subota, 15. februar, 2020.

U Srbiji je u punom jeku praznik državnosti, Peter Handke je zavredeo najviše državno odlikovanje. Zamenik gradonačelnika Beograda je najavio da će i fontana na Slaviji pevati rodoljubive pesme. Milorad Dodik je u Beogradu održao vatreni govor rekavši da nije isključeno da će u Republici Srpskoj biti raspisan referendum o njenom statusu. Predsednik Vučić bojažljivo ispravlja Dodika, pitanje je da li će se čelnici Evropske unije time zadovoljiti. Da li će protestovati ili će tiho odlagati prijem Srbije u Evropsku uniju. Jedno je sigurno: ili – ili. Ovo pihtijasto stanje ne može da opstane. Vučić će morati da se odluči: sa Dodikom, ili bez Dodika. Na jednom novosadskom forumu Vesna Pešić je govorila o tome, da Vojislav Šešelj, lider ekstremne desnice u Srbiji, uživa poverenje vlasti, ali da nije samo reč o Šešelju, već da su dobile krila i one profašističke organizacije koje polažu nade u prolećne izbore, očito ne bez ikakvih razloga. Nije isključeno, dakle, da će posle prodora krajnje desnice zapadne diplomate biti još više upućene na Vučića. Za bojkot opredeljena opozicija biće na duže vreme marginalizovana, i da očekuje da će se građani, razočarani u političare, boriti umesto nje.

ponedeljak, 17. februar, 2020.

U Srbiji vlada hladna, građansko-ratna atmosfera, čujem u jednoj emisiji telvizije NovaS. Nemam takav utisak, pre bih rekao da mase žive u nekakvom grču, da se ne sprema ni na kakav skok. Meni se čini da je Srbija trenutno u nekom zamrznutom stanju. Rekao bih možda i to, da se mase nadaju nekakvoj statičnoj harmoniji. I opozicija, i vlast, tapkaju u mestu. Nakon što je Vučić, pre šest ili sedam godina objavio program borbe protiv korupcije i obećao da će njegova stranka raskinuti s partokratijom, njegova popularnost je naglo porasla, ponadali su se i oni koji nisu prihvatali njegovu naizgled hrabru najavu u vezi sa statusom Kosova. U međuvremenu je korupcija dalje cvetala, već su i ptice cvrkutale da je s partijskom knjižicom najlakše doći do posla. Čak i partijski estetičari koji odlučuju o sufinansiranju prvih izdanja književnih dela, nedostižnu prednost daju knjigama partijskih pisaca, ali oni bezvezni kritičari ne slušaju, i neće da ih i nagrađuju. Po pitanju statusa Kosova nije učinjen ni jedan zbiljan korak napred. Vučić je povratio poverenje nacionalista, izmakao je tlo pod nogama opozicionih nacionalista, ali je izgubio simaptije onog demokratskog sloja koji se protivi korupciji, partokratiji. Nacionlistička opozicija se našla u vakuumu. Ne damo Kosovo – ori se iz grla antivučićevskih nacionalista, ali njihova reč ne vredi više ništa, jer ih je Vučić istisnuo sa nacionalističkog terena, i izveo je to tako spretno, da je pridobio simpatiju zapadnih političara, dok je nacionalistička opozicija tu naklonost izgubila i sad naprosto tumara, skaska pored puta. Svi su sami sebe doveli do ove pat-situacije koja odgovara sadašnjoj vlasti, dok opozicija dobija na vremenu, mada nisam siguran da će joj dobijeno vreme na bilo koji način biti od koristi. Opozicija se nada da će pobunjene mase obaviti posao umesto nje, posao koji ona nije u stanju da obavi ni na izborima, ni u parlamentu.

utorak, 18. januar 2020.

Novinar – inače po mnogima najkritčnijeg – zagrebačkog nedeljnika Novosti želi da napravi sa mnom intervju o Novom Sadu. Nevoljno pristajem, već sam očemerio od politike. Javni život je previše kontaminiran, ako stupim u njega, i protiv svoje volje neću iz njega da se iskobeljam bezgrešan. Ali ni odstupanje ne garantuje bezgrešnost. Na koju stranu da okrenem glavu? Da pobegnem u biblioteku? U rad? Vidim da najbolje prolaze oni koji ne protivreče, ne kritikuju, tiho se privijaju uz svaku vlast. Stižem u knjižaru Zenit, gde će razgovor biti snimljen, slušam Alekseja Kišjuhasa, govori hrabro i pametno. Ima još u ovoj zemlji nekoliko ovakvih, smelih komentatora, svaka im čast. Kišjuhas govori o tome, zašto je baš Novi Sad postao centar srpskog nacionalizma. Vojvođanski Srbi imaju jedan kompleks koji se ispoljava u tome da oni moraju višestruko da dokazuju svoj nacionalni identitet – kaže Kišjuhas. Stižem i ja na red, i pokušavam da govorim o novosadskom vakuumu. Novi Sad je svoj identitet stolećima sticao u nacionalno složenim državm, najpre u Austrougraskoj, a potom u Jugoslaviji. Ovaj duhovni kontekst je osiguravao njegovu specifičnu duhovnost. Time što se sad našao u nacionalnoj državi, izgubio je svoj stari identitet, ali nije stekao drugi. Našao se u vakuumu. Mislim da se uz to i provincijalizuje. Bio je na rubu, sad je pak provincija. Rubno područje ima svoju duhovnost, dok provincija samo odražava centar.

sreda, 19. februar 2020.

Televizija najavljuje da su se Ištvan Pastor i Maja Gojković usaglasili da republički, pokrajinski i lokalni izbori budu raspisani istog dana. To znači da se nalazimo pred haotičnim danima, i bojim se da se suočavamo i s nepredvidljivim događajima. Možda je samo pre predsedničkih izbora 2000. godine bila situacija u zemlji ovako napeta. Bojim se da bojkot neće uspeti, ali je van sumnje i to da će vladajuće stranke papreno platiti pobedu. Osećam se nekako čudno. Ljudi se uzdržavaju, ali u njihovom glasu se oseća mešavina straha i besa. Osećam to na ulici, u autobusu. Savez vojvođanskih Mađara se verovatno ne raduje izborima, jer je već sad izvesno da će još manje birača glasati za njega. Zvanično, na izbore može da izađe bar 200 hiljada građana s pravom glasa, i nisam baš raspoložen da nagađam, koliko će njih glasati za manjinsku stranku. Pedesetak hiljada? 25 posto? To bi bio maksimum, ali bojim se da ne može računati ni na toliko glasova. Ako uzmem u obzir interese mađarske manjinske zajednice, onda se tome ne radujem, i veoma mi je žao što Savez vojvođanskih Mađara nije iskoristio priliku koju je omogućila znatna pomoć iz matične zemlje. Postojala je šansa jednog novog i velikog otvaranja, ali ono je, nažalost, izostalo, pre svega zato što se i u Vojvodini afirmiše „jedinstveni mađarski ideal nacije”. Ne nerviraju me oduševljene i uverene pristalice Fidesa, zašto da ne, neka bude i takvih, ali treba uvideti da se mađarski model ne može izvoziti u manjinske zajednice. Može da se izvozi u neku drugu nacionalnu državu, ali nikako u neku manjinsku zajednicu. Ne bi me začudilo, kad bi se ispostavilo da je presađivanje ovog modela izazvalo nove lomove u mađarskim manjinskim zajednicama u čitavom karpatskom basenu.

ponedeljak, 24. februar 2020.

U poslednje vreme s posebnom pažnjom čitam članke, beleške, intervjue filmskog reditelja Gorana Markovića, jer ima hrabrosti da jasno kaže ono što drugi samo daju naslutiti. Jedan od najvrsijih reditelja zlatnog doba jugoslovenske kinematografije u najnovjijem broju lista Danas upoređuje javni i politički život današnjice sa onim iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Tada, ukazujući na socijalistička vremena, bilo je protivnika, koji su dozvoljavali poneke stvari, podržavali zaista vredna dela, dok se danas suočavamo sa sirovim fašizmom, u kojem ruku pod ruku idu kriminal i državna vlast. U junu 2019. godine, takođe u listu Danas izjavio je da čitavu zemlju kontroliše jedna banda. Ondašnja vremena, sedamdesete i osamdesete, u odnosu na današnja, bile su lepršave, operetske decenije. Razmišljam kako u poslednje vreme čitam sve veći broj ovakvih izjava. Ne progovaraju o tome miljenici nekadašnje socijalističke vlasti, već stvaraoci čija su dela zabranjivana, ili je na njih osuta ideološko-politička paljba, dakle, nikakvog razloga nemaju da ulepšavaju prošlost. To znači da je polako započeto objektivno prosuđivanje socijalističkog perioda, ali na tom putu je mnogo zamki, jer se još sećam onih teških dana kad sam u prolazu sa nekom zebnjom pogledavao prema zdanju pokrajinskog komiteta saveza komunista, pa i kad nisam za to imao konkretne razloge. Mogao bih da podsetim na mnoga zla, ali ne želim da pljujem po mrtvima. Bilo je tabua, bilo je nevidljive cenzure, i bilo je, naravno, i autocenzure, ali je bilo i pravila kojih su se držali i partijski funkcioneri. Tabua ima i danas, ima i nevidljive cenzure, kao i autocenzure, ali nema pravila, samo ortačko-burazerskih odnosa, malih lobija i pohlepnih interesnih grupa.

subota, 28. februar 2020.

Na jednoj klupi čitam današnje novine. Srpski ministar za inostrane poslove Ivica Dačić vratio se juče iz Kine s vešću da je korona-virus sredstvo specijalnog rata protiv Kine. Sumnjam da bi mu to i sami Kinezi poverovali. U Beogradu su iz gradskog autobusa iskrcali jednu ženu s detetom, jer je dete kašljalo. Putnici su posumnjali u korona-virus. Mase njuše opasnost. Na susednoj klupi jedan stariji muškarac objašnjavao je svom poznaniku da treba nabaviti brašna i soli. Pre počtka NATO-bombardovanja moja majka je rekla da je so važnija od šećera. Ni danas ne razumem, zašto je so tako važna. Erdogan je juče otvorio vrata migrantima. Ispostavlja se da nije mađarska ograda odbranila Evropu, nego briselaska kasa, iz koje je Erdoganu prosleđeno više milijardi evra da zaustavi provalu migranata. Trenutno u Turskoj boravi oko tri miliona migranata. Šta će biti kad se jedna takva masa pokrene? Grčka policija je upotrebila suzavac i šok-bombe. Bojim se da to neće biti dovoljno. Na internetu se već mesecima vrti sentenca pape Franje: Bolje jedan ateista nego jedan pretvorni katolik.

ponedeljak, 1. mart 2020.

Gde god da se nađem, priča se samo o korona-virusu. Beogradska vlada uverava građanstvo da ne treba da brine, nadležne institucije rade svoj posao. Da peremo ruke i da konzumiramo alkohol. Na internetu tražim izvore pouzdanih informacija. Noje ciriher cajtung već nedeljama piše o globalnoj opasnosti. Kasnovečernje vesti televizije N1 su zastrašujuće. Turska vojska bombarduje sirijska naselja. Sirijci beže u Tursku. Na grčko-turskoj granici više desetina hiljada imigranata. Po nekim vestima već više od sto hiljada. Mnogi pominju i milione. Metak ispaljen iz oružja grčkog policajaca pogodio je migranta koji je odah preminuo. N1 izveštava da je u Makedoniju stiglo desetak hiljada migranata. Primiču se srpskoj granici. U Subotici i u Požarevcu građani prtestovali protiv migranata. Sukobljavaju se ruski, američki i turski interesi i Evropa će se naći u stupici. Turska će je ucenjivati, ima čime, može usred ekspanzije korone da je preplavi s više miliona migranata. Strah se širi. Bojim se da će zaspati u strahu, a probuditi se u besu.

(preveo Arpad Vicko)