Skip to main content

LASLO VEGEL: Raj za konvertite

Vojvodina 31. окт 2014.
3 min čitanja

Ratište dilema
Nezaboravna rečenica Mihalja Babiča o Sofoklovoj Antigoni: „Kakve li samo moderne dileme: između patriotskih obaveza i ljudskih emocija! Pesnik, kako se obično kaže, bojnim poljem dileme proglašava srce jedne žene.” U poslednje vreme ova dilema poprima i suviše varvarski karakter, sledstveno tome, nije ni dostojna ženskog srca. Partijska štampa bi je žestoko napala, šta uopšte jedna ženska ima da se klati u dilemama – obrecali bi se lojalni medijski radnici. Tabloidi bi objavljivali o njoj izmišljene ljubavne priče. Mi ne zaslužujemo da Antigona baci na na nas ni jedan, čak ni letimičan pogled.
Pretvornici i konvertiti
Čitam vesti, i uz njih komentare, kako su se neki – pojedinci – koji su do juče bili veliki Vojvođani, preko noći pretvorili u naprednjake. Mene to ni najmanje ne iznenađuje, tako je bilo i posle tzv. jogurt-revolucije. Tada su, takođe obično preko noći, avanzovali u socijaliste. Članovi nekadašnje Vojvođanske akademije nauka i umetnosti ulazili su u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao u crkvu. Marksisti jednopartijskog sistema padali su ničice pred oltarom pre nego što su i naučili osnovne molitve. Oni „vojvodinaši” koji su se u sedamdesetim, osamdesetim godinama nadobijali od „autonomaša” odlikovanja, nagrada, položaja, stanova, čim su radikali došli na vlast, postali su sledbenici „jedinstvene Srbije”. Oni bi najradije i Dunav prekrstili u Severnu Moravu. I upravo su ovi konvertiti i najgori, veći su katolici od pape i veći, bolji rodoljubi i od Vučića. Odajem puno priznanje jednom beogradskom kolegi koji je izjavio da više ceni, ili poštuje, jednog doslednog vojvođanskog „autonomaša” nego jednog konvertita centralistu.
Zveket medija
Niče je blagovremeno upozorio: „Onaj ko ne pripada nekoj partiji – pisao je u svojoj knjizi Ljudsko, veoma ljudsko – taj svu halabuku s kojom mladi pisci u službi partije paradiraju, uvek čuje kao zveket lanaca…” Ovaj zveket lanaca nastoje da premaše svojom halabukom ponizni mediji.
Jedno pitanje
Šta bi bilo sa nama da su mrtvi u stanju da ubijaju?
Ars poetica
Putujem u Sloveniju s ansamblom Újvidéki színháza – Novosadskog pozorišta. Već prvog dana posećujem mariborski Univerzitet. Sutradan, na Katedri za mađarski jezik i književnost razgvor sa studnetima – moderator je istoričarka književnosti i profesorica Jutka Rudaš. Razgovaramo o romanu Neoplanta iliti Obećana zemlja, a potom uz sudelovanje dramaturškinje Kate Đarmati i reditelja Andraša Urbana, i o pozorišnoj predstavi upriličenoj prema motivima ovog romana. Razgovor se odvija u sve opuštenijoj atmosferi, polako skreće i na pitanja tehnike pisanja romana, prema tajnama zanata. Pokušao sam da odredim svoju ars poetiku koja bi, ukratko, mogla da glasi ovako: biti moderan po svemu, što ne znači (i) hermetizam. Stvarnost je neprepoznatljiva, neprozirna, iracionalna, zato danas i nije moguće govoriti o stvarnosnoj prozi, li stvarnosnoj književnosti. Tu fluidnu, neprozirnu i haotičnu stvarnost čini prepoznatljivom književnost, odnosn o umetnost. Možda postoji i umetnost bez stvarnosti, ali stvarnost ne postoji bez umetnosti i književnosti. Gde živimo, ko smo – ta pitanja može u nama da rasvetli samo umetnost i književnost.
Kriza kulture
U autobusu, u povratku za Novi Sadi, čitam na internetu vest da su novosadski antifašisti organizovali protestne demonstracije. Nehotice se prisećam kraja pedesetih godina, kad je u gimnaziji profesor istorije Đerđ Gal govorio o fašizmu. Bezbrižno sam beležio njegove rečenice jer sam bio uveren da je reč „samo” o istoriji. Kasnije sam se s fenomenom Holokausta sreo u književnosti, sa masovnom histerijom, sa bezgraničnom oduševljenošću s Vođom. Tomas Man je očajnički upozoravao: „Evropo, budi oprezna!” Sve sam to primao k znanju s izvesnom distanciranošću, verujući da moj lični život s ovim nema nikakve veze. A zatim, pri kraju milenijuma, pojavili su se zloslutni simptomi, morao sam da shvatim da prošlost još nije prošla. Fašizam? Postfašizam? Pripazi, Evropo! – opominjali su neki usamljeni mislioci. Ne bih mogao da odredim naziv, pravo ime ove nove pojave, ali sam siguran da smo sad u razdoblju nastanka sve suptilnijih metoda i tehnologija gušenja slobodne, kritičke misli, metoda generisanja masovne histerije. Primiče nam se, krišom, jedna podmukla kriza koju, za sada, označavamo kao ekonomsku, ali ja sam uveren da je reč o daleko krupnijim stvarima. Trebalo bi glasno reći istinu: našli smo se u dubokoj strukturalnoj i kulturalnoj krizi.
Bolja budućnost
Po povratku kući uključujem televizor. I ne mogu da se načudim – u srpskom parlamentu se opasno radi, žestoko se raspravlja i u nedelju uveče. Sva je prilika da se srpskoj vladi mnogo žuri da u ime lepše budućnosti što pre smanji penzije, kao i plate zaposlenih u javnom sektoru. Poslanici optužuju jedni druge, a oligarsi sede kod kuće i smeju se. Tamo gde se jedan tanušni sloj stanovništva preterano brzo obogati – neminovno strada budžet. Kamera se fokusira na lice jednog poznatog političara, novine pišu da je njegova plata blizu jednog miliona. Isključim televizor. Lepšoj budućnosti mogu da se nadaju uglavnom oni koji su već sad bogati.
Putevi uspeha
Vlada je uspešna. Na našu nesreću budućnost nam sve više odmiče, a sadašnjosti se više i ne sećamo.
oktobar 2014.
Preveo Arpad Vicko