Nareckana autonomija

Posmatrana s izvesne distance, recimo iz Herceg Novog, „borba” vojvođanske političke elite za autonomiju izgleda kao svojevrsna burleska. Moguće je saučesnički namigujući pokazivati prstom na Beograd, ne tvrdim da je Beograd u svemu tome nedužan, ali je neophodno konačno uvideti da je autonomija Vojvodine pre svega pitanje savesti vojvođanskih političara. Odmeravaju, procenjuju, razmatraju, smatraju, misle, mudruju, taktiziraju, biće dobro i ovako, ali i onako, kažu na kraju. Naravno, neće biti autonomija ukinuta kao sekirom, nego će biti metodično podrezivana, ili reckana, šnit po šnit, kao salama. Pri tom će političari ponavljati da pod pritiskom Beograda nije bilo drugog rešenja. Sad se već postavlja samo jedno pitanje: da li Vučiću odgovara radikalna dekonstrukcija autonomije. Možda će baš Vučić biti taj koji će upozoriti: lakše, gospodo, neka nešto od nje ipak ostane. Jedna zastava, na primer, neki simbol, i što više sinekura. Neka ostanu plišane fotelje, političke funkcije i birokratski aparat „bele kuće” koja, melje li melje u praznom mlinu. Neka muzejski rekviziti ostanu sve dok većina građana ne postavi pitanje: šta će nam ovaj muzej? To ja nazivam laganim i mučnim umiranjem autonomije. Ima i onih, naravno, koji se sa tim ne mogu pomiriti, ali oni ne pripadaju nomenklaturi. Jedino oni znaju, čini mi se, da autonomija nije samo raspodela funkcija, već da ona znači i drugačiju kulturu, drugačiji politički kredo, znači hrabrost i, pre svega, demokratski sistem vrednosti.

Konačno, Crnogorci

Intervjuiše me novinarka podgoričke Pobjede i usput me pita kakav utisak ostavljaju na mene današnji Crnogorci. Pitanje me zbunjuje, jer mi je već dosta nacionalnih karakterologija. Poslednjih dvadeset i kusur godina samo se o tome priča, ni o čemu drugom. I pri tom ne mogu da ne primetim da su u zlu sve nacije u ovom regionu jezivo slične jedna drugoj, samo što Lucifer ne kuca istovremeno na vrata svake nacije. Zlo se pojavi čas ovde, čas tamo. Morao sam ipak da kažem nešto, pa sam naveo jednu zgodu sa Cetinja. Svratili smo, nekolicina nas, u jedan lepo uređeni kafe. Dizajner je kamene zidove ukrasio rezbarijama u drvetu. Prostor je u isti mah bio i sumoran i prijatan. Aniko i ja, te muž Ljiljane Dufgran, bivše predsednice švedskog PEN-a, naručili smo kapućino. Gospođa Dufgran je, pak, želela originalnu tursku kafu – ali, pošto joj je bila poznata balkanska avantura turske kafe, rekla je konobaru da bi ona rado popila šolju kuvane kafe. Razumeo sam njen oprez. Dobro se sećam, da smo u Novom Sadu decenijama tursku kafu nazivali turskom kafom. Međutim, za vreme bosanskih ratova i to se promenilo. Srpski rodoljubi su smislili da tursku kafu treba preimenovati u srpsku kafu. A oni ugostitelji koji nisu smatrali sebe nacionalistima, u spisak nuđenih toplih napitaka uvrstili bi „domaću” kafu – tako da sam mogao posve pouzdano, svrativši u neki kafe, da se obavestim i o svetonazoru vlasnika. I vrlo verovatno zbog toga, da bi izbegla suvišne rasprave, poručila je kuvanu kafu. Konobar se osmehnuo. Vi, zapravo, želite tursku kafu, pitao je. Da, potvrdila je gospođa Dufgran. Na to se oglasio jedan gost za susednim stolom. S obzirom na to da nas Turci nikad nisu pokorili, mirne duše možemo tursku kafu nazivati turskom kafom. Ova rečenica mi je zaparala uši. Zaista, Crnogorci nisu bili pod turskom vlašću, a ta okolnost je sigurno stvorila jednu specifičnu kulturalnu samosvest. I vrlo verovatno baš ta samosvest igra tako značajnu ulogu i u tumačenju nezavisnosti zemlje. Jugoslavija je od Crnogoraca stvorila policajce, direktore i oficire, čuo sam od jednog pristalice crnogorske nezavisnosti, ali sad smo, konačno, u mogućnosti da budemo – Crnogorci. Pa je i turska kafa ostala turska kafa

Đilas: rekvijem za levicu

Uveče u Crnogorskom narodnom pozorištu gledamo dramu Radmile Vojvodić: Everyman Đilas u režije autorke. Sećam se da je negde u osamdesetim godinama Radmila Vojvodić postavila na podrumsku scenu beogradskog Ateljea 212 Fasbinderovu dramu Bremenska sloboda. O njenoj diplomskoj predstavi pisao sam tada u beogradskoj Politici. Režirati jednog Fasbindera i tada je podrazumevalo ne malu hrabrost – onome ko se danas reši da se bavi Đilasom, potrebna ista vrsta hrabrosti, jer danas svako tvrdi za sebe da je bio disident starog režima (u Vojvodini čak i nekadašnji Miloševićevi ministri spadaju među heroje odbrane demokratije i „nacionalnog interesa”), i u tim okolnostima je najkorisnije zaboraviti na prvog autentičnog disidenta. Utoliko pre, što je predstava jasno eksponirala dileme i poraz levice. Everyman Đilas, na kraju krajeva, govori o izdaji levice. Upravo je na to upozorio Đilas u svojoj knjizi Nova klasa. Nova klasa – razmišljam. Propala je, poražena je – i žalopojke su izlišne. Ali njeno mesto je zauzela stara/nova klasa, ne jednom su članovi nekadašnje nove preuzeli položaje stare klase. S izvesnom dozom cinizma mogao bih reći i to, da nemamo zbog čega da negodujemo: jesmo li hteli kapitalizam, ili nismo? Odnosno, kako je Zlatko Paković pisao baš povodom ove podgoričke predstave – komunistička partija je izdala revoluciju, a neoliberalizam je izdao slobodu. Iz jedne dvadesetpetogodišnje perspektive mogu reći samo to da je za vreme državnog socijalizma reč „liberalizam” imala težinu psovke, ali je kao ideja bila značajna. Danas, usred razdoblja divljeg kapitalizma, liberalizam je takođe psovka, a pri tom se stara/nova politička elita nesmetano kune u neoliberalizam. Oligarhije će nam doneti humanizam, kapital će nam doneti slobodu – ponavljaju uporno mali i veliki političari koji paradiraju u ulozi zupčanika divljeg kapitalizma. Posle tih dvadeset i pet godina pokazuje se da je istinita tvrdnja Zlatka Pakovića po kojoj, ako levica ćuti o karakteru privatne svojine, onda više i nije levica, i samim tim pristaje da obavlja prljave poslove desnice. Ova predstava je, konačno, i memento levici i, za sada, toliko je i dovoljno. Treba izreći istinu. Levica ne postoji. Ima je, u najboljem slučaju, u pozorištu.

Božija kazna

Uveče s Anikom polazimo u Novi Sad. Lomatamo se kanjonom Morače. Neki putnici uzdišu. Najopasniji deo je tek pred nama, kažu. Iz mrkle noći izranja po neki policajac i skreće naš autobus na sporedne puteve. Pogledam kroz prozor, reke i rečice su poplavile njive, čitava naselja. Katastrofa se pokazuje pred mojim očima u svoj svojoj jezovitosti. Prema procenama zvaničnika nadležni organi su besprekorno obavljali svoje zadatke. Prema mišljenju srpskog patrijarha Irineja, katastrofalna poplava je božija kazna, jer homoseksualci uživaju u prevelikim slobodama. U autobusu smrtna tišina. U Novom Sadu rominja kiša.

maj 2014.
Preveo Arpad Vicko