nedelja, 5. april 2020.

U jeku divljanja koronavirusa greh bi bio zaboraviti da je 5. aprila 1992. godine počela, i da je 1.425 dana trajala opsada Sarajeva. Karadžićevi i Mladićevi snajperisti, iz busija po okolnim brdima, ubili su 11.541 građanina Sarajeva, među njima 1.600 dece, a ranjenih je bilo oko 50.000. Jedan do temelja razoreni grad živeo je u karantinu četiri godine. Četiri godine! To nisu četiri nedelje, niti četiri meseca. Pre nekoliko godina u Novom Sadu je organizovana konferencija o mom književnom stvaralaštvu. Jedan od njenih učesnika bio je i Mile Stojić, jedan od najznačajnijih savremenih bosanskih pesnika. O njemu sam pisao u svojoj knjizi Vitgenštajnov razboj. Instinktivno sam osećao da se dugo nećemo videti, i prvog ratnog dana sam ga nazvao. Njegova žena, poznata glumica, pružila je kroz prozor telefonsku slušalicu i upitala: „Da li čuješ? Bombarduju nas”. Da, čuo sam gruvanje topova. Već nekoliko dana kasnije, nisam mogao da telefoniram. Posle konferencije sedeli smo na terasi jednog kafea i nisam imao snage da ga pitam o tim godinama. A on je rekao samo ovo: „U stanu nije bilo vode, trebalo je izaći na ulicu po vodu. To je bio najopasniji poduhvat, jer su snajperisti uzeli na nišan upravo te ulične bunare”. To je rekao, i ućutao. Čovek ode po pijaću vodu i pogine, razmišljao sam, i setio sam se da je bilo intelektualaca koji su kasnije, za vreme sudskih rasprava o genocidu, izjavljivali da su zločini počinjeni i na jednoj, i na drugoj strani. Ako ponekad na nekom skupu ugledam nekog od njih, grlo mi se stegne, i pitam se, da li čuju gruvanje topova.

ponedeljak, 6. april 2020.

Pozivajući se na autoritet kineskih lekara pristiglih u pomoć Srbiji, vlada je zavela vrlo strogu zabranu kretanja. Građanstvo tiho negoduje zbog kineskog recepta obuzdavanja korone, ali političari revnosno slušaju njihove savete. Čovek skoro da i ne poveruje s kakvim oduševljenjem govore srednje-istočnoevropski antikomunistički lideri o kineskim komunističkim vođama. U Srbiji su ih do sada pominjali samo kao „najbolje prijatelje”, međutim, Aleksandar Vučić, šef države i partije u novije vreme ih naziva „braćom”. U bivšim socijalističkim zemljama popularnost kineskih komunista je sve veća, tako da nije slučajan povratak na javnu scenu poznatog slogena „Bauk kruži Evropom, bauk komunizma”. Kineski lekari, u crvenim jaknama, međutim, vrlo su uzdržani, o političkim pitanjima se ne izjašnjavaju, ali znaju da diplomatski izraze svoje mišljenje. Desilo se, naime, da su jednog dana otišli na grob maršala Tita. Bio je to dirljiv prizor: kineski lekari u crvenim jaknama, pod maskama, odaju poštu maršalu Titu pred njegovim grobom na Dedinju, što je verovatno neugodno iznenadilo srpskog ministra odbrane Aleksandra Vulina koji je dan-dva pre izbijanja epidemije, položio venac na grob Slobodana Miloševića u Požarevcu, i tom prilikom rekao da je Milošević bio veliki nacionalni heroj.

utorak, 7. april 2020.

Populistički EU-skeptici, a da i ne trepnu, šire antiglobalistički super-virus. Najpre će da se zatvore države, zatim gradovi i sela, naposletku i ljude koji već ionako žive u stalnom strahu. Taj super-virus hara čitavom Evropom, ali će uistinu da se ukoreni u Istočnoj Evropi, gde će političari da ubede narod da je odbrana od epidemija moguća samo na nacionalnom nivou. Nezgoda je samo to što epidemije ne slušaju političare-nacionaliste, naprosto odbijaju priznati nacionalne granice.

sreda, 8. april 2020.

Mi, koji smo bili svedoci raspada grešne tvorevine Jugoslavije, u tom raspadu ne vidimo plitku balkansku ratnu pripovest, već jednu zloslutnu evropsku priču. Prekaljeni smo i unekoliko i imuni. Ovde su, zapravo, prvi put izolovali onaj – da upotrebim savremeni vokabular – virus, koji se za nekoliko decenija raširio u čitavoj Evropi, a pre svega u njenom istočnom delu. Milošević je već krajem osamdesetih, dakle, pre trideset godina, izmislio ono sa čim eksperimentišu današnji džepni autokrati. Uzgred, on je prvi zabranio Šoroš Fondaciju. Da li je bilo višestranačkih izbora? Bilo je. Da li je bilo opozicione štampe? Bilo je, i to znatno energičnije nego što je ova današnja. Da li je bilo demonstracija? Bilo je, i to masovnijih nego danas. Ali se ipak nismo osećali slobodnijim, isto kao i danas.

četvrtak, 9. april 2020.

Istina je da su nadareni ljudi u razdoblju socijalizmu često bili označeni kao opasni elementi, dok se u današnjem kleptomanskom kapitalizmu nesposobni smatraju najboljim patriotima. Brste sve pred sobom „korisne budale”.

nedelja, 12. april 2020.

Nikad ne bih pomislio da ću pripisati toliki značaj jednoj papinskoj misi, kao što činim danas. Verovatno zbog toga što religije nisu nikad bile toliko zanemarene kao u današnjici, kad se toliki razmeću svojim verskim osećanjima. Čini se da su političari uzurpirali i crkvu. Gombrovič je postigao pun pogodak kad je napisao: „…Gospod Bog se pretvorio u pištolj s kojim bi sad voleli da upucaju Marksa”. Papa Franja bi pak voleo da udalji crkvu od političara-revolveraša i da je vrati pod okrilje vere.

petak, 17. april 2020.

Dnevnik Aleksandra Tišme odaje mnogo toga o Novom Sadu, ali upozorava i na to, zašto i danas mnogi zaziru od njega. Ne izopštavaju ga, ali ga i ne prihvataju. Istina, nije ni on našao svoj dom u ovom gradu. U njegovim romanima novosadski život je siv i teško podnošljiv. Čitam u njegovom Dnevniku da se prilikom poslednjeg popisa stanovništva nije izjasnio o svojoj nacionalnoj pripadnosti. Nije ustvrdio ni da je Jevrejin, ali je sanjao da ga osuđuju zbog njegovog jevrejskog identiteta. Mučile su ga traume identiteta, uprkos tome što je jedan od najvećih srpskih pisaca. Davno sam pisao o tome, neposredo nakon što je Dnevnik objavljen (2001). U jednoj stvari je, međutim, ostao nepokolebljiv: smatrao je sebe srednjoevropskim piscem. U jednoj belešci nastaloj 12. novembra 1970. godine u Debrecinu, kategorički izjavljuje da je srednjoevropski, a ne balkanski pisac. U decembru 1996. godine s ne malo gorčine priznaje da sa rubova zuri u nedostižni zapadni svet. Iznova naziva sebe srednjoevropskim piscem, ali ako ga ni tamo ne ubrajaju, neka ostane samotna, nigde uvrštena pojava koja ne pripada ni ovamo, ni onamo. Možda se i on našao na ničijoj zemlji, odnosno, da smo pronašli zajedničku domovinu. U jednoj stvari je, međutim, ostao istrajan: sigurno nije balkanski, nije plemenski pisac – to obezbeđuje njegovu drugost. Dodao bih: čovek može da bude plemenski pisac i izvan Balkana.

četvrtak, 23. april 2020.

Šetam se gore-dole u stanu, ne smem da siđem na ulicu. Iz kukavičluka? Plašim se za svoj život? Ne želim da budem dobrovoljac u ovom ratu. Oko deset uveče virimo s Anikom sa terase dole na ulicu, policijski je čas, nema žive duše na ulici. Oboje dolazimo do zaključka da je u pandemijskim noćima, u zloslutnoj atmosferi bulevara, svaka šetnja opasna. Inače se ne bih čudio ako bi statistika pokazala rast broja ubistava. Nasilje se rađa u karantinu.

subota, 25. april 2020.

Prema nezvaničnim informacijama parlamentarni izbori u Sriji biće održani 5. ili 19. jula. Vučiću se žuri, trebalo bi pre pojave ekonomske krize dobiti izbore. U ovom krhkom javnom životu on će te izbore bez sumnje i dobiti, uprkos tome što je korona-virus načeo njegovu političku harizmu. Nema ko da se nadmeće s njim, pobediće, zapravo, bez protivnika. Najesen bi već imao teži posao, jer bi se do tada u svim svojim dimenzijama pokazala ne samo pandemijom izazvana ekonomska kriza, već bi isplivale na površinu pod punom svetlošću i svi gresi, svi promašaji proteklih nekoliko godina. Oči gladnog čoveka bolje uočavaju nevolje. U Srbiji se opasno širi korupcija, a partokratija će uskoro početi da izjeda i vladajuću stranku. Ne sumnjam da u rukovodstvu ima političara koji to jasno vide, ali su nemoćni, jer je ovaj proces već nezaustavljiv. Ne bi pomoglo ni to, ako bi Srska napredna stranka povela kampanju protiv ovih pošasti. Nekoliko puta je i najavila da će to učiniti, ali bi se brzo ispostavilo da je slomila zube. Sad je već kasno. Mesto rođenja korupcije jeste partokratija, a iskorenjivanje partokratije jeste partijsko samoubistvo, i očekivati nešto slično nije samo naivno, nego je i apsurd. Naspram nje je i vrlo ugledan i autoritativan predsednik stranke nemoćan. I zbog toga stranka hoće da po svaku cenu sačuva vlast, a to može postići ako se izbori raspišu što je moguće pre izbijanja ekonomske krize. Baš me zanima da li će se „struka” protiviti hitnom raspisivanju izbora. Hoće li profesori smeti da kažu „ne”? Ako bi kojim slučajem ova žurba u julu, dakle, posle izbora, pokrenula novi val zaraze, ništa ih neće opravdati, umrli će biti na njihovoj duši.

(preveo Arpad Vicko)