četvrtak, 23. oktobar 2019.

U Subotici je Fidesov političar Silard Nemet održao govor o pedesetšestoj. I veliki datum u mađarskoj istoriji, izgleda, upregnut je u službu dnevnopolitičkih ciljeva. Govornik je samouvereno izjavio: „… pedesetšesta bila je pobuna mađarskog slobodarskog naroda protiv internacionalističke levičarske dikatature.” Čisto sumnjam da bi Staljinova ruska šovinistička politika, na šta je i Lenjin ukazao, mogla biti nazvana internacionalnom levicom. Ako budemo nastavili ovim putem, Staljin će završiti kao šoroševski kosmopolita. Zbrka je potpuna. Uveče čitam knjigu Petera Unvina: Igre velasila – 1956. Mađarska revolucija – u kontekstu svetske politike. Nije bilo nade. Gvozdeni zakon Jalte bio je još na snazi, mađarski revolucionari su pokušali nemoguće. To je bila tragedija pedesetšeste. Kami je posve precizno konstatovao: Evropa je, posramljena, bespomoćno posmatrala tragediju. Koliko se samo, istovremeno, apsurdnih elemenata uplelo u ovu dramu. Peter Unvin navodi jednu scenu. Mikojan i Suslov stižu 30. oktobra 1956. u Budimpeštu, gde su se zadržali u veoma prijateljskom razgovoru sa Imreom Nađem i Janošem Kadarom. „Druže Nađ, spasavaj što se još spasti može”, rekao je Mikojan. Kadar ih je ispratio do bočnog, službenog ulaza u zdanje parlamenta, i vrativši se, rekao je Imreu Nađu: „Imre, uspeli smo!” „Uspeli smo, Janoše!” – odgovorio je Imre Nađ. Par dana kasnije ruska vojska je provalila u zemlju. Sada ruska vojska ne provaljuje, već se u ove prostore infiltrira putinovska ideologija. Putin je veštiji od Staljina, više nema potrebe za bajonetima. Ova metoda je perfidnija, i efikasnija. Rusija na svaki način hoće da se vrati u Istočno-srednju Evropu. Ne s bajonetima, nego s iliberalizmom. Što nisu uspeli s komunističkom ideologijom, uspeće s autokratskim mamcima.

petak, 24. oktobar 2019.

Uveče Kami. Uvek iznova. Razmišljam o poslednjim redovima njegovog romana Kuga. Narod se veseli, mada mora znati da je bacil kuge neuništiv. Opasnost nas uvek prati. To se ispostavilo i uveče 5. oktobra 2000. godine na novosadskom Trgu Slobode. Stigoše beogradski heroji koji su demonstrirali protiv Miloševića, pomislili smo da smo se konačno oslobodili autokratije, i usred slavlja na trgu je neka grupa počela da peva četničke pesme. Organizatori su pojačali bučnu muziku iz zvučnika, a slavljenička masa se pravila kao da se ništa nije desilo. Nacionalizam je neuništiv, tinja u ljudskim srcima. Ponekad i ne primećujemo da smo postali nacionalisti. To nazivam spontanim, ili prikrivenim nacionalizmom.

U Srbiji (Batajnici), izvode se zajedničke rusko-srpske vojne vežbe pod nazivom Slovenski štit. Predsednik Vučić s divljenjem razgleda ruske rakete S-400 dometa od oko 6.000 kilometara, do sad nije verovao da takvo čudo od oružja postoji. Srbija pre svega od Rusije kupuje oružje. Premijerka Ana Brnabić je danas u Moskvi potpisala sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Evroazijske ekonomske unije (članovi: Rusija, Kazahstan, Belorusija, Jermenija i Kirgizija) sa ozbiljnim političkim posledicama.

utorak, 29. oktobar 2019.

Sioran je bar iskren kad piše o tiraniji. Retki su oni ljudi koji nisu osetili „žeđ vlasti”. Ovu bolest može bilo ko da zapati. Sioran je prevladao to političko ludilo. Tiranin prezire narod, piše Sioran, a narod to i prihvata, jer voli i poštuje tiranina. „Kad bih se dokopao vlasti, prvo što bih uradio, eliminisao bih sve prijatelje” – piše Sioran. To je i Hitler učinio, Staljin takođe, a primetio sam da tako postupaju i provincijski „džepni tirani”. Dočepaju li se i male vlasti, najpre će se okrenuti protiv svojih bivših prijatelja. Sioran odlično predočava duševno stanje tiranina. „Sve se u njima promeni, čak i glas”. Nažalost, to je tako, promene i hod, i držanje tela. A mogu se prepoznati i po tome što stalno ponavljaju: u demokratiji sve vrvi od buntovnika, blebetala, hvalisavaca, ćaknutih, ni za šta sposobnih nikogovića.

sreda, 30. oktobar 2019.

U Budimpešti su preduzete do sad neviđene, na najviši nivo podignute mere bezbednosti i drastične izmene saobraćaja. U posetu stiže ruski predsednik Vladimir Putin, koji neguje vrlo prijateljske odnose sa vladom Viktora Orbana. Čini se da od svih država članica Evropske unije upravo Mađarska najbliža Rusiji. Fides mnogo više simpatiše Putina nego socijalisti. Ne znam šta se dešava u pozadini svega toga, ali jedno je sigurno: Mađari to ne zameraju Fidesu. Da li se u Mađarima budi empatija prema Rusima? U predvečerje posete ne čitam dnevno-političke komentare, već radije uzimam u ruke Gogoljevu prozu. Čitam Mrtve duše, nekako ne mogu da se otmem utisku da aktuelni pisac Putinove ere nije Dostojevski, nego Gogolj. Nemilosrdno oštra rečenica Berđajeva mnogo toga objašnjava: „Prema Gogoljevom mišljenju beščašće je iskonska crta ruskog karaktera: ona proističe iz zaostalosti ličnosti, njene nerazvijenosti, iz potlačenosti čoveka.” Čitajući Gogolja počinjem da slutim, zašto se putinovski iliberalizam s takvom lakoćom širi na ovim prostorima.

Čudo nad čudima! U jednom novosadskom kiosku ugledao sam Der Špigel. Ovaj nedeljnik sam 1968. redovno kupovao u Novom Sadu. O Handkeu nema u njemu ni reči. Izgleda da sam zakasnio, jer prema budimpeštanskom nedeljniku HVG, Der Špigel krajnje sarakastično, s ubistvenom ironijom piše o Handkeu. Naziva ga nečitljivim piscem. Nemilosrdno iznosi ono što istočno-srednjoevropski snobovi ne smeju da kažu. Postoji mafija nečitljivih pisaca. Paul Lendvai u (konzervativnom) Frankfurter Algemajne Cajtungu ovom kratkom rečenicom završava svoj komentar: „Budimo srećni što Handke nije dobio Nobelovu nagradu za mir”.

nedelja, 3. novembar 2019.

U sumornom jesenjem prepodnevu čekam Aniku u centru grada. Prelistavam Mađar So, čitam govore političara na skupovima posvećenim sećanju na atrocitete kojima je mađarski živalj bio izložen krajem 1944. i početkom 1945. godine u Vojvodini. Opšta mesta, opšta mesta… Već danima govore, niko neće da izostane. U redu, neka ovi, i u porodičnim okvirima dugo tabuizovani, jezivi događaji budu deo politike sećanja. Karakteristično je, međutim, to što govore drže političari, bilo bi dobro da čujemo i glas i onih potomaka čiji preci nisu rehabilitovani pred sudovima Srbije. Voleo bih da znam koliko je žrtava tih atrociteta rehabilitovano, a koliko nije. Voleo bih da čujem nešto o svemu tome, ali na tu temu nigde ni reč ne mogu da pročitam. (…)

Pre sto godina članovi mađarske delegacije na mirovnoj konferenciji u Trijanonu dokazivali su da upravo oni štite evropsku hrišćansku kulturu. Tada od Slavena, sad od migranata. Podigavši pogled na sivo nebo, razmišljam o tome da li je tada iznad Trijanona nebo bilo isto tako sivo, kao što je sad iznad Novog Sada. U Budimpešti se spremaju da postave spomenik Trijanonu. Ne znam kako će na to reagovati Srbija, Rumunija i Slovačka. Kakve će emocije izazvati u zajednicama izvangraničnih Mađara? Da li je tada Mađarska imala bilo kakav izlaz? Ili je postala žrtva nacionalizma 20. veka, kao i sopstvenog nacionalizma? Sredinom 19. veka u mađarskoj kraljevini procenat stanovnika mađarskog jezičkog izraza jedva je prelazio 40 posto, a 1880. Mađara u mađarskoj kraljevini bilo je 45 procenata. Početkom 20. veka (ne računajući Hrvatsku), 45,5 posto ukupnog stanovništa nisu bili Mađari. Zašto mađarski političari na početku veka nisu računali s tim da će Mađarska biti prva žrtva razbuktale, ostrašćene apoteoze nacionalne države? Prvi svetski rat se odvijao, naime, na krilima euforičnog veličanja nacionalne države. A u poslednje vreme sve češće čujem, i ne samo od političara, već i od ozbiljnih stručnjaka, da je spas Evrope upravo u jačanju nacionalnih država.

ponedeljak, 4. novembar 2019.

Naišao sam ovih dana na kritiku Atile Patoa o mom romanu Eksteritorijum, objavljen pre 18 godina i u kojem su neki mađarski i nemački kritičari prepoznali prvi autentični roman o jugoslovenskim ratovima. Nisam ove ratove preturio preko glave sedeći u udobnoj budimpeštanskoj fotelji, iz ove knjige neki odlomci su objavljeni u književnim časopisima Holmi i Kritika još za vreme Miloševićeve vlasti. I na srpskom je objavljena u vreme kad su se „vukovi rata” još slobodno šetali na ulici, pa i u Novom Sadu. Na kraju svog teksta, objavljenog u časopisu Uj Foraš (2002/2), Atila Pato uspostavlja jednu hipotezu o tome kako će da izgleda nova jugoslovenska demokratija. Navodi iz romana scenu u kojoj dreždim u kupatilu. Iz slavine ne curi voda, na rubu kade postrojeni su šamponi. „Prema viziji, ovakva će da bude buduća jugoslovenska demokratija. Biće šampona, vode ne mnogo, izvolite se brčkati u kadi”, piše Atila Pato. Redovi koji su napipali suštinu. Nastavak je umnogome gori nego što sam mislio. Šampona ima u izobilju, vode jedva, ali većina građana ipak se zadovoljno brčka u kadi. To ja nazivam srpskim čudom.

Preveo Arpad Vicko