Treća Srbija

Sve sporije klopara voz iz Budimpešte prema Novom Sadu. Iz godine u godinu sve sporije. Na hodniku vagona susrećem A.L. Razgovaramo o svemu i, reč po reč, dolazimo i do toga da se i u Beogradu javljuju grupe levičara koje tematizuju kritiku kapitalizma. Premda ih mediji ne primećuju, sasvim je izvesno da neće još dugo biti „nevidljivi”. Negde 2007. i 2008. godine nailazio sam u Berlinu na ovakve pokrete, u vreme kad se u Istočnoj Evropi svako levičarsko mišljenje smatralo preispoljnim grehom, jer bi to novi ideolozi kapitalizma odmah proglasili nostalgijom za socijalizmom. Oprezno sam citirao Maraija, koji je sa socijalizmom hteo da koriguje kapitalizam. Činio je to u svojoj doživotnoj emigraciji u Sjedinjenim Američkim Državama. Marai je pisao da svaki kapitalizam koji ne sklopi kompromis sa zapadnjački shvaćenim socijalizmom, neizbežno tone u jednu od varijanti crvenog, smeđeg ili zelenog fašizma. U to vreme, u svom eseju Šezdeset osma naznačio sam sebe kao apokrifnog levičara – apokrifnog, jer je zvanična stranka levice vodila nacionalističku politiku, inicirala rat, svalila u bedu narod i razorila zemlju. Koncept budućnusti „druge Srbije” bio je višebojan. Šta nas uistinu očekuje, o tome su postojale samo vrlo maglovite ideje. Dvadeset godina kasnije, mlade generacije pominju „treću Srbiju”. Krajem osamdesetih, odnosno početkom devedesetih, bio sam simpatizer one grupe, koja je obznanila parolu „druge Srbije” i koju je inicirao Radomir Konstantinović. Svoje poglede, stavove, iznosili smo na prepodnevnim predavanjima u beogradskom Studentskom kulturnom centru, jedan od mojih istupa na toj tribini je i objavljen u jednom zborniku. Tada sam rekao, lišen svake nade, da Srbiji može da pomogne samo čudo. Ta izjava delovala je vrlo rezignirajuće, naime, tada su se u zemlji već svi uveliko naoružavali. Tačno smo znali kakva Srbija nam nije potrebna, ali smo imali samo nejasne predstave o tome, kakva bi nam bila neophodna. Šta smo tada mogli da znamo o slobodnom tržištu i o parlamentarnoj demokratiji, čije smo mračne strane, laži, mogli da spoznamo tek posle 2000. godine. Bilo bi krajnje vreme da nove generacije definišu kakvu Srbiju žele. Inače sa simpatijama očekujem pojavu „treće Srbije”. Njihove šanse su veće nego što su bile naše, ali moram da priznam da i oni plešu na žici. I u ovom slučaju bi neko čudo dobro došlo, utoliko pre što se prošlost sve lukavije, sve podmuklije vraća među nas. Za nove ratove nema snage, nema ni novca, nakon poslednjih ratova sve naše vrednosti leže pred nama u ruševinama. Prljave koalicije, bespoštedne borbe za vlast, svet korupcije, lopova i zaverenika… Možda će Svemogućem pasti na um revolucija – ja, međutim, nisam baš toliki optimista. Možda ni Bog nije optimista? Ljut je, srdit, frkće, grdi, kako je pesnik Babič pisao. Ili, da nastavim s Babičem, spava na nebu. Ili je mrtav?

Direktan govor

Balint Pastor, republički poslanik Saveza vojvođanskih Mađara konkretnim je brojčanim podacima argumentovao svoje optužbe po kojima nova vlada vodi pljačkašku ekonomsku politiku. Ustvrdio je da Mlađan Dinkić laže. I dodao je da Dinkić to ne čini prvi put. U pitanju je, dakle, Dinkićeva čast, i veoma me zanima, hoće li biti spreman da se upusti u raspravu sa Balintom Pastorom, ili će da mulja. Jer ako ne bude mogao demantovati optužbe iznete na njegov račun, onda će se Dinkić – čovek koji je bio u svim vladama posle 2000. godine, a koji ni za šta iz prošlosti ne prihvata nikakvu odgovornost – naći u neprijatnoj situaciji. Izjavu Balinta Pastora zapazio sam i zbog toga jer manjinski lideri vrlo retko upućuju kritike konkretnim predstavnicima aktuelne vlasti. Prema mojim dosadašnjim iskustvima oni su radije čitali lekcije onima koji su unutar manjinske zajednice drugačije mislili od njih, onima koji žele u toj zajednici više demokratije, i onima koji su, ukazujući na greške, možda nekima stali na žulj.

Ponovo kućne zalihe zejtina

Povratak kući. Susrećem poznanike, prijatelje. Beogradska bulevarska štampa optužuje deo bivših državnih funkcionera iz redova Demokratske stranke za korupciju, za nesavesno poslovanje. Zanimljivo je da takvih optužbi nema na račun funkcionera onih stranaka iz dojučerašnje koalicije koji su se lepo pozicionirali i u novoj vladi. U Demokratskoj stranci u jeku su unutarstranačke borbe. Ljudi se unezvereno okreću levo-desno, negoduju, zatim samo rezignirano odmahnu rukom. Cene iz laganog kasa prelaze u galop, ljudi se plaše bezizgledne budućnosti, nastupajuće zime. Period posle izbora najbolje predočavaju slike pogrbljenih ljudi koji iz prodavnica tegle pune cegere zejtina. Danas prave zalihe zejtina, sutra ko zna čega. Ljudi će ovo da trpe sve dok budu imali šta da nose kući. Preselite se na selo, obezbedite ogrev, nabavite dovoljno drva i uglja, predlaže nam jedan prijatelj. Prisećam se majke koja je devedesetih godina brinula da ne ostanemo bez soli. Sad sam pak doživeo da mi savetuju da kupim drva i ugalj. Javni život unutar manjinske zajednice sasvim je hiberniran, tvrdi jedan drugi poznanik, koji se još pre nekoliko meseci slagao sa stavovima ovog ili onog manjinskog lidera. Ćutim, ne komentarišem. Nema u meni nikakve uvređenosti ili ljutnje. Mislim da treba baš ovako ćutati, prijateljski, ali pri tom i pažljivo posmatrati šta se dešava. Odbijam nekoliko novinara koji od mene traže intervju. Ne želim da se na taj način oglašavam, toliko puta sam već doživeo da u intervjuima koje sam dao, ako baš i nisu falsifikovali moje misli, onda su ih, u najmanju ruku, osakaćivali. Ali za mene je to isto kao da su ih falsifikovali. U sumrak sedam za pisaći sto, ispisujem redove, tako izjednačavam račun s ćutanjem.

Neka EU sačeka svoj red

Ono što sam do sada samo slutio, to je na izbornoj skupštini Srpske napredne stranke jednoznačno formulisao Tomislav Nikolić, predsednik zemlje. Srbija neće da srlja u Evropsku uniju kao grlom u jagode. Samo polako, laganica, imamo vremena. Bez Kosova bismo se osećali kao čovek u velelepnoj palati koji je na smrt bolestan – kaže Nikolić. Ako se procesi priključivanja Evropskoj uniji uspore, neizbežno će se u novom svetlu i u novim oblicima postaviti pitanja manjinskih prava i autonomije Vojvodine. Nije reč samo o tome šta kaže ovaj ili onaj vodeći političar na vlasti, nego i o tome kako će to protumačiti mase, kako će se te izjave reflektovati u svakodnevnom životu.

Krudi

Pripovetke Đule Krudija. Nema u njima nikakvih stilskih bravura. Pa ipak, Krudi je nenadmašan. Možda je on najsavršeniji, jer u njegovoj prozi nema ničeg patvorenog. I znao je mnogo o ženama. Konačno odlazim na počinak vedra srca.

septembar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)