po koji trenutak Lasla Majtenjija, Šandora Radnotija, Žužu Radnoti, Lajoša Parti Nađa. Laudator je bio Ferenc Takač. Zahvaljujem se na nagradi, i odmah, u prvoj rečenici kažem da imam tremu, jer sam retko u prilici da na mađarskom razgovaram sa Mađarima.

utorak, 26. novembar 2019.

Kasno uveče, Đeze Ferenc, predsednik Sečenjijeve akademije književnosti i umetnosti u jednoj SMS poruci piše da sam izabran za redovnog člana akademije. Piše da je to već odavno trebalo da se desi. Nikad nisam pomislio na to da ću ikad da budem akademik, ta ambicija bila je daleko od mog habitusa. Pored toga video sam i to, šta se sve dešava oko Srpske akademije nauka i umetnosti, što je samo učvršćivalo moju odbojnost. Ali sastav članstva Sečenjijeve akademije književnsti i umetnosti me je umirio. U akademiji Petera Esterhazija, Đerđa Konrada, Petera Nadaša, Karolja Maka itd. osećam se dobro.

ponedeljak, 2. decembar 2019.

Mnogi me propitkuju o Srbiji, o Srbima. Držim se proverenog principa, među prijateljima, ali i u intervjuima za medije, ostajem umeren. Ne zaboravljam izvrsne srpske opozicionare, čija je sudbina bila neuporedivo teža od sudbina mađarskih opozicionara. Ostajem umeren, jer verujem da kod kuće, u Novom Sadu i Beogradu, moram da budem zaista kritičan, kad se nađem oči u oči sa protivnicima, a ne ovde, u Budimpešti. Ne izvodim njima iza leđa uobičajene igrokaze manjinskog stradalništva. Ne želim da se svrstam među one koji su, kako rekoše, u devedesetim godinama „bežali” od Srba, koji su bacali na njih i drvlje i kamenje, a posle desetak, dvadesetak godina, kad su iz toga mogli da izvuku neku korist, naglo su se „preobratili”, postavši i od samih Srba veći Srbi.

utorak, 3. decembar 2019.

U Budimpešti sanjam Novi Sad. Na tren sam pomislio da bi sad već bilo dobro da se vratim, da se skrasim u mojoj sobi i da pišem, od jutra do večeri. Sve mi je teže da rezimiram svoje doživljaje u Budimpešti, sa distance bolje vidim šta se u Mađarskoj dešava.

Preveo A. Vicko