Sve je drugačije

Dobro poznajem tu porodicu. Otac je rođen 1950. godine, na kraju studija stekao je diplomu inženjera i zaposlio se u jednoj značajnoj novosadskoj fabrici. Početkom sedamdesetih učlanio se u partiju, međutim, nikad nije dobio nikakvu funkciju. Bio je ubeđeni socijalista, ali partija kojoj je pristupio, pokazalo se, nije bila baš onakva kakvom ju je on zamišljao, zato nikad i nije ušao u nomenklaturu. Nije mu se dopadalo stanje unutar partije, zato se i povukao u pozadinu, naravno, mediji su, novine, radio i televizija, ponavljali da je sve u najboljem redu. Danas sa zaprepašćenjem primećujem kako skoro svi oni koji su nekad bili partijski funkcioneri grubo grde prošlost. Sad se sa istim oduševljenjem kunu u naciju, kao što su se nekad kleli u radničku klasu. Bilo kako bilo, ovaj otac, kako ja vidim stvari, ne može da ima nikakav konflikt sa svojom savešću. Neočekivano, međutim, ovogodišnja izborna kampanja je u njemu izazvala grižu savesti. Naime, i njegov sin je stekao diplomu mašinskog inženjera, dugo je bio bez posla, a onda im je jedan poznanik savetovao da se momak upiše u neku partiju. Ocu se baš nije svidela ni ideja, ni partija, ali se ipak složio. Tešio se mišlju da, ipak, nema pravo tražiti od sina da do kraja života ostane parija. Stranka u koju se upisao, stvarno mu je pomogla, vrlo brzo mu je obezbedila posao u skladu s njegovim kvalifikacijama. Međutim, uskoro su usledili izbori i ukazala se vrlo realna mogućnost da partija, koja je protežirala njegovog sina, na tim izborima propadne i da izgubi učešće u vlasti. Ako se to desi, lako ću se naći ponovo na ulici, žalio mu se sin, i otac je pristao da agituje za sinovljevu partiju koja mu, inače, nije bila ni malo simpatčna. Nema druge, branio se sin, moramo se boriti. Otac je agitovao, ubeđivao svoje bliske prijatelje, komšije, poznanike da glasaju za sinovljevu partiju. Ali, nije nikome rekao, zašto. On je bio, i ostao, ubeđeni socijalista – njegova partija nikad nije od njega očekivala da se oduševljava sa njom, priznao je u jednom trenutku iskrenosti. Postojao je nekakav red. Redosled. Najpre se zaposlio, i tek potom je postao član partije. Nije bio ambiciozan, tako da nije ni napredovao u partijskoj hijerarhiji. Ali, sad je sve drugačije, uzdahnuo je.

Trubadur i intelektualac

Novinska vest: uoči predsedničkih izbora pre četiri godine dvadesetak vojvođanskih mađarskih intelektualaca javno je podržalo kandidaturu Borisa Tadića, u trenutku kad se za tu funkciju kandidovao i Ištvan Pastor. Od tada je iz Saveza vojvođanskih Mađara često podsećano da je reč o janičarima, koji rade protiv interesa vojvođanskih Mađara. Nisam tada potpisao tu izjavu podrške Borisu Tadiću, jer sam smatrao da intelektualci ne treba da podržavaju ličnosti, nego određene sisteme vrednosti, ne partijskog lidera, nego ideje. I to ne samo za vreme kampanje – od intelektualaca se očekuje da čitavog života kritički afirmišu onaj sistem vrednosti, onaj pogled na svet za koji se zalažu. I na taj način „koriste” onoj partiji na koju gledaju sa simpatijama. Svega toga sam se setio zato što sam u ovoj kampanji često viđao da poznati intelektualci ili zvezde industrije zabave upućuju hvalospeve ovim ili onim partijskim liderima. Pevače i pevačice bih još i mogao da razumem, ali ne shvatam zašto su i intelektualci izabrali taj put. Zašto pristaju da budu protagonisti televizijskih spotova, kao da, u najmanju ruku, reklamiraju žensko donje rublje ili, eventualno, pastu za zube.

Za dve nedelje će se sve rešiti…

Prijatno letnje veče, sedimo na dunavskom keju sa Latinovićevima. Na terasi poznatog kafea nude odlične palačinke. Latinovićevi su se juče vratili s mora. Njihov izlet na Jadran bio je dobar povod da raspredamo nostalgiju panonskog čoveka za morem. Kasno stižemo kući. Na ulazu zgrade ogromna gomila papira, plakati, leci, flajeri. Spremačica će ujutro imati dosta posla. Koliko uludo proarčene hartije. Uključujem televizor, prvi rezultati glasanja govore o tome da iznenađenja, zapravo, nema. Građani su žudeli za nečim novim, pa su, razume se, glasali za prošlost. Isplivavaju najrazličitije kombinacije. Većina analitičara smatra da će u glavnim crtama na vlasti ostati sadašnja koalicija, tek poneki eksperti pominju mogućnost velike koalicije. A tu veliku koaliciju bi činile Demokratska stranka i Srpska napredna stranka koje su, trenutno, takmaci. Prema mnogim mišljenjima to bi bilo najveće iznenađenje ovogodišnjih izbora. Ivica Dačić, predsednik naslednice Miloševićeve partije odmah saopštava da će eventualnim koalicionim partnerima postaviti strože uslove, jer je, evo, udvostručio broj osvojenih glasova. I da sa njim više nema šale. Spreman je da pregovara i sa jednom i sa drugom konkurentskom strankom. Boris Tadić spušta loptu na zemlju, stišava strasti. Za dve nedelje sve će se rešiti. Sve i – ništa.

maj 2012.
(Preveo Arpad Vicko)