Sakrivene misli
Ponekad sam o spoljnom svetu govorio samo zato da ne bih sebe odao. Brižljivo sam prikrivao u dubini srca pritajena osećanja. Kao što se kasnije ispostavilo, sav taj trud je bio uzaludan. Moji dobri prijatelji su dobro razumeli svaku moju šifrovanu misao, shvatali su i neizrečeno, a neprijatelji su me psovali, blatili, premda njihova imena nisam ni pomenuo. Ali, ruku na srce, šta su drugo i mogli da rade? Nažalost, i nisam u stanju da zamislim ove odnose drugačije.
Rođendan
U svečanu dvoranu Muzeja književnosti koji je nazvan imenom pesnika Šandora Petefija, pristižu gosti pozvani na moju rođendansku svečanost. Bez ambicije da ih sve nabrojim, evo samo nekih imena. Najpre sam na vratima primetio direktora budimpeštanskog Gete Instituta. Pozdravljamo se, i kao svojevrsni poklon predaje mi najnoviji broj časopisa Literatur und Kritik u kojem je objavljen moj esej Pohvala bezdomnosti. Čudna koincidencija – baš na ovaj dan dospeva mi u ruke nemački prevod ovog mog eseja. Odmah potom ugledam profesora Mihalja Segedi Masaka koji mi spušta na sto prvo izdanje Memoara makroa s molbom da potpišem ovaj pedeset godina stari primerak. I dok formulišem posvetu, pada mi na um da je upravo s ovom knjigom počela moja bezdomnost. Andraš Palji, jedva ustaje sa stolice da bi me pozdravio. Potom odmah ruku mi pruža Tamaš Ungvari. Moderator večeri, Mihalj Sajbeli istražio je da se već u eseju Levo od raja (1968) postavlja problematika bezdomnosti. Bilo bi zanimljivo, pomišljam, da se uporede završeci romana Memoari makroa i Balkanska lepotica, ili Šlemilovo kopile. U prvom romanu glavni junak beži na more, a u Balkanskoj lepotici unuk podmeće požar u roditeljskoj kući i na ulici sluša komentare radoznalaca o tome, ko je bio, zapravo, njegov deda i ko je, zapravo, on sam. Prepisao sam na jedan papirić pasus sa kraja romana, za slučaj da se ukaže potreba da ga citiram. „Vatra će uništiti kuću tog luckastog Šlemila, ostaće od nje samo pepeo, komentarisao je komšiluk. Da li je neko proverio, da nema nekog u kući, pametovao je neko. Mora da je zaspao s upaljenom cigaretom. Da zovemo vatrogasce, predložio je jedan muškarac. Čuo sam na radiju da će ubuduće naša ulica nositi njegovo ime. Baš je bio čudak, objašnjavala je jedna žena za koju sam pretpostavljao da mi je prva komšinica. Bio je samotni pustinjak. Ni sa kim se nije družio. Kažu da mu je i unuk ćaknut. Neko je na to odmah uzvratio: kopile, jedan srpski komunista je napumpao starčevu kćerku. Bastard! Dok je deda, stari Šlemil, brinuo o porodici, bilo je sve u redu. Neki drugi glas je dobacio: kakav Srbin, kakav komunista? Moj bivši komšija tvrdi da mu je majka bila ljubavnica jednog do lakata krvavog mađarskog oficira. Svake subote uveče dolazio je s buketom cveća, natrćio devojku i u zoru otišao. Partizani su zarobili tog oficira, pa su ga dabome streljali. Nesrećnica ga je do kraja života žalila. Nema šanse, da je mađarski oficir to uradio, negodovao je pređašnji muški glas, znalo se da je deda bio velika komunjara, pa je zato kasnije čak i odlikovan. Poštar mi je rekao, a on to direktno zna, da je dobijao i izuzetnu penziju. Ma, kakav komunista, ja sam čuo da su ga baš komunisti krvavo pretukli, oni su ga ubogaljili. Izdevetali su ga da je ostao bogalj, tako je dospeo u invalidska kolica. I zbog toga su o njemu nazvali našu ulicu. Bio je mađarski nacionalista, od one divljačke sorte, samo je to spretno prikrivao, oponirao je jedan drugi glas, zato su ga Mađari i poštovali kao heroja, i molili se Bogu za njega. Znam iz pouzdanog izvora da su mu na sahrani pevali mađarsku himnu. Jedan drugi nepoznati glas prekinuo je raspravu. Ja sad ne razumem, šta je on u stvari hteo? Kome se priklanjao? Svima i nikome.“ Jučerašnja priča? Danas se dešava? Da li je reč o Istoriji? Nije! Mene, zapravo, istorija i ne interesuje, ukoliko ona ne govori o sadašnjosti. Ta sadašnjost je, zapravo drolja istorije. A manjinska istorija je ponudila toliko teških, zamršenih i nadasve dramatičnih sudbina, kakvu doživljava jedna uličarka u trajnoj  egzistencijalnoj neizvesnosti, a pritom je prepuštena svakom na milost i nemilost. Pedeset godina je između pojavljivanja ta dva romana, Makroa i Balkanske lepotice. S profesorom Segedi-Masakom sreo sam se poslednji put na promociji zbornika Šta je Mađar. U Srbobranu sam često pomišljao na esej koji je uvršten u tu antologiju, s obzirom na to da se u njemu Srbobran pojavljuje kao manjinska paradigma. Naravno, ova paradigma nije nekakva u sebe zagledana lirska zbirka bajki. Uopšte nije reč o tome. Nisam imao vremena da do kraja promislim priču o uličarki i bojim se da nikad neću za to imati vremena. Stižu gosti, penjem se na podijum. Dvorana je puna, mnogi su ostali na hodnicima, neki stoje pored zidova, u susednoj dvorani s velikog monitora takođe je moguće pratiti razgovore. Najjpre se okupljenima obraća Čila Čorba, direktora muzeja, zatim Jožef P. Kereši, urednik u izdavačkoj kući Noran. Laudaciju drži Čaba Karolji, zamenik glavnog urednika književnog nedeljnika Eš, predstavnik mlađe generacije kritičara, a potom se oglašavaju i stariji – estetičar Šandor Radnoti i istoričar književnosti Ferenc Takač. Esterhazi iz svoje knjige Taljigaši citira rečenice pruzete iz mog Makroa, s nekoliko za njega karakterističnih komentara. Slede dva video-snimka s predstava Neplanta i What is Europe? Zatim razgovor s Lajošem Parti Nađom. Dotičem redom najbitnije trenutke mog života, mučnu priču romana Memoari makroa, osvrćem se na obe trilogije, prva (Memoari makroa, Dupla ekspozicija, Pareneza) postavlja pre svega generacijska pitanja, dok druga (Ispaštanje, Neoplanta, Balkanska lepotica) postavlja jedan širi društveni tablo. Šandor Radnoti govori o njima kao „postklasičnim“ romanima. Povela se potom reč i o bezdomnom kosmopolitizmu i o nadasve složenim pitanjima nacionalnog identiteta. Mislim da jednostavni ljudi, poput junaka iz bajki, neprestano sanjare o belom svetu. Mene lično veoma zanima fenomen nacionalnog osećanja, objašnjavam, jer je taj fenomen nezaobilazan činilac mog svakodnevnog života, ali nisam u stanju da se pomirim sa današnjim trijumfalizmom „umjetno-mađarskim“ atitudama. Rođendanska svečanost se završila rođendanskom tortom, duvanjem u sveće, i uz razgovore do kasno u noć.
U snu mi se pojavila Ninive
Kasno uveče čitam Jovovu knjigu Mihalja Babiča. U snu me pohodi drevni grad Ninive. Promucao sam, nespretno, da ja ništa nemam sa ovom situacijom, ništa s ovim pokvarenjaštvom, s ovim zlom. O tome treba da brinu političari, a ne intelektualci. Kao pisac, nisam odgovoran za sve što se oko mene dešava. Odmah potom hteo sam da pobegnem, ali nisam mogao, nisam znao kuda, kako. Taj san me je bezdušno morio, teško sam se iz njega prenuo. Evropa je sad onakva, kakav je bejaše Ninive. Jeziv je bio taj san, mada je imao izvesne osnove u stvarnosti. Možda sam čitavog života samo bežao – preživeo sam, ali s rđavom savešću.
februar 2016.
Preveo Arpad Vicko