sreda, 6. maj 2020.
Situacija se sve više usložnjava – govorio je drug Virag, junak filma Svedok Petera Bačoa. U krajnje haotičnim okolnostima skupština je stavila na dnevni red ukidanje vanrednog stanja. (…)
četvrtak, 7. maj 2020.
Juče je ukinuto vanredno stanje a danas posle podne sišli smo s Anikom u grad na sladoled. Otvoreni su i obližnji kafei. Skupština pak zaseda. Pre početka sednice malo je nedostajalo da dođe i do fizičkog obračuna među narodnim poslanicima. Po završetku sednice poslanici vladajućih stranaka bežali su iz zdanja parlamenta na stražnja vrata, jer je pred glavnim ulazom demonstriralo nekoliko stotina ljudi. Počelo je nešto što neće imati kraja. Dreždeći ispred jedne prodavnice slušam uzrujane ljude. Na pošti je ogroman red – saopštava jedan građanin. Vlasti nas prave budalama – dodaje drugi. Čini se da masa intuitivno naslućuje neku podmuklost, licemerje. Krizni štab gubi poverenje ljudi. Verovali su mu, a sad – čujem – ostavili su ih na cedilu. Čeda Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije poslušao je savet Aleksandra Vučića i izlazi na izbore. Ne znam kako bi to prokomentarisao Zoran Đinđić.
petak, 8. maj 2020.
To što se desilo danas ispred parlamenta ne bih nazvao samo pukim incidentom, već logičnim nastavkom. Više se ne postavlja pitanje „ko je počeo”. Počelo je davno, upravo u parlamentu – zatim se nastavilo na ulici, u institucijama. To što se desilo u skupštini, jeste veran odraz prilika u Srbiji.
subota, 9. maj 2020.
Opozicione demonstracije pred skupštinom. U Srbiji se i dalje prudubljuju društvene podele. Deo stanovništva sa sve većim oduševljenjem neguje kult Aleksandra Vučića, a drugi deo mu se sve odlučnije suprotstavlja. Srednjeg puta nema. Bojim se da će izbori samo produbiti konstantne unutrašnje konflikte koji će jednom dovesti do eksplozije.
nedelja, 10. maj 2020.
Štrajk glađu Boška Obradovića. Štrajkuje protiv diktature i zahteva odlaganje izbora. Ima u tome logike, ne zato što je opozicionar, već dobrim delom zbog pretećeg virusa, ali najviše zato što u današnjoj haotičnoj situaciji, u atmosferi hladnog građanskog rata, izbori bi samo produbili jaz u srpskom društvu. To je samo ulje na vatru. Ne pripadam ni jednoj stranci, niti ozračju neke stranke, ali bojim se da će – ako parlament ne bude bio u stanju da obezbedi dijalog između dve strane – iščeznuti nada i u minimum konsenzusa. Opasnost od korona-virusa ne jenjava, ekonomska kriza će narednih meseci da eksplodira, a pitanje Kosova je otvorena rana na telu Srbije. Ta rana je postala tako duboka trauma koja se može lako zloupotrebiti, a melem na tu ranu može da bude makar minimum konsenzusa.
petak, 15, maj 2020.
Ako bi na izbore izašlo manje od polovine birača, to ne bi dovelo do smene vlade, ali bi učinilo upitnim legitimitet vladajuće stranke. Međutim, i to bi bilo ambivalentno, jer veliki deo pristalica bojkota neće izlaći na birališta iz solidarnosti s opozicijom, već zato što nema za koga da glasa. Veliki je problem što u Srbiji imamo partija koliko i na nebu zvezda, ali nema ni jedne za koju bi bez griže savesti čovek mogao da glasa. Ovih dana mnogi to govore. Dojadilo im je da glasaju za najmanje zlo. Ne znam koliko godina treba da prođe pa da se u Srbiji pojavi jedna nova generacija političara koju čekamo već dvdeset godina.
sreda, 20 maj, 2020.
U Novom Sadu, na dunavskom keju, ispred spomenika žrtvama „hladnih dana” okupili su se članovi društva Levijatan, okićeni nacističkim simbolima, demonstrirajući protiv nacionalnih manjina i protiv LGBT populacije. Niko od političara vladajućih stranaka u gradu ili u pokrajini nije našao za shodno da o tome progovori ni reč. Visoka će biti cena tome što se ne suprotstavljaju ekstremnoj desnici. Rečenica Režisa Debrea je danas naročito aktuelna: „Moralna kriza politike izaziva rast ugleda crkve.”
petak, 22. maj 2020.
U dugotrajnoj i zloslutnoj senci karantina odvija se izborna kampanja. Svi znaju da su krajnji rezultati izbora unapred poznati, ali će imati nepredvidljive posledice. Rezultati će biti odlučeni iza kulisa, a nepredvidljive posledice bi se pojavile na ulici. Javni život će biti sve histeričniji. Sigurno je da će Srpska napredna stranka nadmoćno pobediti. Možda će šefovi nekih lažnih partija doći do reči. Familija će biti presrećna jer je tata bio na televiziji, tata je izdeklamovao lekciju i u dve-tri rečenice saopštio stranački program. Nekoliko patuljastih stranaka će možda ući u parlament, one će biti ikebana na stolu vlasti. Držaće borbene govore, dokazujući da nisu u Vučićevoj službi. Nije uostalom ni važno da li jesu ili nisu, to uistinu nikog i ne zanima. Ako u čelnicima naprednjaka bude iole osećanja za humor, onda će povremeno pogladiti po kosi ovog ili onog budućeg narodnog poslanika. I opozicionara, takođe. Ako uopšte i bude opozicije. Možda će ih biti, dvanaestak. Ako ih ne bude, moraće da ih izmisle, jer će inače biti velike nevolje. Čini mi se da sazrevaju takvi konflikti u kojima nemam nameru da učestvujem. Nacionalisti će nasrnuti jedni na druge. Nisam vojnik ni jedne partje. S izvesnim žaljenjem ću posmatrati kako će Savez vojvođanskih Mađara da stane uz bok ovih ili onih nacionalista. A koji će nacionalizam u narednim godinama iz ovog sukoba izaći kao pobednik, ne umem da predvidim, ali sam siguran, bilo koja strana da pobedi, gubitnici tog konflikta među nacionalistima će biti demokratski Srbi i vojvođanski Mađari. Veoma mi je žao što se stranka vojvođanskih Mađara uplela u polemiku s „bojkotaškim” većinskim strankama. Šta ako na izbore bude izašlo manje od polovine upisanih birača? Hoće li da se izvini?
nedelja, 14. jun 2020.
Naredne nedelje u Srbiji će biti izbori. Od izuzetno bizarnih izbora niko ništa ne očekuje. Čak ni unapred poznati pobednik. Nema izlaza iz ovog političkog vakuuma. Pored pobednika biće još par stranaka-statista, koje ništa ne znače. Jedino me zanima izlaznost. Ako na izbore izađe manje od polovine birača, neprednjaci će izbornu pobedu platiti moralnim porazom. Počinje jedna spora, mučna, gruba moralna i politička erozija koja će razdrobiti energiju srpskog društva. Sve je više onih koji napuštaju zemlju, društvo je zapalo u sveopštu depresiju jer u prvi plan izbija osećanje da se ništa ne može promeniti. Opozicija neće imati takvu snagu da preuzme vlast, vladajuće stranke neće biti u stanju da razmišljaju u perspektivama. Nastaće jedan politički vakuum i u njemu jedna haotična smena vlasti. Ako pak izlaznost bude veća od 50 posto, onda će Vućić zabetonirati svoju vladavinu koja će trajati sve dok ga vlastita stranka ne bude oborila. (…)
(preveo Arpad Vicko)