Suđenje i samopreispitivanje

U Minsteru čitam najnovije vesti. Na sajtu Danasa vidim da je, radi saslušavanja, priveden u policiju Jožef Kasa, nekadašnji predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, potom njegov počasni predsednik i, još kasnije, jeretik, koji je kao takav isključen iz stranke. Terete ga za korupcionašku zloupotrebu službenog položaja. U prvi mah pomišljam da je reč o grešci, ili o izmišljotini bulevarske štampe, međutim, prelistavši ovlaš i ostale novine dostupne na internetu, shvatam da nije reč ni o kakvoj novinarskoj patki. Stvar je suda da sudi i da presuđuje, naše je, pak, da preispitamo sebe. Ne spadam među velike poštovaoce lika i dela Jožefa Kase, niti među njegove savetnike, saradnike. Naprotiv, bivši lider stranke svojevremeno nije bio prema meni ni malo milosrdan ali u meni sad ipak nema nikakve zluradosti. Štaviše, ne bih žalio kad bi se ispostavilo da je Kasa nedužan. Već u Budimpešti čitam vest, međutim, da je tužilaštvo odredilo Kasi tridesetodnevni pritvor. Vrag je odneo šalu, pomišljam, stvar postaje ozbiljna. U ovim okolnostima još je važnije da Kasa dokaže svoju nevinost, jer – premda lideri Saveza vojvođanskih Mađara podvlače da ovo nije političko pitanje – ono je, u krajnjoj liniji, ipak to. Ko bi poverovao, da bi Jožef Kasa bez pozicije predsednika Saveza vojvođanskih Mađara, mogao da dobije važne funkcije u Agrobanci, ili u raznim upravnim odborima. Dakle, hteli mi to ili ne, nekakve veze ipak postoje. Optužba svakako baca senku na vojvođanske Mađare – Kasa je bio, naime, njihov, velikom većinom izabrani lider. Neko bi mogao da primeti da se ne može govoriti o podršci većine vojvođanskih Mađari, jer većina vojvođanskih Mađara nije ni izašla na birališta. Ovoga, puta, međutim, ne radi se o tome. Jedno je izvesno: njegovi nekadašnji saradnici, savetnici, ne mogu tvrditi da nisu ništa slutili, jer su ti dosadni nezavisni intelektualci, pa onda i Otpor, zatim Andraš Agošton, često ukazivali na opasnosti ove vrste. Kako to da su oni naslutili da stvari nisu u redu, a Kasini neposredni saradnici nisu? Istina, zloslutne primedbe nezavisnih intelektualaza i Otpora partijska štampa je uredno cenzurisala, što otvara, opet, pitanje slobode štampe. Kako god da se stvar završi, imaćemo o čemu da razmišljamo. Najgore bi bilo ako bi njegove nekadašnje pristalice sad drsko izjavile da nemaju ništa s tim čovekom, ako bi njegovi dojučerašnji fanovi sad progovorili o njemu s prezirom. Ali trebalo bi jednako da razmislimo i u slučaju da se, po nekom optimističkom scenariju, ispostavi da je Kasa lažno optužen, odnosno, da nema dokaza da je počinio ono za šta se tereti. Bar da tako bude. Međutim, čak i tada bismo imali debele razloge za razmišljanje. Najviše o tome, kako bi manjinski građani mogli da ubuduće ostvare kontrolu rada manjinskih političara na visokim rukovodećim funkcijama, kako omogućiti javnu kritiku, da bismo blagovremeno primetili s koje strane kakve opasnosti vrebaju. Nema sumnje da bi to bilo od velike pomoći da se slična situacija ni u teoriji ne dogodi.

Tumaranje u okolini Banovine

Dvadeseti vek nije bio baš velikodušan, nije bio dobrostiv prema narodima, nacijama Istočno-srednje Evrope i Balkana. Rane je zaceljivao novim ranama. Nacije su na ovim prostorima stalno zazirale, strepele jedna od druge, i u tom strahu su često napadale jedna drugu. Prema mišljenju Ištvana Biboa, istoriju ovog regiona karakteriše beda malih istočno-srednjoevropskih naroda. To mi pada na um, čitajući izveštaje o proslavi godišnjice prisajedinjenja Vojvodine – Srbiji. Taman sam doputovao u Novi Sad, poželeo sam da se malo, bez cilja i smera, prošetam gradom. Poželeo sam da sretnem nekog starog prijatelja, ili jednu postariju gospođu koju smo, svojevremeno, kao mladići, toliko obožavali. Kojoj bismo mogli, saučesnički, da se osmehnemo, čak i kad ne bismo tačno znali zašto. Možda zbog proćerdanog vremena? Ili samo zbog toga jer bismo morali da budemo radosni što smo sve, do sada, preživeli? Tumarao sam malo u centru grada, zatim sam krenuo prema Dunavu. Posle Majne i Sajne poželeo sam da vidim Dunav, oči su mi se navikle na njega. Ispred zdanja pokrajinske skupštine bilo je parkirano više luksuznih automobila nego obično, bilo je više i policajaca, što me je unekoliko oneraspoložilo, jer mi se uvrežilo u pamet, ili u podsvest, da nam se ne piše dobro kad toliko drugova – ili, kako bismo danas rekli: gospode – nađe za shodno da se sastane u tom mermerom obloženom zdanju. Tek uveče sam saznao da su se zvaničnici okupili radi obeležavanja 94. godišnjice prisajedinjenja Vojvodine Srbiji. Do sada se taj datum nije naročito obeležavao, ali nova vlast je i to promenila. Novi vetrovi ćarlijaju po vojvođanskoj ravnici. Ako bi samo ćarlijali, ni po jada. I ove poslednje reči ne zapisujem s ljutitim akcentom, već s razumevanjem – zašto ne bi svaka nacija mogla da slavi svoj praznik? Važno je samo to da ga ne natura drugima, i da ne zabranjuje drugoj naciji da slavi svoje praznike. Mislim na ono što je Ištvan Pastor rekao, i što je već davno trebalo reći za javnom govornicom. Za većinsku naciju to je zbilja praznik, a Mađari i još preostali Nemci samo obeležavaju taj dan. Poštena rečenica, vredi više od svake političke mimikrije, licemerne lojalnosti, ili kafanskog busanja pesnicom u prsa, što se neretko završava i kafanskom tučom, ili nečim još gorim. Prava lojalnost počinje otvorenim i direktnim govorom. To bi trebalo da nauče, da se na takav govor priviknu narodi na ovim prostorima. A ta politička kultura će doći do izražaja tek kad sporna pitanja budu u školskim udžbenicima, istorijskim čitankama prikazana pluralistički. Mađari, na primer, sasvim drugačije doživljavaju, shvataju i interpretiraju čitavu 1848. godinu nego Srbi. Isti je slučaj i sa prisajedinjenjem Vojvodine. Treba objektivno prikazati i jedno, i drugo stanovište. Na taj način nećemo preinačiti prošlost, niti će iko morati da se odrekne svoje istine. Krivce treba kazniti, ali moramo ujedno da praktikujemo i empatiju prema evropskim istorijskim dramama. Pastor je u pravu i kad kaže da „nosilac projekta građanske, evropske Vojvodine može da bude samo autonomni građanin”. Kredibilitet njegovih reči bio bi uverljiviji kad bi se i kao stranački lider zalagao za ostvarivanje ovih principa unutar mađarske manjinske zajednice.

novembar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)