Amerika je izabrala

Na televiziji N1 gledam CNN-ov dinamičan i veoma profesionalno rađeni program o američkim predsedničkim izborima. Između tri i četiri posle ponoći – koliko god to izgledalo neverovatno – dolazim do zaključka da su Sjedinjene Američke Države izabrale Donalda Trampa za predsednika. Odlazim u spavaću sobu, srećom, brzo me hvata san. Ujutro otvaram mađarski portal HVG u slabašnoj nadi da sam samo grozomorno sanjao. „Amerika je izabrala” – čitam jedan od naslova. „Dobila je to što je tražila”. Pa, nema se kud. U 20. veku Amerika je dva puta spasavala Evropu, sad – prvi put – mora da spasava samu sebe.

Tramp i duh vremena

Strepnja je postala opšte stanje duha. Mene zapravo i ne zanima politika građevinskog preduzimača Donalda Trampa – ako tako nešto uopšte i postoji – ili će već tokom naredna dva meseca, do januarske inauguracije novog predsednika, eksperti sklopiti sadržaj te politike – više me zanima onaj duh vremena koji negde duboko ključa, i koji je ovog čoveka izbacio na površinu i načinio od njega pobednika. Prisećam se nedavnih antimanjinskih izjava Donalda Trampa koji za sebe tvrdi da nije političar. Kako će ta retorika da se reflektuje na politiku evropskih nacionalnih država?

Ratovi na linijama preloma

Preturismo preko glave i mađarski referendum o imigrantskim kvotama, u parlamentu je propao Fidesov predlog izmene i dopune ustava što bi onemogućilo boravak imigranata bez odobrenja parlamenta. Fidesov koalicioni partner, Jobik (još „desniji” od Fidesa) nije glasao za ovaj amandman, njihovi poslanici su sedeli u parlamentu s transparentom „Veleizdajnik je onaj ko za novac pušta u zemlju i teroriste”. Jobik očito misli na platežne migrante, naime, Fides poklanja petogodišnju dozvolu boravka svim strancima koji hoće da kupe državne obveznice. Na ovaj način ljudi i firme bliski Fidesu trpaju u svoje džepove ogroman novac. Jobik polazi od toga da ni jedan iole ozbiljniji teroristički bos neće prelaziti čamcem preko mora rizikujući svoj život. Jedan solidno situirani zlikovac kupuje državne obveznice i kao gospodin čovek oraganizuje terorističke akcije. Vrlo jednostavno. Fanatizovane izvođače lako je naći i na licu mesta. Čini se da ni Srbiji, ni Mađarskoj ne preti neposredna opasnost od terorizma. Bar da tako i ostane. Što ipak ne znači da bi trebalo, bez lova na političke poene, ozbiljno promisliti sudbinu Evrope, jer je izbeglička kriza i nastala u tom kontekstu. Rasprave su naposletku vođene, i vode se i danas o tome, kakvu Evropu hoćemo? Da ostanemo kod labavog saveza nacionalnih država, ili da se opredelimo za jedinstveniju Evropu. Odluku o tome neće biti jednostavno doneti. Nacionalne države brane svoj suverenitet, nacionalne oligarhije se plaše da će njihive privilegije biti skresane, s druge strane, sasvim je jasno da nacionalne države, svaka posebno, neće moći da odbrane Evropu. Dopalo se to nama ili ne, moramo uvideti da bi samo jedinstvena Evropa koja bi, uz to, raspolagala i izvršnom vlašću, mogla da to učini. Ne brinem ja za nacionalne države, već za male nacije, jer baš ovo višeglasje, ovu mnogovrsnost smatram evropskom vrednošću. Šta da bude sa njima? Hoće li biti osuđene na nestanak? Strepnjama prožete male nacionalne države pak polako, ali sigurno ukidaju nacionalne manjine. Ovaj proces se odvija, doduše iza demokratskih zavesa, ali ipak pred našim očima. Oslabljena Evropa je nemoćna. Posle Breksita je obesnažena, lišena samopouzdanja. Bojim se da 45. predsednik SAD, Donald Tramp, neće baš mnogo da brine o Evropi, a naročito ne o njenom istočnom delu. Prema jednoj izjavi, doduše u žaru izborne kampanje, nameran je da unekoliko oslabio i NATO. Čini se da će pokušati da se nagodi s Putinom. Da li je moguća jedna „meka Jalta” u 21. veku? Baltičke zemlje ne skrivaju svoj strah od ruske ekspanzije. I u tom kontekstu se javlja seoba naroda – cilj ove seobe je Evropa, i ona govori o jednoj sablasti iz prošlosti. Ni islamističko zveckanje oružjem se ne može nazvati nekom novom pojavom. Studija Semjuela Hantingtona iz 1993. godine i njegova izvrsna knjiga iz 1996. pod naslovom Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka (1996) koja je izazvala brojne rasprave, ukazuju na to da posle urušavanja bipolarnog svetskog poretka neće dominirati ideološki, nego civilizacijski i etnički konflikti. To se dogodilo u Bosni. Tada sam i ja bio više sklon da te konflikte proknjižim kao „plemenske ratove” i s izvesnom skepsom sam čitao Hantingtonove teze po kojima će posle hladnog rata sve više dolaziti do izražaja etnički sukobi. Smatrao sam da su jugoslovenski ratovi pretežno plemenskog karaktera, dok je Hantington tvrdio da taj rat nije puko nasleđe prošlosti, već da je projekcija budućih ratova, ratova identiteta koji će izbiti uz civilizacijske linije razdvajanja. „Za razliku od hladnih ratova – pisao je Hantington – danas se konflikti ne generišu odozgo nadole, nego odozdo nagore”. Otud i histerične mase. Političari i mediji pokreću fanatizovane mase, ta histerija, i taj fanatizam prodire i u svakodnevni život. Tačno je, konstatovao je Hantington, da u pomenutim ratovima i konfliktima uz linije civilizacijskih razdvajanja centralnu ulogu igraju muslimani. Zašto? Jednim delom zbog narušenosti demografske ravnoteže, a delom i zbog apsolutističkog karaktera islama. Nije to, međutim, jedini uzrok. Značajno je i to da ni jedna islamska država ne ispunjava ulogu zemlje-matice, te osim „vere mača” nema vlasti koja bi bila u stanju da izgladi unutrašnje protivrečnosti. Nadalje, do neprekidnog jačanja islamskog radikalizma dolazi i zbog toga jer su arapske zemlje bile najveći ekonomski gubitnici 20. veka. Prema mišljenju Semjuela Hantingtona, ovi konflikti će se smiriti tek u tridesetim godinama 21. veka. I još nešto, Hantington je blagovremeno upozorio na sadašnju situaciju, ali za razliku od današnjih ideologa, on izlaz ne vidi u tetošenju ideje homogene nacije, nego u globalnom multikulturalizmu.

Jedno važno pitanje

Pitam, dok pišem dramu: ume li Isus da plače?

novembar 2016.
Preveo s mađarskog Arpad Vicko