četvrtak, 13. septembar 2018.

Čitao sam nedavno u provladinom listu Mađar Idek (Magyar Idők) intervju sa istoričarem Erneom Rafaijem (Raffai Ernő) u kojem istrajava na reviziji trijanonskih odluka: smatra da treba samo strpljivo čekati dok neka od velesila ne bude podržala mađarske zahteve. A dotle da sve zamrznemo. Ovaj stav se od reči do reči poklapa sa koncepcijom Vojislava Šešelja koji smatra da treba strpljivo sačekati promenu u odnosima velesila. A dotle da sve zamrznemo.

subota, 15. septembar 2018.

U Srbiji sve vehementnije nadire ravnodušnost, loše raspoloženje. Ne toliko zbog sve gore ekonomske situacije, niti zbog političkih konflikata, već najpre zbog toga što je na vrata pokucalo razdoblje apatije. Koliko ovo pihtijasto stanje ima svoje prednosti, toliko je i opasno, jer su i pristalice vladajuće stranke – koja ima sve ubedljiviju većinu – apatični. A pristalice se moraju uvek držati u mobilnom stanju. Dreždeći u jednom kafeu gledam kako jedan gost sa izrazim krajnje dosade na licu odgurne novine, plaća račun i odlazi. Na naslovnoj strani tih novina krupnim slovima se najavljuje mogućnost novog balkanskog rata. Ako balkanske zemlje izgube nadu da će postati članice Evropske unije, i ako „ostanu same sa sobom“, nije isključeno da će doći do novih oružanih konflikata, izjavio je Žan Klod Junker, predsednik Evropske komisije. Stiže novi gost, i on mrzovoljno čita napadno krupne naslove. Dakle, ovu nezainteresovanost mora vlast da slomi, što znači da mora fabrikovati sve novije i novije neprijatelje, jer je isključivo potragama za neprijateljima moguće razmrdati rezignirano društvo i ublažiti socijalno nezadovoljstvo. Postoji ozbiljna bojazan da će bez neprijaatelja otupeti i nacionalno osećanje. Nevolja je u tome što u prevelikoj apatiji nema već ni neprijatelja. Bože moj, šta će biti s nama bez neprijatelja?

nedelja, 16. septembar 2018.

Predsednik republike Aleksandar Vučić požalio se nedavno da je u Srbiji prevladao duh provincije, onaj isti duh o kojem govori i Radomir Konstantinović. Konstantinovića mnogi citiraju, ali ga malo čitaju – primećuje Vučić. Možda u tome ima istine, jer kao što postoje provladini snobovi, tako postoje i opozicioni. Ali najgori su oni snobovi koji su uvek provladini, premda se partije na vlasti menjaju. Juče demokrata, danas naprednjak, a sutra… ne bih da prorokujem. Zna to i Vučić, ne sumnjam u to, bolje poznaje svoju partiju nego ja. Možda u toj partiji nema dovoljno čitalaca dela Radomira Konstantinovića, ali oni koji su decenijama čitali njegove eseje i romane, i o tome ostavili i pisane tragove, dakle, nikako ne mogu biti nazvani neofitnim poštovaocima dela Radomira Konstantinovića – oni možda sad dobronamerno pomišljaju na to, da je predsednik stranke Aleksandar Vučić mislio samo na vodeće funkcionere sopstvene partije, to jest da bi oni morali više da čitaju Konstantinovića, samo nije imao smelosti da ih imenuje. Ne bi bilo na odmet, međutim, podsetiti Vučića da su prošlih godina bili strogo ukoreni ni koji su se osmelili da citiraju velikog srpskog pisca i esejistu. Da li je moguće da o tome Vučić ništa ne zna? Utoliko gore. Ne bih sad da govorim o onima koji su još koliko juče nagrdili intelektualce koji su citirali Konstantinovića, a sad ni da pisnu protiv Vučićevih citiruckanja.

sreda, 19. septembar 2018.

U poslednje vreme, kad se nekim povodom zateknem na kratko u Beogradu, prijatelji me sve ređe propitkuju kakva je fiks-ideja ta autonomija, više ih interesuje odgovor na pitanje zašto je novosadska ingteligencija toliko tiha i prilagodljiva. Možda će uskoro doći i vreme kad će beogradska inteligencija da zažali što je ostavila na cedilu ideju vojvođanske autonomije, i da će shvatiti da je ukidanje autonomije Vojvodine početak poraza buntovničkog Beograda. Za sada, međutim, to nije problem, jer je u Beogradu atmosfera mnogo opuštenija nego u Novom Sadu. „Čvrsta ruka“ više deluje izvan Beograda, u glavnom gradu je mnogo posmatrača iz Evropske unije, mnogo je stranih novinara, diplomata, i „čvrsta ruka“ bi nepovoljno uticala na procese priključenja zemlje Evropskoj uniji. Nosioci vlasti su, doduše, stari, promenila se samo retorika. Krenuli su sa krajnje desnice, a hteli bi da vide sebe negde na desnom centru. Srbija je u vreme Miloševića vodila izrazito antievropsku politiku, dok je sada proevropska politika dominantna. Evropska unija i nacionalizam postali su kompatibilni. Srbija se više ne razlikuje od ostalih srednjoistočno-evropskih zemalja, u najboljem slučaju je ožiljci prošlosti čine osetljivijom. S druge strane, dobar utisak u javnosti ostavlja simpatična balkanska anarhija, povremene polemičke varnice između funkcionera veoma popularne Srpske napredne stranke, a treba imati u vidu i to da je u Srbiji bilo stvarne „šezdesetosme“, i da nova mlada buntovnička generacija ima na šta da se poziva. Nije ni to od sporednog značaja, nadalje, da predstavnici nacionalne desnice, odnosno nacionalisti, do dana današnjeg nisu podneli račune za „izgubljene ratove“, a naročito ne „srpskog Trijanona“ kako mnogi (prilično netačno) pominju „kosovsku tragediju“ – a to generiše u njima tajno osećanje krivice.

(fragmenti iz dnevničkih beleški)
Preveo A. Vicko