Zamka za građane Evrope

Juče sam stornirao sve svoje planirane poslove i obaveze i celo popodne pratio na internetu vesti o terorističkoj akciji u Parizu. Svetska javnost je užasnuta, strah se širi jezivom brzinom, strah paralizuje ljude, a to i jeste primarni cilj terorista. Sad na braniku evropske kulture stoje oni kojima ova kultura ništa ne znači. Sad se na evropske vrednosti pozivaju i zaklinju oni koji su upravo te vrednosti iz dana u dan razarali. Evropa je napadnuta, ali moramo biti svesni da je napadnuta s dve strane, i spolja, i iznutra. S jedne strane na nju atakuju teroristi, a s druge oni koji bi „zaveli red“. Krvavi pir koji su priredili teroristi jeste jeziv i podli zločin. Što je najgore, njihov zločin ide na ruku onima koji bi voleli da uvedu nekakav plišani teror. Sve su učestalija mišljenja da Organizaciju Islamska država treba (ili bi trebalo) uništiti angažovanjem kopnenih snaga. Ponovo smo na ivici rata ili bar usred stvaranja ratne atmosfere, ratne psihoze. A to podrazumeva (zahteva) red, disciplinu, lojalnost. Bombardovanja se nastavljaju, francusko ratno vazduhoplovstvo je noćas nanelo žestoke udarce na položaje Islamske države u Siriji. Kampanju vazdušnih napada nastavljaju, žešće nego do sada, i Rusi, i Amerikanci. Čini se da su teroristi primorali velesile da se ujedine. Da li će, međutim, Evropa biti konačno u stanju da se ujedini? Hoćemo li biti svedoci nastanka jedne jake Evropske unije, ili će nacionalne elite i dalje raditi na tome da im budu vraćena stara ovlašćenja? Autoritarnim sistemima nikako ne odgovara ova primetno šepava Evropska unija. Njima je u nameri da je još više oslabe. U Uniji ulogu prve violine preuzela je desnica, u Parlamentu Evrope desnica je u većini, ali umesto da preuzme na sebe odgovornost, ona u Evropsku uniju proglašava za žrtvenog jarca. U Srednjoistočnoj Evropi se podižu ograde, premda svako zna da to nije rešenje, pa ipak se na državnim granicama postavljaju solidne ograde od  bodljikave i žilet-žice, sve da bi lokalna vlast umirila uplašene glasače. Evropski građanin se našao u klopci, u svom opravdanom strahu primoran je da se pomiri s tim da zarad svoje sigurnosti budu grubo kršena njegova lična prava na slobodu.

Umetnost preživljavanja

U jutarnjem programu budimpeštanske televizije ATP (Start Plus), voditelj Đerđ Ronai vispreno primećuje da moja upravo objavljena knjiga, Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile po svojoj tematici nije samo manjinski, nego (i) istočno-evropski roman. Jedan manjinac, ma gde da živi u ovom delu Evrope, neizbežno će usvojiti specifično srednjoevropski ugao pogleda na svet. Domovina svakog manjinca je uvek prostranija od domovine građanina jedne nacionalne države. I njegov svet je mnogo složeniji, zamršeniji i dramatičniji od sveta dece bilo koje normalne nacionalne države. Umetnost preživljavanja postaje pravo junaštvo.

Pacovi i kokošinjci

Po povratku u Novi Sad poznanici mi prepričavaju polemike koje se vode unutar mađarske manjinske zajednice. Žestoke rasprave o kokošinjcima, o pacovima. Nisam u stanju da se uključim u ova razmatranja jer u ovoj propaćenoj zajednici ovakvi diskursi zvuče jezivo. Jedan moj prijatelj kroz glasan smeh primećuje da, ako je dobro razumeo, lider Saveza vojvođanskih Mađara pacovima naziva neke članove partije s kojom je u koaliciji. Pitanje je, ko su ti stranci, dakle, nisu rođeni u Subotici, koji se useljavaju u nove luksuzne stanove u Subotici? Ili se u te stanove neće useliti niti jedan naprednjak, niti socijalista? Treba znati, međutim, da koalicija i plišane fotelje imaju svoju cenu. To se inače naziva politička pogodba. Grohotan smeh me, međutim, umiruje; jeste, o tome se samo ovako može razgovarati, kroz glasan smeh. Ali ja više ne umem ni da se smejem, čak mi se i blagi osmeh začas smrzne na licu. Mene zanima nešto sasvim drugo. Na primer, onaj egzodus o kojem sam bezbroj pita pisao; ili to što u ovim krajevima sve ređe čujem mađarsku reč. Ljudi se iseljavaju, emigriraju, nalaze sebi novi dom i novu domovinu, dok se u džepove bogatih slivaju forinte namenjene za spasavanje manjinskog življa. Ova mala mađarska zajednica sve više nalikuje na neko siroče, napušteno i zapušteno, međutim, nesmanjenom žestonimo se vode u njoj bitke sada već ne samo za male mađarske plišane fotelje, one su već, naime, podeljene, već za drvene klupe, za hoklice, šamlice. Novčanici mađarskih manjinskih oligarha su sve deblji, inteligencija je ućutala, mladi se iseljavaju. Ima li još smisla pisati? Ili preostaje odluka Šlemilovog unuka? Pričati jednoj nepoznatoj ženi, odnosno ispričati belom svetu ono što nam se dogodilo? Ogrezli smo, do grla, u kolektivnoj neodgovornosti, no svejedno se brčkamo u njoj. U ovoj dramatičnoj situaciji nedostojno je razglabati o kokošinjcima i o pacovima.

novembar 2015.
Preveo Arpad Vicko