Na mrtvoj tački

Sve manje me interesuju dnevno-političke čarke u kojima partijski vojnici blate jedni druge, iznose u javnost i pokazuju prstom prljav veš suparnika, znaju i ozbiljno da dohvate jedni druge za guše, a potom preko noći, kao da ništa nije ni bilo, postaju saveznici, koalicioni partneri. Svakodnevnice višestranačkog sistema prepune su ovakvih manjih i većih nagodbi, licemerja, laži, samohvalisanja. Nije čudno što su ljudi razočarani u demokratiju. Ali, nema nam druge nego da se naviknemo na ovakve stvari, da se prekalimo. Smeta mi samo što ove pilićarske nagodbe proglašavaju velikim uspehom od – ni manje, ni više nego – istorijskog značaja. U ovoj zemlji je i inače mnogo partijskih sinekura, što znači da kadrovi imaju radi čega da se pobiju. Sve je veće, i sve je dublje siromaštvo u zemlji, plen kojeg se stranke dokopaju na izborima znači sigurnost jednog društvenog sloja. Srećom, ima još nekoliko nezavisnih novinara koji otkrivaju šta se događa na tim lovištima, ništa pametnije od njihovih analiza ne bih mogao reći. Jedino mi je žao što takvih novinara ima sve manje. Ne zanimaju me stranke, nego društvo: kako diše, o čemu sanja, od čega strepi, čemu se nada, kako uspevaju preispoljni demagozi da ga namame na tanak led, i zašto se siromaštvo tako rapidno produbljuje. Zašto raste broj onih koje sveznalice nazivaju „gubitnicima tranzicije”. Svedok sam, i pažljivo osmatram. „Ti si pisac”, pisao je Šandor Marai u romanu Patroliranje po Košicama, „i postoji samo jedna klasa čiji glasnogovornik možeš da budeš, to je klasa potlačenih – jedina partija kojoj imaš pravo da se zakuneš da ćeš biti u njenoj službi, to je partija razuma i empatije”. I ovo mišljenje će biti sve aktuelnije. Ne treba da smetnemo s uma ni to da je Šandor Marai, bežeći iz totalitarnog sistema, odabrao najradikalniji put, dakle, emigraciju. Ali se na Zapadu nije libio da napiše, da će nas zadesiti goleme nevolje ako ne pomirimo kapitalizam sa socijalizmom. Može neko reći da je Marai bio naivan – jeste – ali ipak vredi postaviti pitanje: ako nam nije uspelo da reformišemo socijalizam, da li je moguća reforma „trijumfalnog kapitalizma”? Dakle, makar njegova reforma. Ali, bar za sada, mali su za to izgledi, o tome piše čak i Slavomir Žižek (Samo radikalna levica može da spase Evropu, Pešćanik). Žižek konstatuje da danas u Evropi slepci vode slepce, da je svaki fijasko levičarskih revolucija praćen ekspanzijom fašističkih ideja. I ta ekstremna desnica će da jača sve dok građani ne izađu na ulice i ne upozore svoje vlade da prestanu da u tajnosti koketiraju s ekstremistima. Međutim, građani ne izlaze na ulice. Ne izlaze ni zbog ekstremista, ni zbog bilo čega drugog. Pa ipak, Žižek očekuje rešenje od radikalne levice. Za sada je ovo pitanje ipak samo akademsko, jer ovakva levica ne postoji. Zloslutni znaci se javljaju, a izvođači tranzicionih promena se i dalje kite vencima koje od veštačkog cveća kreiraju mediji. Na ovim balkanskim prostorima pozorišta su alarmirala društvo da smo negde promašili put. Oliver Frljić, koga mnogi doživljavaju kao „enfant terrible jugosfere”, dao je intervju beogradskom nedeljniku Vreme u kojem je rekao da bi rado režirao u nekom beogradskom pozorištu predstavu o Aleksandru Vučiću, predsedniku srpske vlade. Ne zanima ga Vučićeva ličnost, kaže Frljić, već bolesno stanje srpskog društva. Beogradska pozorišta pak mudro ćute. Proteklih godina bilo je predstava koje su osporile lovorike „tranzicioničara”, predstave koje su postavile pitanje sloboda, krivica, odgovornosti, lažne istorije. Kako stojimo s ljudskim dostojanstvom, sa istinom, sa „cvetajućom demokratijom”, u doba „čudesne slobode štampe i slobode govora”? Vlast je smesta reagovala. I tu, i tamo, smenjuju se dosadašnji, i imenuju se novi upravnici, da bi se sprečila „pobuna”.

Tušvanjski projekti

Noćas kratkotrajna oluja. Danima nisam gledao televiziju, nisam čitao ni vesti. Rano ujutro špartam po svetskoj mreži. Prva vest: predsednik mađarske vlade Viktor Orban objavio je u julu 2014. u mestu Tušvanjoš da sa „liberalnim načelima i metodama organizovanja društva, i uopšte s liberalnim shvatanjem društva moramo da prekinemo”. Orban je najavio iliberalnu, na radu utemeljenu Mađarsku. Mađarske opozicione stranke su kritički reagovale na Orbanov koncept, dok je ultradesničarska stranka Jobik pozdravila Orbana i pohvalila ga je što je konačno „sasekao svoje liberalne korene”. Kakav će uticaj imati ovaj kurs na dominantni deo vojvođanske mađarske političke elite? Izlazim na terasu da pogledam kakvu je štetu napravila noćašnja oluja među saksijama s cvećem. Prošle su bez ogrebotina. Vraćam se u svoju sobu i skidam s police knjige Ištvana Biboa. Bojim se da krizu liberalne demokratije ne može da izleči ni globalni, ni nacionalni kapitalizam.

juli 2014.
Preveo: Arpad Vicko