Žalopojka

Nikad neću biti srećan, jer na zaboravljam. Prokleto sećanje!

Vojvodina, bogatašica na rđavom glasu

U autobusu, putujući prema Beogradu, prelistavam novine. Izjava Ištvana Pastora, predsednika Saveza vojvođanskih Mađara beogradskom Blicu 19, juna 2014. godine. Naprednjaci su u pravu, tvrdi Pastor, Demokratska stranka je izgubila legitimitet. Bulevarska štampa špekuliše, kombinuje. U Našim novinama čitam da se stranke pripremaju za preuzimanje vlasti u pokrajini. U horu obećavaju bolju i lepšu budućnost Vojvodine. Tadićeva stranka – Nova demokratska stranka – koja na republičkom nivou nije htela da stupi u koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije, sad nagoveštava da je u interesu Vojvodine spremna da se uortači i sa tom partijom. Srpska radikalna stranka – dok iščekuje povratak svog lidera Vojislava Šešelja u zemlju – sve do sada nije htela ni da čuje za „izdajničku” Srpsku naprednu stranku, a sad bi u pokrajini ipak rado delila vlast sa njom. U ogledalu bulevarske štampe Vojvodina liči na bogatu damu koja jeste izašla na loš glas, ali koju bi u potaji svako hteo da svali u krevet. Novine, nadalje, pod krupnim naslovima izveštavaju o policijskoj mafiji. Policijska mafija? Ona je sve do sada bila stroga tabu-tema, a sad, odjednom, postala je šlager bulevarske štampe. Premijer Vučić prima tajanstvenu poruku: ako za kratko vreme ne stane na rep policijskoj mafiji, ta će mafija da mu dođe glave. I da će proći kao Đinđić. Ministri unisono ponavljaju: država je jača od mafije. Premijer Vučić kaže da se novine ne usuđuju da napišu ime najvećeg srpskog narko-bosa. Putnici u autobusu čitaju novine i plašljivo pogledavaju jedan u drugog. Za vreme Miloševića plašili smo se režima, sad se svako plaši svakog.

U Beogradu, o 1914. godini

Grabim strmom Balkanskom ulicom, kao nekad. Unekoliko je izgubila od svog nekadašnjeg karaktera, mnogo je u njoj prodavnica stranih firmi, ali ovaj grad, u celini, još nije uspeo da povrati onu duhovnu auru koju je imao u sedamdesetim, osamdesetim godinama. Tada je bio jedan od najvažnijih istočno-srednje-evropskih centara, danas je ta njegova prošlost tek jedna bleda senka. Šta se desilo krajem devedesetih, o tome su već mnogi govorili, ali zbog čega se desilo ono što se desilo, o tome sam malo čitao. U Kulturnom centru Beograda pisci iz regiona razgovaraju o Prvom svetskom ratu, tačnije, o 1914. godini. Na početku svog izlaganja napominjem da je u tom ratu bilo pobednika, ali da je evropski čovek pretrpeo težak poraz. Od ovog rata pa nadalje imamo i drugačiji osećaj protoka vremena u romanu. Sve se ubrzalo, i iznenađenja ne može biti. Mnogi su zatečeni mojom tvrdnjom da Mađarska, zapravo, nije želala da stupi u ovaj rat. Svega 54 procenata teritorije tadašnje Mađarske bilo je nastanjeno mađarskim življem, nije baš bila voljna da se i dalje širi. Ovo je već takoreći opšte mesto u savremenoj mađarskoj istoriografiji. Skrećem pažnju i na protivljenje Ištvana Tise da Mađarska uđe u rat, i da se s tom činjenicom teško mirio. Posle razgovora prišao mi je jedan mladi istoričar i požalio mi se kako se slabo poznajemo. Još uvek se oseća jednostrani prikaz Austrougarske monarhije u srpskoj javnosti. Nažalost, za to je i Krleža poprilično odgovoran, kad je pisao o Monarhiji kao o tamnici naroda. Možda jeste bila tamnica, ali ta tvrdnja važi s napomenom da je ta tamnica kasnije preuređena. Postala je mnogo neprijatnija.

Dreždanje u mestu i batrganje

Festival vina u centru Novog Sada. Ljudi, u vedrom raspoloženju, pijuckaju. Novi Sad se pomirio baš sa svim i svačim. Na televiziji vest da su smenjeni šefovi policije, njih petorica. Premijer Vučić na konferenciji za novinare, nervozan. Ne razumem sasvim o čemu je reč, ne nogu da pojmim ni to ko je sve smenjen, u kojim sektorima. Nešto se dešava u ovoj zemlji, nekud smo krenuli, ali se ne zna gde ćemo završiti. U vreme Borisa Tadića dreždali smo u mestu, premeštali se s noge na nogu, a sad se batrgamo, ko zna kud. Mnogi misle da je i to uspeh. A onda moram da se nasmejem. Čitam da je ministar finansija u jednoj kafani na jugu Srbije čekao sat i po na fiskalni račun, ispostavilo se da kasa ne izbacuje fiskalne račune, odnosno da ga nikad nije niko ni kontrolisao. Ne znam hoće li nadležni kontrolori biti pozvani na odgovornost. Već bi i to bilo više od batrganja. Ovde, u Novom Sadu, i uz jedan espreso dobijam fiskalni račun. U tome je razlika. I šta se zauzvrat dobija? Kažu da smo secesionisti. Isključim televizor i ponovo uzimam s police roman Mihalja Babiča Sinovi smrti. Ovo delo nije do dana današnjeg u mađarskoj književnosti adekvatno vrednovano, naročito ne u poslednje vreme, kad scenom dominiraju drugačije poetike. Prelistavam ovaj roman još uvek pod uticajem jučerašnjih razgovora u Beogradu – tačno, tako je, nažalost, ne poznajemo se dovoljno. Ova knjiga govori mnogo toga o prekretnici 19. i 20. veka u mađarskom društvu, o mađarskim dilemama koje su i danas aktuelne. Hoćemo da Mađari u Briselu budu više uvažavani, cenjeni i poštovani. Poštujmo najpre sami sebe, dodao je Esterhazi. A ja bih ovako bih ja nastavio: poštujmo više vlastitu kulturu ako hoćemo da budemo poštovani. Ali, čini se da vladajuća mađarska elita zanemaruje baš kulturu. Izlišan je trud uložen u prikazivanje idealnog mađarskog sveta, jer u tom svetu politika uvek ima prevagu; veća je korsit od predočavanja polifonog, i u dilemama bogatog mađarskog društva. Ali, ne! Voleli bismo da nas poštuju, dok se pri tom zatvaramo u svoj Mali Mađarski Zapećak.

Musilovska parafraza

Na terasi Grand hotela Ambis gospoda ovenčavaju jedni druge lovorovim vencima. Ljudi iz medija aplaudiraju. Partijski aktivisti disciplinišu retke nezadovoljnike. Stručnjaci napuštaju zemlju. U jednopartijskom sistemu bilo je predvidljivo odakle stižu udarci, danas dolaze sa svih strana. Partije imaju batinaše, svoje ljude za prljave poslove, oni su u pripravnosti. Zemljom vlada opšta sreća i zadovoljstvo. I šampanjac je odličan. Kažu, da je iz uvoza. I da ga uvozi jedan poznati oligarh.

jun 2014.
Preveo Arpad Vicko