utorak, 11. jul 2017. – „izuzetni državnik”

Rano ujutro uzimanje uzoraka krvi. U gradu pasja vrućina. Treba izdržati ovaj današnji dan. Na internetu nailazim na jedan citat Mikloša Hortija. Taj „izuzetni državnik” (Viktor Orban ga je nazvao tako pre nekoliko dana), rekao je 1922. godine sledeće: „Ako nemiri budu inspirisani s desnice, bolna srca ću narediti da se puca u njih, a u slučaju nemira podstaknutih s levice, biće mi zadovoljstvo da naredim vatru”.

sreda, 12. jul 2017. – Zašto?

Uveče gledam vesti. Na godišnjicu masakra u Srebrenici jedna manja grupa ljudi u Novom Sadu slavi generala Ratka Mladića. Nije ih bilo mnogo, objašnjavaju nadležni. To je tačno, ali moju pažnju ipak privlači ono što se krije iza malog broja. Aleksandar Vučić je priznao da je u Srebrenici počinjen zločin, a rekao je i to da 99 odsto mladih ne razmišlja kao on. Zašto? Zašto se mladi ne suočavaju s činjenicama? O tome predsednik nije ništa rekao, mada bi baš o tome bilo neophodno da govori.

četvrtak, 13. jul 2017. – Studeni dah vakuuma

Na molbu Eve Karadi pišem pogovor za roman Miljenka Jergovića Dvori od oraha, čiji prevod na mađarski objavljuje budimpeštanska izdavačka kuća L Armatan. Rado pristajem, jer su Jergovićevi romani Rod i Dvori od oraha zbilja kapitalna dela. Nešto mi je bliži roman Rod (kritičari pišu o njemu kao o porodičnoj priči i političkom eseju), ali to su samo pitanja nijanse. Dela Slobodana Šnajdera Doba mjedi, Mirka Kovača Vrijeme koje se udaljava, i Jergovićevi romani Rod i Dvori od oraha mogu da se ubroje u red velikih, sumirajućih dela post-tranzicionih i post-jugoslovenskih vremena s kojima su u ne baš dalekom srodstvu i moji romani Neoplanta ili Obećana zemlja, i Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile. Preživeo sam – preživeli smo – „zemljotres”, pod kojim se ne podrazumeva samo promena političkog sistema, već i rat, raspad zemlje: raspala se jedna multietnička zemlja i njeno mesto zauzele su nacionalne države. Priča je umnogome u srodstvu s razbijanjem Austrougarske Monarhije, ne samo zbog okolnosti – jer su okolnosti bile i te kako različite – već sa porukom izgubljenog, poreknutog, anatemisanog sveta. Dotakao nas je studeni dah vakuuma. Naša stvarna prošlost najednom se pretvorila u apokrifnu prošlost. Ovaj trojni slom – teško ih je razumeti izolovano, jednog bez drugog – prelamao je sudbine, zato je trebalo iznova promisliti čitav 20. vek, trebalo je proviriti u nepoznatu prošlost. Na samom kraju 20. veka pred nama se ukazala jedna nepoznata i strana prošlost, pa ni sam 20. vek nije mogao da ostane onakav kakav je bio, odbacio je lažni kostim da bi odmah potom obukao jedno drugo lažno odelo. Kažu da je lepše, ukoliko ovaj izraz još ima bilo kakvo značenje. Ne verujem da smo iz laži prešli, sve se šetajući, u zemlju istine, već smo se iz jedne laži oteturali u drugu. Ni u Jergovićevom slučaju nije reč o istorijskom romanu. Pomislimo samo na izvrsnu formulaciju Žana Bodrijara: živimo u razdoblju retroaktivnih formi u kojem nam ne preostaje ništa drugo nego da iznova prekopamo bunjište istorije kako bismo prepoznali autentične ljudske sudbine. Autentična sudbina ujedno je otelotvorila i dramu identiteta. Čitajući Dvore od oraha, skinuo sam s police i jednu noviju knjigu ovog autora koja je pod naslovom Otac objavljena 2010. godine. Ta knjiga bi mogla da bude i retrovizor romana Dvori od oraha (2003). Obračun s ocem – čitao sam u tadašnjim kritikama. Držim da to nije tačno, jer u predočavanju odnosa prema ocu, pripadnik generacije koja se vaspitavala u socijalizmu i koja je odbauljala u kapitalizam, razračunava se sa samim sobom. Prema jednoj enigmatičnoj rečenici romana, posednik njegove budućnosti je njegov otac, dok je njemu pripala očeva prošlost. Na jednom drugom mestu pak primećuje da budućnost pripada lakomislenima i samozadovoljnima, onima kojima je imaginacija zarđala. Da li poznajemo naše očeve, ili smo ostali siročad, da li uistinu – pitam se – ne poznajemo ni sebe. Naredne generacije neće poznavati ni svoje dedove, ni očeve. I biće im verovatno lakše. Jergovićev Otac je uzbudljiva knjiga, pomislio sam da bi negde mogla da se pojavi i na mađarskom, ako bi se za nju zainteresovao neki izdavač, mogao bih da napišem i predgovor. Beleške su se množile, tekst koji je ostao nedovršen suočio se s jednim drugim ocem. Kraj je, međutim, sličan. Hrvatski pisac koji se iz Sarajeva preselio u Zagreb, Miljenko Jergović, u intervjuu za televiziju Al Džazira pre nekoliko godina je rekao da ga u današnjem Sarajevu smatraju strancem, a da je u Zagrebu oduvek i bio stranac.

fragmenti iz dnevničkih beleški
(Prev. A. Vicko)