četvrtak, 24. mart 2022.

Prihvatio sam poziv budimpeštanskog nedeljnika Mađar Naranč da napišem članak o kultu Vladimira Putina u Srbiji. Odavno sam već prestao da pišem političke članke, nisam ni sad naročito raspoložen. Ne zbog toga što me ne zanima šta se oko mene dešava, reč je samo o tome da sam se umorio. Leševi na ulici, prizori srušenih ukrajinskih gradova, međutim, pobuđuju u meni grižu savesti. Zar je to 21. vek? Razaranje gradova je obeležje poslednjih nekoliko desetleća. Bliski Istok, Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo, Mostar… Bogdan Bogdanović, u svetu poznati autor antifašističkih spomenika i vrsni esejista nazvao je urbocidom ova razaranja gradova. Morao je da emigrira i nije nikakvo iznenađenje da je umro u egzilu. Dovde smo gurali. Nisu samo ljudi, nego su i gradovi neprijatelji. Mogli bismo razmisliti o tome da značajan deo srpske javnosti na prizore razaranja ukrajinskih gradova reaguje samo podsećanjem na vazdušne udare NATO pakta, i ni na tren se ne pomalja sećanje na četvorogodišnju opsadu Sarajeva.

nedelja, 27. mart 2022.

Slušam vesti s ratnih područja. Bojim se da ću narednih nekoliko godina živeti zajedno sa ovim vestima – ako ne iz Ukrajine, onda odnekud drugde iz Evrope. Nije sigurno da će vesti govoriti o oružanim borbama, ali se bojim da počinje jedan podmukli, permanentni rat. Od 1990. živim sa tim vestima, dakle, već oko trideset godina.

utorak, 29. mart 2022.

Rezultati predsedničkih i parlamentarnih izbora u Srbiji ne obećavaju ništa dobro. Situacija je bizarna: svi nešto gunđaju, negoduju, vladajuća većina, međutim, i nadalje vlada. Šta mi preostaje, nego da se suočim s pitanjem koje sam dugo izbegavao. Nisam imao hrabrosti da budem iskren. Doduše, s izvesnom pitomom ironijom sam pomenuo „nedužni narod”, ali sam ovo pitanje ostavio bez odgovora: da li narod, odnosno većina naroda može da bude kriva? Mada bih imao razloga da to pitanje ponovim, jer sam 1990. i narednih godina video da se velika većina naroda oduševljava Miloševićevom ratnom politikom, ali je u ime nacionalnih interesa prihvatila autokratiju, iako je mogla da kaže „ne”, izbori su bili tajni. Nije dovoljno objašnjenje da su mediji i propaganda „zaveli narod”. Da li se može nazvati nedužnim narod koji više veruje propagandi nego sopstvenim očima i ličnim iskustvima? Rafovi u prodavnicama su 1991. bili prazni, ljudi puni žalbi, ali narod je svejedno glasao za Miloševića. Naduti nacionalni interesi bili su važniji od nemaštine. Dakle, sve to navodi moje sećanje na esej Dvajta Mekdonalda, napisan 1945. o odgovornosti inteligencije. Mekdonald proširuje odgovornost i piše i o odgovornosti naroda. Navodi reportažu Maksa Lernera koji je na kraju rata na ulazu u jedno nemačko selo sreo grupu seljaka koji su ga ubeđivali da nisu iz uverenja bili na strani Hitlera, nego da su na to bili prisiljeni. Zatim je sreo radnike iz Ahena koji su priznali da su iz uverenja bili na strani Hitlera. Nisu na to bili prisiljeni, dakle, prihvataju odgovornost za svoju prošlost. Prema Lerneru, moralni nazori radnika je umnogome korektniji. Naše vreme je pak karakteristično upravo po kolektivnom bežanju od odgovornosti i po učestaloj promeni dresova.

četvrtak, 31. mart 2022.

„U duši se osećam i kao Rumun i kao Mađar, možda nešto više kao Mađar, nego kao Rumun”. Možda ima intelektualaca koji bi mogli napisati ovu rečenicu, ali Siorana nikako ne bih ubrojio među njih. Ili možda i nije toliko zaprepašćujuće ovo priznanje? Da li je moguće da najveći nacionalisti imaju dva ja, i da jedno mrzi drugo?

subota, 2. april 2022.

Jučerašnje vesti pominju već više od četiri miliona ukrajinskih izbeglica. Obdaništa, bolnice, pozorišta – u ruševinama. Nekoliko gradova je do temelja srušeno. Mariupolj su uništile ruske rakete, bombe i topovi. Čitam pismo M.R.-a. Znao je da će Putin napasti Ukrajinu, ali nije ni pomišljao da će to učiniti na tako zverski način. Navodi Kusturicu koji kaže da je Amerika napala pravoslani svet. Zatim pominje i skandaloznu scenu u Novom Sadu – u kafanama se peva „Kaćuša”.„Procvetale jabuke i kruške, / lebdela je magla iznad reke. / Kaćuša izašla na strmu obalu / i zapevala svom voljenom / na dalekoj granici vojniku, / nek čuva zemlju rodnu / a Kaćuša će čuvati ljubav njihovu.”
Ovu pesmu su za vreme ruske okupacije obavezno pevali mali mađarski školarci. Na zidovima posvuda znak Z. Taj znak je iscrtan i na ruskim tenkovima. O tome izveštava i današnji Danas. Pokušavam da zamislim kako se oseća u Srbiji jedan rusinski ili ukrajinski građanin. Na portalu autonomija.info zaprepašćujuće fotografije grafita iscrtanih na zidovima novosadskih zgrada – grafita koji veličaju fašizam i Putina.

nedelja, 3. april 2022.

Dan izbora. U Srbiji će zasigurno pobediti Srpska napredna stranka, možda će još zategnuti biti izbori samouprave u Beogradu. Savez vojvođanskih Mađara savetuje svojim biračima da glasaju za Vučića. U Mađarskoj je situacija nešto složenija, prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja Fides ima najveće šanse. U zasedi se gomilaju smutna vremena, ni u jednoj, ni u drugoj zemlji ne bih poželeo da budem pobednik. Istina je i to da i u jednoj i u drugoj zemlji stanovništvo ima veoma visok prag trpeljivosti, tako da se ni u narednom četvorogodišnjem periodu ne mogu očekavati nikakvi zaokreti. U današnjem broju Danasa čitam da ruski vojnici na pijacama beloruskih gradova Burin i Mozir iznose na prodaju u Ukrajini oteta, opljačkana dobra: automobile, frižidere, biciklove, veš-mašine, nakit, tepihe, slike, igračke. Mađarski informativni portal 444.hu donosi iskaz jedne Ukrajinke kojoj su ruski vojnici ustrelili muža, a zatim je redom silovali, dok je dete, zaključano u kući, plakalo. O sudbini velike većine žena u svom dnevniku vođenom od sredine maja do sredine juna 1945. piše anonimna devojka, novinarka, u knjizi pod naslovom Jedna žena u Berlinu. Ko će napisati ono što se događalo u Bosni? Ili je to tabu?

sreda, 6. april 2022.

Posle dužeg vremena telefonski razgovor sa F.D. Odlazi čitava jedna generacija, konstatuje činjenično stanje i kaže: već dve nedelje i on hoda sa štapom, pa tako lakše može da se odšeta na uobičajene prijateljske susrete. Pomalo mu zavidim, njemu je još ostalo nekoliko prijatelja. Časno smo prihvatali i obavljali zadatke, vreme je da štafetnu palicu predamo mlađima, nastavio je. U vremenu koje brzo protiče, dajem mu za pravo. Uskoro ćemo svi da se podupiramo štapom. U devedesetim godinama sam još bio angažovan sa Otporom u političkoj javnosti, saradnja sa Otporom bila je moja poslednja politička aktivnost, zatim sam sve više izostajao iz javnosti. To je, međutim, zapravo, početak redovnog ispisivanja dnevničkih beleški. Pobegao sam u te beleške od angažmana u javnom životu. Pišem svoj dnevnik, sad sam sve više svedok svog vremena, a ne njegov kreator. Šta je po mom mišljenju važno? Sad već i ja delim sa Kurtom Vonegutom denuncijantsku rečenicu iz njegovog romana Burleska: „To da se čovek časno nagodi sa sudbinom.” I upravo je to i najteže, jer podrazumeva čitav niz odricanja. Ali ne preostaje ništa drugo, jer ne mogu da preuzmem na sebe zadatak nove generacije. Čitajući zaključke tog istraživanja, bolno primam k znanju da su mladi sve konzervativniji, sve više podložni mišljenjima autoriteta. Možda su mnogo mudriji od mene, jer ne žele da rizikuju. Ali ako su već odabrali „široki put”, ko sam ja da im postavljam zapreke? Slušam njihove žalbe. Pre podne zauzimaju svoja mesta uz državne jasle, a posle podne u foteljama uvežbavaju opozicione slogane. Možda će jednom zatrebati. Duh epohe je sve prevrtljiviji, više nisam u stanju da dokučim ko šta od mojih bivših prijatelja misli o životu, o svetu, o ljudskim vrednostima. Pri tom sam shvatio i to da je i pisanje dnevnika rizični poduhvat, zbog toga i objavljujem sve manje detalja. Ostaju skromni znaci života: fragmenti. Ne jedan mlađahni bundžija je s mnogo težim rečima optužio mene, nego sadašnji autokratski režim. Posle svega, s najvećim razumevanjem čitam pismo Mihalja Sajbelja: „Ostaje knjiga, vrt, porodica, radost malih svetova. Sada već i sve to treba takođe snažnije čuvati.” Anika me je jutros upozorila na novu pretvornost duha vremena. Na fasadu višespratnice pored kafea Gondola pored gigantskog portreta Vojislava Šešelja u prozore su izložili Putinovu staru fotografiju, onu uz vojske, i zastavu Republike Donjecka. Taj aranžman krasi srce moga grada. Posle ovog ne može se poreći paralela između Putinove i Šešeljeve ideologije. Nisam ja taj koji kvalifikuje, to čine Šešeljeve pristalice. Naposletku, zašto se i čudim tome što su Šešeljeva deca miljenici Putinovih drugova.

Preveo Arpad Vicko