petak, 23. oktobar 2020.

Srpska vlada još nije formirana, u opticaju su samo nagađanja, sigurno je samo jedno: predsednik Vučić je posle sednice partijskog vrha objavio da će najkasnije do 21. aprila 2021. godine, zajedno sa predsedničkim izborima biti raspisani i novi parlamentarni izbori. Situacija je bizarna: pre formiranja nove vlade počinje nova izborna kampanja, а pri tome stojimo pred ogromnom masom otvorenih pitanja. Hoće li biti promena u izbornom zakonu? Hoće li biti udovoljeno zahtevima opozicionih stranaka da se stvore uslovi za poštene, fer izbore? Ako neće, imaćamo novi jednopartijski parlament, već i zbog toga što će šanse bojkota biti uvećane. Nisam previše verovao u uspeh bojkota prolećnih izbora, ali se ispostavilo da sam pogrešio: u društvu je prikriveno, tinjajuće nezadovoljstvo veće no što sam pretpostavljao, budući da je izlaznost bila manja od 50 odsto. Proletos je još bilo povoljnih znakova za Srpsku naprednu stranku, pandemija joj je na neki način išla na ruku, stoga je i jedna od vodećih parola u kampanji glasila: Pobedili smo koronu! Prvi talas pandemije u većem delu Evrope bio je povoljan za vladajuće elite, one su upravljale odbrambenim akcijama što je uvećvalo njihov ugled. Ono što je potom usledilo, i što je još i danas prisutno, jeste ocena da vlada nije na visini zadatka, da nije dorasla situaciji. Zaraza je lukavo erodirala vlast, ne samo srpsku. „Provladin” virus je postao „opozicioni” virus. Zbog toga se može i očekivati da, ukoliko opozicija ponovo proglasi bojkot, 2021. neće izaći na izbore oni koji su ih i proletos bojkotovali. Jedina šansa Srpske napredne stranke mogla bi da bude mobilizacija novih slojeva, ali bi to iziskivalo i promene unutar nje same. Ili otvoreni dijalog, međutim, i za to bi morala umnogome da se promeni. Veliko je pitanje, može li da se obnovi onaj ko je i previše vremena proveo na vlasti.
Studenti Univerziteta za pozorišnu i filmsku umetnost u Budimpšti su u odbranu autonomije univerziteta preko 50 dana držali pod blokadom prostore ove visokoškolske institucije, zatim su stupili u štrajk, posle brojnih zadivljujućih protestnih akcija za danas su organizovali protestni defile. Ispred univerziteta tehničkih nauka, odakle su peštanski studenti 23. oktobra 1956. krenuli u revoluciju, okupila se impozantna masa građana. Vrlo verovatno nisu ni slutili kuda taj put vodi, jer prema svedočenju očevidaca, raspoloženje je bilo vedro i 23. oktobra 1956. Niko nije pomišljao da će se nastaviti prolivanjem krvi. Današnji defile je, međutim, bio miran, svečan i uzvišen. Mladi nisu izustili ni jednu uvredljivu reč, izbegli su bilo kakvu stigmatizaciju, uzdržali su se od kvalifikacija. Gledam televizijskji prenos sa mesta događaja i ponovo, kao toliko puta u poslednje vreme, pomišljam na najmlađu generaciju. Već sam više puta razmišljao o tome da je pobuna današnjih dvadesetogodišnjaka u prvom redu uperena protiv konformizma srednje generacije. Po pravilu, proteste izaziva jedna konkretna pojava (u ovom slučaju suspenzija autonomije univerziteta), ali u pozadini se krije eksplozivno, rđavo raspoloženje javnosti. I dalje ne verujem da su peštanski studenti težili revolucionarnoj promeni političkog sistema, ali sam siguran da su oslobodili nove društvene energije. Pokušavam da ih razumem, nije izvesno da će mi to uspeti, jer nailazim na mnoge, meni nepoznate pojave. Slutim da ih ne muče one dileme s kojima su se suočavali pripadnici tranzicijske generacije iz 1989. godine, niti sa dilemama nekoliko narednih generacija. One nisu zaokupljene protivrečnostima kao što su nacionalno-anacionalno, ili desnica-levica. Iz njihovih rečenica ponekad iščitavam da žude za svežim lahorima slobode, i pri tome su stvorili novi rečnik. Moguće je da će biti primorani da se suoče sa starim dilemama, ali se nadam da će ih preispitivati iz perspektiva koje su drugačije od naših. Današnja politička elita ne poznaje njihov jezik. Ni Vučić, ni Orban. Čini se da se vremena brzo menjaju, i da političari brzo ostare. Jedno je u tesnoj vezi s drugim.

subota, 24. Oktobar 2020.

Televizijski prenos sednice srpskog parlamenta. Savez vojvođanskih Mađara u punoj meri podržava novu vladu u kojoj će i sam biti reprezentovan. Od Srpske napredne stranke deli me ne samo dnevna politika, već i čitav moj sistem vrednosti. Drugačije zamišljam svet. Sledstveno tome neću ni da komantarišem ovu koaliciju jer mi je u potpunosti strana. Reč je o jednom drugom svetu, o drugačiijoj politici i, naročito, o drugačijoj kulturi i ukusu, kao i o nepomirljivim moralnim nazorima. Ako pak članstvo Saveza vojvođanskih Mađara smatra da je to u redu, neka mu bude.

ponedeljak, 26. oktobar 2021.

Jednostranački parlament zaseda u jednostranačkom tonu. Na televiziji gledam bizarne scene. Enis Imamović, iz poslaničke grupe „Ujedinjena dolina – Stranke demokratske akcije Sandžak” predložio je da se ingerencije Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu prošire i na pitanja manjinskih samouprava, što je sa strane poslanika Srpske napredne stranke odlučno odbačeno. Jedan od argumenata bio je i to da je lider te stranke, Sulejman Ugljanin, u devedesetim godinama optužio Srbiju za fašizam. „Neprihvatljivo je da se nastavlja tendencija, koja je prisutna u politici u proteklih 7-8 godina, da se nacionalni saveti svode na nivo udruženja građana ili nevladinih organizacija” – objašnjavao je Imamović, nezadovoljan položajem manjina i delokrugom rada nacionalnih saveta. Poslanici Srpske napredne stranke su ukazali na to, da su lideri mađarske manjine zadovoljni. Zbilja, mi, Mađari, veoma smo zadovoljni. Posle govora Enisa Imamovića, poslanici parlamenta bez opozicije najednom su se našli u nadrealnoj situaciji. U parlamentu je usledilo čudo: konačno je pronađen jedan neprijatelj. Ne treba više da se bore s opozicionim fantomima! Ali šta će biti ako jedini kritički nastrojeni poslanik bude ućutkan? Biće prinuđeni da se nadgornjavaju s fantomima i vešticama? Bez i reči komentara isključujem televizor, i na taj način štitim svoju samoću u kojoj jasnije razaznajem šumove sveta.
Uveče čitam o zaprepašćenosti nezavisnih medija. Gordana Čomić, nekadašnja funkcionerka Demokratske stranke, prihvatila je ministrovanje u Vučićevoj vladi. Citiraju njene poražavajuće sudove o preletačima, podsećaju na njene podrugljuve izjave o naprednjacima. U redu, neka to bude zadatak političkih analitičara, mene ne zanimaju priče o pojedinim funkcionerima, ne zanimaju me pojedini protagonisti, već pojave koje određuju današnjicu. Ni ovaj „incident” me ne bi zanimao da je reč samo o gospođi Čomić, ukoliko ne bih video da je kolektivna prevrtljivost karakteristika naše današnjice. Čitajući imena novih ministara uočavam da jedva nekoliko ministara nije do sada promenilo stranku. Ali i to je samo detalj, ova pojava je u mnogo većoj meri opšta. Posle 5. oktobra 2000. godine ispred sedišta Demokratske stranke Srbije građani su u dugim redovima čekali da se upišu u stranku Vojislava Koštunice. Većinom su ranije bili članovi Socijalističke partije Srbije. Ni do danas nisam našao objašnjenje te pojave. S jedne strane verovatno je reč o tome da čovek naprosto ostaje na margini ako nije član neke stranke, ili ako nije makar blizak jednoj stranci. Danas je veoma mali ugled nezavisnih, vanstranačkih ličnosti. U užim krugovima možda imaju nekog uticaja, ali samo ako se okupe u klanove. Prema drugom objašnjenju, vanstranačke ličnosti ili članovi gubitničkih stranaka rizikuju svoju egzistenciju, radno mesto. Naročito su obazrivi oni koji rade u državnim institucijama. Ali o najbitnijem se ne govori: bezobalni profili partija olakšavaju prohodnost iz jedne stranke u drugu. Po pitanju Kosova skoro sve stranke imaju identične stavove: NE DAMO! Kad je reč o Evropskoj uniji takođe ponavljaju u horu: ŽURIMO U UNIJU! O poreskom sistemu jedva da ima pomena. Nije čudno, dakle, što građani često menjaju stranke, štaviše, spretniji dilberi istovremeno sede na dve stolice.

sreda, 28. oktobar 2020.

Mađarska vlada, kao i vlada Republike Srbije i vlada Republike Srpske u američkoj izbornoj trci navijaju za Donalda Trampa. „Dragi Davide! Nije nikakvo čudo što držimo fige za novu pobedu gospodina predsednika. I odavde čestitamo na izboru Ejmi Koni Beret. Ne pamti se kad su tradicinalne američke vrednosti imale tako jaku većinu u Vrhovnom sudu. Uveren sam da je gospodin Tramp ovim spasio konzervativnu Ameriku i kročio među najveće američke predsednike” – rekao je Viktor Orban Dejvidu B. Kornštajnu, uručujući odlikovanje ambasadoru Sjedinjenih Američkih Država u Mađarskoj koji odlazi na novu dužnost.
Primetio sam jednu neobičnu protivrečnost. Veći deo ljudi ne nosi masku, pretpostavljam iz inata, štaviše, kao da priređuju i odlaze na kućne zabave češće nego ranije. Kafei su puni mladih. Priznajem da su moguća razna objašnjenja. Delom je reč o instinktivnom protestu protiv „totalne kontrole” o kojoj piše Juval Noa Harari. Kao da ljudi instinktivno naslućuju tajnu strast vlasti da drže sve pod kontrolom. Odgovor nije racionalan, ali me ne iznenađuje, jer se već javljaju i apokaliptička predskazanja o „digitalnom svetskom zatvoru”. Današnje vrhunske tehnologije su skoro svemoguće. Kamere koje su u stanju da prepoznaju lica i da nas danonoćno prate. Uskoro će biti usavršena i sredstva kojima će biti moguće prodreti u ljudski mozak i da čitaju naše i najtajnije misli. Istovremeno, biće sposobne da usade u nas strane misli, što znači da će uslediti raj propagandista u kojem će sve funkcionisati pritiskom na dugme. Neće biti potrebno da u srpskom parlamentu svaki poslanik ponaosob izdeklamuje svoj hvalospev Aleksandru Vučiću, biće dovoljno pritisnuti jedno dugme te da građani-birači u horu slave predsednika. Jedino se bojim da već na tom stepenu tehnološkog razvitka neće biti potrebni superlojalni poslanici koji će ostati bez posla. Ne mislim da je gore pomenuti inat svrsishodan, ali je krajnje vreme da uvidimo: danas je više nego ikad neophodno držati vlast pod kontrolom, jer se primiče čas, kad će biti lakše nego ikad ranije ostvariti „nevidljivu diktaturu”. Kako kontrolisati vlast? U slučaju pobune „digitalnih robova”, odnosno u trećoj fazi demokratije, članovi vlade će morati da nose narukvice za ispitivanje mozga, a svi drhtaji, sve aktivnosti njihovih mozgova biće projektovani na ogromnim displejima na središnjem trgu gradova i sela, štaviše, ko bude instalirao i odgovarajuću aplikaciju, moći će i na svom mobilnom telefonu da čita šta rade, čime se bave predsednik republike i predsednik vlade.
Sedim u stanu i pomišljam na to kako se diktatura prikrada među nas, kao neka prirodna katastrofa. Ništa ne planiram. Našao sam se tamo gde nisam hteo da budem: za mene je pisanje postalo bekstvo.

(preveo A. Vicko)